Priča o Mihailu Černjajevu i ruskim dobrovoljcima

U istoriji Rusije 19. vek bio je doba kulturnog, političkog i duhovnog uspona. Ruska država eliminisala je poslednje centre robovlasništva i hajdučije na Kavkazu i u srednjoj Aziji, jačajući svoje granice i približavajući civilizaciju narodima Istoka. Munjevite akcije manjih grupa dobro pripremljenih i obučenih pešadinaca, Kozaka na konjima i poljske artiljerije bili su glavni oblik ratovanja ruske vojske u ovim krajevima.

Mihail Grigorijevič Černjajev, koji je tada imao veliko borbeno iskustvo, uspeo je da iskoristi ovu taktiku 1865. godine da zauzme grad Taškent, čije je stanovništvo u to vreme brojalo oko 100 hiljada ljudi. Sa deset četa vojnika, dve stotine Kozaka i dvanaest topova, general Černjajev potukao je u blizini grada snage Kokandskog kanata, a zatim opseo i zauzeo tvrđavu, koju je branilo 15 hiljada evropskih plaćenika, redovnih vojnika i lokalnih bašibozluka. Gradsko muslimansko stanovništvo (zanatlije i trgovci) podržalo je novu upravu, nadajući se oslobođenju od bezakonja, slobodnoj trgovini i smanjenju poreskog opterećenja.

Černjajev, koji je bio u ličnom konfliktu sa ministrom vojnim, ubrzo je opozvan iz Turkestana i bio je u rezervi sve do penzionisanja 1875. godine.

Pismo iz Beograda

U pismu od 7. marta 1867, kada je knez Mihailo Obrenović bio spreman da podigne barjak oslobođenja balkanskih Slovena, Černjajev mu se obratio sa predlogom da stupi u srpsku službu. U odgovoru, knez Mihailo zatražio je od generala Černjajeva da dođe da preuzme komandu nad vojskom kada bude dao privremenu ostavku, nakon što počne rat protiv Porte.

Međutim, general nije dobio carsku dozvolu za odlazak u Srbiju, a knez Mihailo je ubrzo bio ubijen.

U periodu od 1873. do 1876. godine, Černjajev je u Sankt Peterburgu izdavao novine Ruski svet, koje su isticale nacionalne stavove suprotne opreznom reformističkom pravcu vlade po pitanju unutrašnje i spoljne politike. U tome je bio blizak grupi moskovskih slovenofila koji su bili okupljeni oko Ivana Aksakova. Kada je u leto 1875. u Hercegovini izbio ustanak pravoslavnog srpskog stanovništva protiv turskih vlasti, Ruski svet bio je prvi list u glavnom gradu koji je posebnu pažnju posvetio ovom događaju.

Od jeseni 1875. ruski dobrovoljački pokret počeo je da dobija na zamahu. Vodeću ulogu u organizovanju ovog pokreta imali su Ivan Aksakov i Nikolaj Rajevski.

Iako su dobrovoljci većinom bili pristalice monarhističkih, pravoslavnih i konzervativnih ideja, među njima je bilo i predstavnika levice, pa čak i onih sa revolucionarnim stavovima. Ovo ujedinjenje ruskog naroda oko nacionalnog pokreta, u znak podrške pravoslavnoj braći koja su bila pod „inoverskom šakom“, izazvalo je neprijateljstvo samo kod pojedinaca. U nemoćnom besu, Pjotr Lavrov je iz Londona siktao o šteti i zabludi onih koji ustaju pod zastavom oslobodilačke borbe turskih Slovena. Plašilo ga je to što je talas terorizma u Rusiji splasnuo, a revolucionari su krenuli u borbu za slobodu Slovena, izjavljujući da „dok se narod muči pod vlašću stranaca i inoveraca, društveno pitanje uvek pada u zadnji plan, čak i nestaje sa pozornice“.

Slovensku borbu protiv osmanskog ugnjetavanja, na stranicama dnevne štampe, u dnevnicima i u javnim polemikama, podržavali su najbolji umovi Rusije: kompozitor Pjotr Iljič Čajkovski, koji je u septembru 1876. napisao „Rusko-srpski marš“, hemičar Dmitrij Mendeljejev, hirurg Nikolaj Pirogov, pisci Fjodor Dostojevski, koji je pisao o dobrovoljcima u Dnevniku pisca, i Ivan Turgenjev.

U ovim okolnostima, general Černjajev, koji je javno pozivao na prikupljanje sredstava i okupljanje dobrovoljaca za pomoć Srbima pobunjenim u Bosni i Hercegovini i autonomnoj Kneževini Srbiji u pripremi za rat – odlučio je da deluje. Prve pozive za prikupljanje sredstava i sazivanje dobrovoljaca objavio je u Ruskom svetu krajem avgusta-početkom septembra 1875. godine.

Zvanična Rusija se plašila da otvoreno podrži turske Slovene, očekujući da će, kao i ranije, naići na protivljenje tradicionalnih protivnika Rusije i saveznika Porte – Engleske i Francuske. Porast građanske svesti i želja ruskog društva da preduzme nezavisne korake, diktirane nacionalnim osećanjima van kontrole države, uplašili su vladu Rusije. U februaru 1876. Černjajev je pozvan u policiju i bio je primoran da dâ reč šefu tajne policije, generalu Aleksandru Potapovu, da neće poći kao dobrovoljac za Hercegovinu.

Operacioni plan

Dobivši finansijsku podršku Moskovskog slovenskog komiteta, Černjajev je otišao na Balkan, gde su na istoku u međuvremenu pokušali da podignu ustanak i Bugari. Generala je put vodio u Beograd, u koji je stigao u aprilu 1876. godine.

„Operacioni plan“ 19. aprila 1876. i „Nacrt ratne operacije protiv Turske“ 10. maja 1876, koje je sastavilo vojno rukovodstvo Srbije uz pomoć Černjajeva, sveli su se na glavni plan – snagama Timočko-moravske vojske iznenadnim napadom poraziti Turke, udarivši u pravcu Niša, uz upotrebu bočnih pravaca i pobunjeničkih akcija u Bosni i Bugarskoj sa ciljem odvlačenja pažnje neprijatelju. Trebalo je da ovaj poraz turske vojske obezbedi pozitivne izglede za intervenciju ruske diplomatije i vojske, čiji bi rezultati pomogli u proširenju granica kneževine i sticanju njene nezavisnosti.

Srpski vojnici tokom Srpsko-turskih ratova (1876-1878) (Foto: Wikimedia/Military Museum in Belgrade)

Uprkos očiglednim nedostacima narodne vojske, kojom je raspolagala autonomna srpska kneževina, Černjajev i grupa ruskih dobrovoljaca, koja se postepeno povećavala u Srbiji, odlučili su da podrže ratno raspoloženje koje je vladalo u Beogradu. U to doba, u Nišu je živelo manje od dvadeset hiljada ljudi, od kojih su više od polovine bili pravoslavni Srbi, što je davalo velike nade na uspeh.

Ogromna podrška javnosti koju je uživala borba za slobodu pravoslavnih Slovena na Balkanu učinila je rusku intervenciju neizbežnom. Na negodovanje ruskog konzula u Beogradu Andreja Karcova, Mihail Černjajev je pristao da stupi u srpsku službu 12. maja 1876. bez formalne dozvole cara. Već 18. (30) juna 1876. knez Milan Obrenović objavio je rat između srpskog naroda i osmanske Porte.

718 ruskih oficira

Početkom leta 1876. Srbija je imala regularnu vojsku od pet hiljada ljudi, od kojih je 360 oficira. Mobilizacionim planom bilo je predviđeno raspuštanje regularne vojske i stvaranje narodne vojske od 123 hiljade vojnika. Osim toga, uoči izbijanja rata i u njegovim prvim danima, u srpsku službu stupilo je 718 ruskih oficira.

Prema memoarima učesnika rata i jednog od autora strateških planova Srbije Save Grujića, ukupan broj turske vojske (koncentrisane uglavnom protiv Srbije) iznosio je 126 hiljada ljudi. Crna Gora je imala 24 hiljade ljudi, a Srbija 98 hiljada. Na Drini je Ranko Alimpić imao 18 hiljada ljudi, na Javoru František Zah 12 hiljada, Milojko Lešjanin na Timoku 15 hiljada, a Mihail Černjajev na Moravi 48 hiljada (uključujući 18 hiljada ljudi koji su delovali pod komandom Đure Horvatovića).

Savremeni istoričari smatraju da je moravska grupacija Černjajeva brojala 50 hiljada ljudi, istočna grupacija Lešjanina 25 hiljada, zapadna grupacija Alimpića 20 hiljada, a ibarska vojska Zaha 24 hiljade ljudi. Nasuprot njima bila je turska vojska, u kojoj se nalazilo 20 hiljada bašibozluka, 25 hiljada rezervista i 133 hiljade redovnih vojnika, podeljenih u nekoliko grupa: 60​​ hiljada štitilo je Niš i Prokuplje, 15 hiljada bilo je kod Vidina, 25 hiljada u Bosni, 15 hiljada kod Sjenice i Nove Varoši, 18 hiljada kod Novog Pazara.

Izbijanje neprijateljstava pokazalo je da je bilo gotovo nemoguće ponoviti uspehe srednjoazijske akcije. Regularna turska vojska bila je mnogo bolje pripremljena od kokandske vojske, a borbeni kvaliteti bašibozluka bili su nešto inferiorniji od srpske narodne armije koja je tu predstavljala miliciju.

Mobilizacija započeta 1875. dovela je do povećanja turske vojske, kao i do bankrota Porte krajem 1876. godine, ali su snage male autonomne srpske kneževine bile još manje. Priliv dobrovoljaca sa neoslobođenih srpskih teritorija pod vlašću Osmanlija i Habzburgovaca takođe je bio nedovoljan. Pod ovim uslovima značajnu ulogu je odigrao pokret stranih vojnih dobrovoljaca, lekara i priliv finansijskih sredstava u Srbiju za njihovo održavanje. Vojnu i sanitarnu pomoć Srbima su pružali pojedini Englezi, Bugari, Nemci, Danci, Kanađani, Amerikanci, Italijani, Rumuni, Poljaci i drugi narodi evropske civilizacije. Međutim, velika većina dobrovoljaca došla je iz Rusije.

Vrhovni komandant srpske vojske tokom Srpsko-turskih ratova, ruski general Mihail Černjajev (Foto: Wikimedia/catalog.shm.ru/Kulakov)

Do kraja jula 1876. u Srbiju su stigle vođe vojnog dobrovoljstva, penzionisani profesionalni oficiri, među kojima su, pored 48-godišnjeg Mihaila Černjajeva, bili 34-godišnji Nikolaj Kirejev (poginuo 18. jula 1876) i 36-godišnji Nikolaj Rajevski (poginuo 20. avgusta 1876).

Povećana podrška javnosti dobrovoljačkom pokretu dovela je do toga da je krajem jula 1876, uz negodovanje ministra vojnog Dmitrija Miljutina, car Aleksandar Drugi dozvolio oficirima da daju privremene ostavke kako bi učestvovali u dobrovoljačkom pokretu, uz obećanje da će zadržati svoj čin i mesto u jedinici po povratku.

4.303 dobrovoljaca

Većina dobrovoljaca nalazila se u Timočko-moravskoj vojsci, iako su pojedini dobrovoljci, pa čak i mali odredi, učestvovali u borbenim dejstvima u Ibarskoj vojsci. Glavna borbena dejstva, u kojima su učestvovali ruski dobrovoljci zajedno sa srpskim vojnicima i oficirima, bili su napad na turske položaje na Babinoj glavi u prvim danima rata, sukobi na Velikom Izvoru u julu, odbrana položaja u okolini Aleksinca i Deligrada u avgustu, odbrambene bitke u okolini Kreveta, oktobarske bitke u oblasti Đunisa, koje su okončane konačnim porazom srpske vojske.

Slovenski komiteti ukupno su poslali 4.303 lica iz Rusije u Srbiju, ali ova cifra ne uključuje nekoliko stotina onih koji su sami stigli a da se nisu registrovali pri odlasku iz Rusije u Slovenskom komitetu. Na primer, nisu uračunati u ovaj broj Nikolaj Rajevski, Nikolaj Kirejev i umetnik Vasilij Polenov, nagrađen srpskom „srebrnom medaljom za hrabrost“. Ovaj broj ne uključuje ni medicinske dobrovoljce koje je iz Rusije poslao Crveni krst i druge organizacije i pojedinci. Do kraja avgusta 1876. Rusko društvo Crvenog krsta poslalo je u Srbiju 95 lekara, 111 bolničara, 60 sestara milosrđa i do 128 tona bolničke opreme.

Ozbiljnost situacije samo je podstakla želju dobrovoljaca da dođu u Srbiju. U septembru 1876. ministar vojni Tihomilj Nikolić zatražio je od Slovenskog komiteta da pošalje u Srbiju veliki odred Kozaka sa konjima i oružjem, oficire i 10-15 pešaka sa iskustvom u vojnoj službi.

Juriš na Babinu glavu (crtež iz lista „Orao“, 1877) (Foto: Wikimedia/Veliki ilustrovani kalendar)

Černjajev je u javnom izveštaju o utrošenim sredstvima napisao da je tokom celog boravka u Srbiji od Moskovskog slovenskog komiteta primio 200 hiljada rublji u metalnim kovanicama (260 kg u zlatnicima), od kojih je većinu potrošio na održavanje dobrovoljaca (oficirima iz štaba po 15 dukata mesečno, višim oficirima sedam dukata, vojnicima do jedan dukat, ostalo je trošeno za kupovinu 5.300 kaputa u Austriji, 114 konja u Rumuniji i za troškove ranjenih, poginulih i dobrovoljaca koji su se vraćali, kao i za posebne isplate izbeglicama iz Bugarske i Stare Srbije, pomoć porodicama poginulih srpskih oficira i vojnika). Ovaj izveštaj zanimljiv je po tome što se Černjajev prisetio da je na kraju borbenih dejstava pod njegovom komandom ostalo 2.446 dobrovoljaca: 640 oficira i 1.806 podoficira i vojnika sa iskustvom u vojnoj službi. U istom izveštaju, Černjajev je objasnio da je jedan broj dobrovoljaca bio izvan njegove komande u Ibarskoj i Drinskoj vojsci.

U jesen 1876. na čelu Ibarske vojske takođe je stajao ruski general – Semjon Novoselov. Da bismo razumeli značenje ovih brojki, podsećamo se da je prema Vojnim šematizmima Kneževine Srbije 1876. godine redovna srpska vojska šest meseci pre rata imala samo 317 oficira, od kojih je pet bilo pukovnika, 12 potpukovnika, 20 majora. Od toga samo 24 oficira bila su sa štapskom strukom. Pristrasni protivnik ruske nacionalne ideje, Mihail Pokrovski procenjivao je broj dobrovoljaca svih vrsta i profesija do šest hiljada ljudi.

Intervencija Rusije

U teškim uslovima, u jesen 1876, Černjajev je insistirao da je došlo vreme za zvaničnu intervenciju oružanih snaga Rusije, koje bi mogle da iskoriste koncentraciju snaga turske vojske na zapadu i ubrzaju njihov put do prestonice Porte, kroz planinske prevoje na Balkanu, čime bi se izbegao budući neizbežan težak i krvav rat.

Turska vojska u Đunisu sa nadmoćnijim snagama uspela je da pobedi združene snage srpske vojske i ruskih dobrovoljaca 17. (29) oktobra 1876. godine. Kolosalni gubici među dobrovoljcima, gubitak strateške tačke odbrane i pad vojnog duha u armiji primorali su Černjajeva da knezu Milanu pošalje u Beograd hitan telegram u kojem se navodi da će bez hitnog primirja Srbija biti osuđena na propast.

Sledećeg dana, Rusija je započela delimičnu mobilizaciju vojske, postavila ultimatum osmanskoj vladi da urgentno zaključi primirje i povuče turske trupe sa predratne teritorije Kneževine Srbije. Dana 20. oktobra (1. novembra) 1876. stupilo je na snagu primirje.

Bitka na Đunisu 1876. godine (Foto: Wikimedia)

Černjajev je predao komandu srpskom oficiru i otišao za Beograd. Intervencija zvanične Rusije imala je svoju cenu. Neposlušni general bio je prinuđen da hitno napusti Srbiju. U novembru 1876, general Aleksandar Nikitin poslat je da ga zameni u Srbiji, po carskom naređenju, i on je preuzeo evakuaciju ruskih dobrovoljaca koji su tamo ostali.

General Černjajev morao je da snosi konsekvence svoje neposlušnosti: dugo nije dobio carsku dozvolu za povratak u Rusiju, bio je držan po strani od borbenih operacija na Balkanu tokom Rusko-turskog rata i bio mu je izričito zabranjen povratak u Srbiju na početku Drugog srpsko-turskog rata.

Narodi i vlade

Većina preživelih ruskih dobrovoljaca evakuisana je iz Srbije na račun Slovenskog komiteta pre početka 1877. godine. Dobrovoljci koji su hteli da odu napustili su zemlju pre 19. januara 1877, a oni koji su ostali pod oružjem u sastavu dobrovoljačke rusko-bugarske brigade povučeni su u Rumuniju 16. februara 1877.

Sećanje na teške dane vojne saradnje bilo je zamračeno međusobnim prebacivanjima i ogovaranjima ruskih dobrovoljaca i srpskih oficira, što štampa liberalno-komercijalnog smera u Rusiji, koja je i bez toga bila kritična prema dobrovoljačkom pokretu, nije propustila da iskoristi (Birževie vedomosti i Golos/Novaja gazeta). Po povratku u Rusiju, Černjajev je umalo izazvao na dvoboj jednog od takvih piskarala koji je namerno širio klevete o dobrovoljcima i njihovom vođi.

Međutim, njegovi saborci u Rusiji i Srbiji sećali su se generala po dobru. Društvo „bivših ruskih dobrovoljaca iz ostataka borbenih odreda svetog rata 1876. godine za oslobođenje Srbije“ okupljalo se na svečanim parastosima u Rusiji sve do početka Prvog svetskog rata.

Godine 1913. Odbor za pomoć Srbima „Mihail Černjajev“, formiran u Sankt Peterburgu, prikupio je 52 hiljade rublji (44,72 kg u zlatnicima) koje je uputio u Beograd za pomoć ranjenicima i siročadi. Sećanje na podvig i žrtvu dobrovoljaca doprinelo je rasprostranjenosti u ruskom društvu masovne podrške Srbiji u leto 1914, što je nagnalo carsku vladu na preduzimanje odlučnih mera.

Iskra borbe koja se rasplamsala u leto 1876. nije zamrla i nastavljena je u rusko-turskom ratu 1877-1878, čiji je jedan od rezultata bilo međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije. Osmanska zastava, koja je u junu 1876. zbačena sa Kalemegdana, od tada se više nikada nije uzdigla na zidovima Beogradske tvrđave.

Srpska vojska na čelu sa knezom Milanom ulazi u oslobođeni Niš, ilustracija Feliksa Kanica objavljena u velikom ilustrovanom kalendaru „Orao“ (1879) (Foto: Wikimedia)

Potomcima su u nasleđe ostale reči generala Černjajeva o postupcima zvanične Rusije 1875-1878. u vezi sa dobrovoljačkim pokretom: „Čini se da neuspesi diplomatije nastaju kao posledica toga što je (…) nedavno jedan od rukovodilaca naših inostranih dela tvrdio da diplomatija ne priznaje narode, već priznaje samo vlade (…) Da diplomatija nije blagovremeno počela pri kraju narodnog pokreta, već stala na njegovo čelo, koliko bi krvi i novca bilo sačuvano, koliko bi se žalosti i razaranja izbeglo. I tada i sada, radnje diplomatije slične su akcijama komandanta, koji nema definitivan plan, pa je stoga spreman da izvrši deset puta više posla nego što je potrebno, samo da bi izbegao opštu bitku.“ „Želja za štedljivim ratovanjem uvek vodi porazu i velikim gubicima (…) Protekli rat, pokrenut u vidu ekonomije sa 120 hiljada, otegnuo se dve godine i koštao dvostruko više. Kada pokrećete rat, morate imati na umu jedini cilj: pobedu, koja je, bez obzira koliko skupo koštala, uvek jeftinija od najjeftinijeg poraza“.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski je poginule dobrovoljce u jesen 1876. nazvao „najboljim ljudima“, braneći sećanje na generala Černjajeva u najtežem trenutku za njega: „Slovenska akcija, šta god da se desi, treba konačno da otpočne, tj. da pređe u svoju aktivnu fazu; a bez Černjajeva ne bi dobila takav razvoj (…) Ako je već započela slovenska akcija, ko je onda, ako ne Rusija, trebalo da joj stane na čelo, u tome je svrha Rusije – i Černjajev je to shvatio i podigao barjak Rusije. Odlučiti se na ovo, preduzeti ovaj korak – ne, ne, to nije mogla da uradi osoba bez posebne snage (…) Ni njegova nada na hitnu pomoć Rusije, u svakom slučaju, nije bila greška, jer je Rusija konačno izgovorila svoju veliku odlučujuću reč. Da je ova reč izrečena bar malo ranije, onda Černjajev ne bi pogrešio ni u čemu. Oh, mnogi na mestu Černjajeva ne bi želeli da čekaju toliko dugo – to su upravo ambiciozni ljudi i karijeristi. Siguran sam da mnogi njegovi kritičari ne bi mogli da podnesu ni polovinu onoga što je on izdržao. Ali Černjajev je služio velikom cilju, a ne svojoj ambiciji, i više je voleo da žrtvuje sve – svoju sudbinu, i slavu svoju i karijeru, možda čak i život, samo da ne napusti delo (…) Oni [Srbi] će se sećati ubijenih Rusa, koji su položili svoje živote za njihovu zemlju. Rusi će otići, ali velika ideja će ostati. Veliki duh ruski ostaviće tragove u njihovim dušama – iz ruske krvi prolivene za njih izrašće njihova hrabrost. I jednog dana oni će se uveriti da je ruska pomoć bila nematerijalne prirode i da niko od Rusa, koji su za njih ubijeni, nije mislio da kod njih zavlada!“

(iz kataloga izložbe)

Dani duhovne kulture Rusije u Srbiji

Od 22. do 24. septembra u Beogradu se održavaju Dani duhovne kulture Rusije u Srbiji, u okviru kojih će biti upriličene i dve izložbe čiji je povod 145. godišnjica dolaska Ruskog dobrovoljačkog pokreta u Srbiju početkom tadašnjih Srpsko-turskih ratova.

Prva izložba posvećena je ruskom general-majoru Mihailu Černjajevu, koji je 1876. imenovan za glavnokomandujućeg srpske armije u Srpsko-turskom ratu. Posetiocima izložbe u Istorijskom muzeju Srbije, koja je naslovljena „Povratak generala – 145 godina od dolaska ruskih dobrovoljaca u Srbiju“ čiji je autor doktor istorijskih nauka Aleksej Timofejev, biće pružena mogućnost da se upoznaju sa ovim jedinstvenim događajem u istoriji ruskog naroda, kada se po prvi put pojavio fenomen vojnih dobrovoljaca nezavisnih od države, ali podržanih od ruskog građanskog društva i istaknutih predstavnika vojne, poslovne i naučne elite. Na ovoj izložbi će po prvi put biti predstavljene fotografije iz albuma genarala Černjajeva „Uspomene o Srbiji“, kao i njegove lične zabeleške i prepiska sa organizatorima dobrovoljačkog pokreta. Izložbu organizuju Istorijski muzej Srbije, Državni istorijski muzej iz Moskve i Ruski dom u Beogradu, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Ministarstva kulture Ruske Federacije. Za javnost izložba će biti otvorena u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu od 25. septembra, nakon čega će biti predstavljena i u drugim gradovima Srbije.

U Muzeju pošte, telegrafa i telefona u Beogradu biće upriličena i izložba o Vasiliju Polenovu, velikom ruskom umetniku koji se kao dobrovoljac u armiji generala Černjajeva borio u Srpsko-turskom ratu 1876. i za to bio odlikovan srpskom medaljom „Za hrabrost“, Zlatnim ordenom Takovskog krsta i počasnom sabljom. Posetioci izložbe „Vasilije Polenov: srpski rat očima ruskog umetnika“ imaće jedinstvenu priliku da se upoznaju sa radovima velikog slikara koji se čuvaju u fondovima Tretjakovske galerije i Muzejskog kompleksa Vasilija Polenova, sa njegovim crtežima i slikama nastalim u Srbiji i odlomcima iz „Dnevnika ruskog dobrovoljca“ koji je objavljivan u ruskom časopisu Pčela 1877. godine.

Naslovna fotografija: Wikimedia/Vsemirnaя illюstraciя: žurnal, 1882. T. 27. № 702. S. 489/S fotografii A. I. Denьera i S. D. Lapteva graviroval I. I. Helmickiй

Izvor oko.rts.rs