ŽAN-FRANSOA GEJRO: MAFIJA I BELA KUĆA (2)

Mafija u Beloj kući? To je tajna koju Žan Fransoa Gejro (Jean-Francois Gayraud), ugledni francuski stručnjak, specijalista za organizovani kriminal, otkriva u svojoj izvanredno dokumentovanoj knjizi “Mafija i Bela kuća“ koju je u januaru objavio pariski izdavač Plon.

Mafija pruža usluge, daje informacije, njena je uloga odlučujuća na izborima, ali sve to nije besplatno: sve se plaća zauzvrat. Mafija nikad ne zaboravlja, nikad ne prašta. Mnogi američki predsednici su njeni “dužnici“.

Deset godina istraživanja bilo je potrebno autoru da razotkrije opasne veze sa mafijom američkih predsednika Ruzvelta, Trumana, Kenedija, Džonsona, Niksona, Regana, Klintona, Obame i Trampa, sve do sina Džoa Bajdena i da ponuditi jedinstveno štivo okolnostima ubistva Dzona Ficdžeralda Kenedija.

Oslanjajući se na brojne izvore, autor obelodanjuje jednu od najmračnijih strana vodeće svetske sile. Ne prepuštajući se nijednoj teoriji zavere, Žan Fransoa Gejro predlaže svojevrsnu kontra-istoriju vlasti u SAD koja navodi na razmišljanje o korupciji u demokratijama.

Žan Fransoa Gejro je general francuske policije, doktor prava, diplomirao na Političkim naukama i na Institutu za kriminologiju u Parizu. Autor je brojnih knjiga od kojih su najpoznatije i najprevođenije na strane jezike  “Svet mafije“ (istorija organizovanog kriminala), “Geopolitika organizovanog kriminala“, “Velika prevara“ (o kriminalnoj pozadini finansijske krize 2008.)…Dobitnik je nagrade “Đovani Falkone“ 2014. godine. 

(Po recenziji izdavača Plon, Pariz).

U nastavcima objavljujemo delove iz knjige “Bela kuća i mafija“ (neki međunaslovi su redakcijski):

Žan Fransoa Gejro 

IZMEĐU NEGACIONIZMA I TEORIJE ZAVERE...

Hipoteza da je neki predsednik Sjedinjenih Država pod uticajem mafije nailazi na dve opasne, međusobno suprotstavljene prepreke, obe podjednako naivne. Prva, na koju učestalo nailazi, jeste lagodno odustajanje od kritičkog ispitivaja, dakle odbijanje posmatranja i analize. Ova reakcija odgovara primarnom refleksu koji se sastoji u potiskivanju a priori, bez ispitivanja, onoga što uznemirava i plaši. Implicitno, ovakvo odbacivanje hipoteze da je neki predsednik SAD pod uticajem mafije, zasniva se na umirujućoj predrasudi po kojoj je politika samo ono što se vidi, bez preplitanja skrivenih ekonomskih i finansijskih interesa, bez mračne pozadine. Isključeno je da bi ikada jedna grupa diskretno vršila pritisak i inficirala demokratske mehanizme. Kao da politika ponekad nije polje mračnih igara; kao da javni interes, pogotovu u SAD, nije zbir pojedinačnih interesa u međusobnom rivalskom odnosu lobističkih grupa koje čekaju u pred vratima: doslovno - lobbys (predvorje).

Druga prepreka je jednako opasna jer je u pitanju pojednostavljena i paranoična vizija istorije prema kojoj diskretni lutkari iza kulisa pohlepne ili uplašene političare svode na pasivne igračake. Istorija tako ne bi bila ništa drugo do ogromna manipulacija, prema četiri glavna principa koje je identifikovao politikolog Pjer-Andre Tagijev (Pierre-André Taguieff): „Ništa se ne dešava slučajno, sve što se dešava rezultat je skrivenih namera ili želja; ništa nije kao što izgleda; sve je povezano, ali na okultan način.” U knjizi “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” (1949), filozof Karl Poper objašnjava teoriju zavere:

„To je mišljenje prema kojem se objašnjenje društvenog fenomena sastoji od otkrivanja ljudi ili grupa koje su zainteresovane za pojavu nekog fenomena (ponekad je to skriveni interes koji se mora prethodno otkriti) i koji su planirali i kovali zaveru da se to ostvari.”

Ričard Hofštater je ovaj oblik mišljenja čak predstavio kao karakterističnu kulturnu crtu savremene Amerike u svojoj knjizi sa eksplicitnim naslovom: “Paranoidni stil. Teorije zavere i radikalna desnica u Americi” (1965).

Ne smemo, međutim, dozvoliti da nas zarobi anti-zaverenički oprez, jer se to ponekad namerno koristi kako bi se zabranila uznemirujuća pitanja. Mašući strašilom teorije zavere, preuzimamo rizik da prihvatimo samo dogovorena, lagodna i podobna objašnjenja. Ovo manipulisanje intelektualnim oprezom nudi sterilnu viziju istorije prema kojoj su razlozi svih javnih odluka jasni, nema skrivene stvarnosti, nema aktera u senci, nema skrivenih planova. Po toj viziji, dovoljno je ono što se vidi na površini.

Da li i mafija – lobira?

Istorija Severne Amerike pokazuje, kao što ćemo videti, da se optužba za zaveru koristi za diskvalifikaciju „istraživača“ (sociologa, novinara, politikologa ili policajaca) čim se približi određenim pitanjima, odbijajući slepilo ili saučesništvo u pogledu mafijaške korupcije.

U svakom slučaju, ove dve vizije (naivnost i teorija zavere) obe su nepotpune. Bilo kroz okultistički pristup, bilo anatemom kroz ismejavanje, obe ove vizije dovode, zapravo, do odbacivanja teme o kojoj je reč.

Odbacivanje ideje o postojanju nevidljivih sila u društvu isto je toliko verodostojno koliko i ideja njihovoj svemoći.

U suštini, savremena istorija Sjedinjenih Država nesumnjivo pokazuje uticaj grupa za pritisak koje deluju iza kulisa, pred vratima Bele kuće. Setimo se govora predsednika Dvajta D. Ajzenhauera na kraju drugog mandata 17. januara 1961. godine, u kome je on upozorava na uspon moći „vojno-industrijskog kompleksa“. Ko može da porekne smrtonosnu ulogu velikih lobija farmaceutske, oružane, finansijske ili naftne industrije u američkoj demokratiji, koji vlast drže u stanju opsade tako da njihovi posebni interesi na diskretan način budu pretvoreni u opšti interes?

Zašto i kriminalne grupe ne bi iza kulisa radile ono što rade moćne privatne grupe, koje su ponekad na granici legalnosti?

Prisustvo nevidljive vlasti

Zaista, politička vlast na sceni ponekad se prepliće sa ob-scenom političkom vlašću: istovremeno “van scene“ u pozorišnom smislu, štetnom ili nemoralnom, u svakom slučaju „zlokobnom“ u skladu sa svojom latinskom etimologijom („obscenus ”). U italijanskom kontekstu druge polovine 20. veka i sicilijanske mafije, antimafijaški sudija Roberto Skarpinato dolazi do ove dijagnoze kada u “Povratku princa piše”:

„Prava vlast je uvek 'obscena': ona deluje ´van scene´ (ob scenum). Na sceni, u institucijama, ona režira predstavu za javnost. (...) U javnosti, vlast je na sceni gde pred gledaocima nosi brojne maske; kada se nađe van domašaja pogleda sa strane – ona skida masku i otkriva svoje pravo lice“.

Isto tako, istoričar Žak de Sen Viktor (Jacques de Saint Victor) vraća se na razmatranje istorije Italije od 19. do 21. veka u knjizi “Nevidljiva vlast!”? To su italijanske mafije s juga zemlje (Mezzogiorno). Italijanski politikolog Norberto Bobio (Bobbio) govori o ovom pitanju, ukazujući na „nevidljive vlasti“, „okultne vlasti“, „državu u državi“, „paralelnu državu“. Ovo su jasne reference na sve ilegalne i podzemne sile koje podrivaju demokratiju iznutra: mafije, masonske lože Propaganda Due (loža P2), nekontrolisane frakcije tajnih službi itd. Norberto Bobio piše, na primer, kao da misli na “Ukradeno pismo” Edgara Poa, da „Ništa nije vidljivije od prisustva nevidljive vlasti?”

Uvek možemo da se razonodimo uz kniževne fikcije (detektivski i špijunski roman) koje su od 19. veka iza površinske stvarnosti tražile zaplete, intrige, zločine i zavere. Ali, ozbiljnije, pitanje nevidiljive moći koja se nalazi u pozadini vlasti nije pitanje zavere, već suštinsko pitanje jedinstva vlasti. Kako nas podseća Mišel Fuko, stvarni odnosi koju vlast ima, uvek su skriveni, a vlast se u svojoj ukupnosti može sagledati samo kroz prepoznavanje njenog skrivenog lica („zakon polovina“).

Drugačija istorija Sjedinjenih Država...

Ovo znači da između poricanja zavere i teorije zavere, između nedovoljnog i preteranog isticanja, postoji polje za istraživanje, niz složenih situacija koje nude osvetljavanje kriminalne dimenzije političke istorije. Nije reč o zločinačkoj istoriji vlasti koja bi se tako svela na izvestan niz nemoralnih činova, već se radi o istoriji uticaja konkretnog organizovanog kriminala, u ovom slučaju mafije, na političku vlast.

Ne postoji “mafijaška zavera“ u političkoj istoriji severne Amerike već zakulisno delovanje mafije kao moćnog kriminalnog aktera i stratega koji pokušava da nametne svoje interese, kao i svaka druga grupa za vršenje pritiska. Istorija italijansko-američke mafije ne mora se posmatrati kao folklorna i marginalna tema, sekundarna i paralelna sa velikom istorijom Sjedinjenih Država, već kao punopravna dimenzija američkog političkog i ekonomskog života i njegovog posebnog procesa, obučavanja svoje elite.

Postoji American Way of Crime, kao što u knjizi sa ovim naslovom pokazuju Frenk Brauning (Frank Browning) i Džon Gerasi (John Gerassi). Po ovim autorima, kaubojski populizam i nasilni puritanizam Nove Engleske - najvažnije snage koje su predvodile osnivanje Amerike - stvorili su paradigmu po kojoj je kriminalizacija korporacija i svakodnevnog života - ključni elemenat uspeha u Sjedinjenim Državama; ta paradigma sada je globalizovana. Kriminalizacija je, po njima, izazvala pojavu šeste vlasti – pored zakonodavne, sudske, izvršne, medijske (četvrta) i vojne/obaveštajne (peta) – sposobne da duboko utiče na vladu, zakon, ekonomiju, vrednosti, ukuse, moral -  postoji i organizovani kriminal koji igra ulogu „dodatne vlade“, nezavisno od drugih vlasti.

Na sličan način, advokat i profesor prava August Bekuai (Bequai) u svom radu “Organizovani kriminal” ne okleva da opiše organizovani kriminal u Sjedinjenim Državama kao „petu vlast”.

Međutim, organizovani i institucionalizovani kriminal u Sjedinjenim Državama je još uvek, u velikoj meri, skrivena istorija. Istorija mafije se može pisati samo sa oprezom jer je to tajna organizacija koja, po definiciji, nikada ne prestaje da se krije od pogleda posmatrača. Ovo polje istraživanja, zbog tajnovitosti koja ga okružuje, ali i atmosfere fantazije i glamura kojim ga je prožela književna fikcija, prepuno je zamki, izobličenja i preterivanja, ponekad iz interesa, ali i zbog naivnosti, straha ili predumišljaja.

„Duboka politika“

Ova knjiga stoga predlaže da se vidljiva politička istorija osvetli preko nevidiljive istorije i istorije nevidljivog i onog što je skriveno, kako bi se došlo do složene i duboke istorije. Biće osvetljene “prljave“ i “profane“ margine konvencionalne istorije kako bi joj se vratile sve njene dimenzije, uključujući i one manje čiste i manje prihvatljive. Moramo uroniti u ono što profesor Piter Dejl Skot (Peter Dale Scott) naziva „dubokom politikom“, univerzum tajnih dosluha i kršenja zakona. Dakle, priču o Sjedinjenim Državama ćemo ispričati drugačije.

Istoričar je istraživač (Herodot) ali i pripovedač, kroz perspektivu i boju koju daje činjenicama. Kao što kaže istoričar Hejden Vajt (Hayden White), „istorija se piše“. To je izbor naracije i stila.

Istorija je priča koji sadrži zaplet ili uobličavanje u tekst; istoričar sređuje činjenice i protagoniste, gradeći uglavnom sam konstrukciju njihovih odnosa. Ovde će reflektori biti okrenuti ka tamnim stranama američkih predsednika. Krupni kriminal je zaboravljena dimenzija velike istorije, onako kako je, po svaremenim istorijskim istraživanjima, to bio obaveštajni rad.

Nije reč o pisanju „tajne istorije“, već o istoriji nevidljivog i zločina u politici. Bez upuštanja u strukturalističku vežbu, očigledno je da nevidljivo može osvetliti vidljivo. Ova alternativna istorija je nužno oprezna u svojim zaključcima, jer su izvori ponekad nesigurni, kontradiktorni i krhki.

Političke biografije predsednika su uglavnom skromne po pitanju mafijaških odnosa. Istoričari favorizuju veliku priču – onu o događajima i odlukama javne politike –  često ignorišući „malu“, priču o društvenim ili privatnim činjenicama koje, u temi kojom se bavimo, vode u istraživanja dubine i pozadinu. Krivična pitanja, koja se verovatno smatraju intelektualno niskim i vulgarnim, često se izbegavaju. Međutim, kao što ćemo primetiti, mnoge velike političke „odluke“ imale su skrivene motive, a posteriori maskirane uzvišenijim razmatranjima.

Da bismo prevazišli suzdržavanje, izbegavanje i drugu šminku, moramo ući u stručniju literaturu o kriminalu, kako bismo otkrili ove mračne aspekte.

To znači da istraživanje italijansko-američke mafije nije lak poduhvat. Literatura o ovoj temi je obilna, ali tu postoje zamke. Mafija lako izmiče proučavanju jer je po prirodi teško poznavati stvarnost čije društvo počiva na tajnosti, a ne na običnoj nezakonitosti. Italijansko-američke mafijaške porodice su, podsetimo, tajna društva i kao takva upravljaju umetnošću ćutanja, izbegavanja i prikrivanja. Naše znanje o mafiji stoga, umnogome, zavisi od pravosudnih izvora koji nude samo ono što represija sticajem okolnosti iznosi na videlo. Uz nekoliko izuzetaka, mafijaši, njihovi saradnici i saučesnici ili žrtve, zapravo, nerado pišu svoje memoare ili se poveravaju novinarima. Na sreću, ponekad se njihovi bližnji upuste u takav opasni poduhvat.

Mafijaška tišina – znak njene snage

Međutim, znanje o mafiji izvedeno iz pravnih dokumenata uključuje dvostruki paradoks. Prvo, mafijaška stvarnost se otkriva tek u vreme represije nad njom, a ta okolnost može da stvori iluziju o oslabljenom, umirućem organizovanom kriminalu koji se povlači.

Zamislimo da smo živote velikih ljudi poznavali samo na osnovu njihovih lekarskih uverenja; imali bismo predstavu o njihovoj slabosti ili krhkosti, a ne snazi. Ovo „znanje kroz neuspeh“ teši one koji po automatizmu objavljuju smrt mafije ili bar njen pad.

Osim toga, postojanje jedino uvida u sudski aspekt, sugeriše da je italijansko-američka mafija prisutna samo tamo odakle je država uspela da je izbaci. Kao pijanac koji je izgubio ključeve, gledamo samo ispod upaljene ulične lampe. Dakle, mafijaška stvarnost razumeva se samo kroz sudsku buku i svetlo.

Nasuprot tome, zamišlja se da je italijansko-američka mafija odsutna kada ćuti. Međutim, mafijaška tišina nije apriori znak njenog nestanka, već njene snage, kako nas medicina i uči: „Zdravlje je život u tišini organa“, citat se pripisuje Reneu Lerišu (René Leriche).

Odnos između mafije i američkih predsednika

Tako se često veruje da su određene porodice izumrle pre više decenija; onda, iznenada, prilikom hapšenja nekih od njihovih članova, otkrije se da su još aktivni tamo gde ih više niko nije očekivao. Jednostavno, radili su diskretno, daleko od pažnje medija i pravosudnog sistema. Njihova nevidljivost hranila je naše neznanje. Konačno, važno je uvek s velikom pažnjom posmatrati političke sklonosti autora (istoričara, novinara, pisaca) – ili demokrata ili republikanaca – i okolnosti pod kojima se objavljuju otkrića o navodnim vezama između jednog predsednika i italijansko-američke mafije. Politički i istorijski kontekst mafijaških reflektora nije uvek neutralan. Njihov prijem takođe zaslužuje da se analizira.

Mafijaška istorija predsednika evoluira koliko u svetlu istorijskih otkrića toliko i u svetlu novih tumačenja njihovih mandata.

Ova knjiga istražuje odnos između mafije i američkih predsednika od 1933. do danas. Pre 1933. istorija ćuti o ovoj temi, a ovaj jaz se verovatno objašnjava činjenicom da je mafija u Sjedinjenim Državama još uvek bila u primarnoj fazi svog razvoja. Posle 1933. godine, kao što ćemo videti, postala je prava sila, sposobna da razvije političke kontakte na visokom nivou. Proučićemo 10 predsedavanja (Ruzvelt, Truman, Kenedi, Džonson, Nikson, Regan, Klinton, Obama, Tramp i Bajden) za koje su relevantni i ukršteni brojni istraženi izvori (memoari, biografije, suđenja, zvanični izveštaji itd.). Zauzvrat, nećemo se baviti petoricom predsednika (Ajzenhauer, Ford, Karter, Buš otac i sin). Ćutanje o ovim periodima nije rezultat izbora ili previda, već se može objasniti odsustvom verodostojnih izvora. Naše istraživanje tokom godina nikada nije otkrilo dovoljno relevantne tragove. Štaviše, ovu prazninu treba tumačiti sa oprezom, pošto odsustvo dokaza nije uvek dokaz odsustva.

Sutra: Ruzvelt: kako izbeći potpisivanje pakta sa đavolom (3)