NA SVOJE NEPRIJATELJE USTAJEMO

Portret Ivana Vasiljeviča Groznog

A ova gramata od gospodara kralju, sa njegovim glasonošom Krištofom Deržkom otposlata bi.

Božjom [sledi nabrajanje atributa] milošću mi, smerni Ivan Vasiljevič, udostojeni da nosimo krstonosni barjak i krst Hristov, da držimo skiptar Ruskoga carstva i mnogih država i carstava, da budemo car i veliki knez cele Rusije [sledi puna titula], Božjom voljom a ne mnogometežnom željom čovečanstva - Stefanu, Božjom milošću kralju Poljskome [sledi titula], knezu Sedmogradskome i pročaja.

Predlog za zaključivanje hrišćanskoga mira

Ti nam glasonošu svoga Krištofa Deržka sa gramatom uputi; a u gramati svojoj pišeš da ti naši opunomoćeni poslanici - plemić i namesnik muromski Ostafij Mihajlovič Puškin i plemić naš i namesnik šacki Fjodor Pisemski i dijak Ivan Andrejev sin Trifonov - pristigoše s našom verodajnicom u kojoj te molimo da veruješ njihovim rečima u naše ime izrečenim. Pišeš da ti objaviše da sa svim potrebnim ovlašćenjima za zaključivanje hrišćanskoga mira dođoše; ali kad im ti dozvoli da sa panovima tvoje Rade pregovore vode, oni zatražiše da četiri zamka u Livonskoj zemlji nama ostanu: Novgorodok Livonski [Nejhauzen], Sirensk [Nejšlos], Adež [Nejmil] i Rugodiv [Narva], pa još k tome pridodaše gradove što prošle godine uz Božju pomoć u tvoje ruke pređoše; stoga bi valjalo da oni, po tvojim rečima, ne završivši pregovore natrag budu vraćeni. A zatim oni zamoliše da im dozvoliš da nam pošalju po ovlašćenje za sve uslove Mira i prijateljstva što ih ti objavi i ti im to dozvoli. Sada hoćeš da im mi, upoznavši se s porukom naših poslanika, dovoljna uputstva o tome damo i gramatu pošaljemo sa svim ovlašćenjima za zaključivanje hrišćanskoga mira i uspostavljanje prijateljstva i bratstva među nama; uverivši se u to, pristaćeš da zaključiš mir. A uputstva i ovlašćenja svojim poslanicima moliš da bez oklevanja šaljemo, pošto si na šteti unutar svoje države skupljenu vojsku držeći, a ako li je bliže granici pokreneš, onda, po tvojim rečima, ni naša država štetu izbeći neće. Takođe pišeš da našim poslanicima zapovedi da spomenu grad Sebež na zemlji Polockoj izgrađen, ne zarad bilo kakve koristi, već samo zato da uspostavljeno prijateljstvo ne bi svojeglavi ljudi poremetili, jer se kraj Sebeža svugde nalaze sela i ljudi Polocki; a nama bi opet, pišeš, valjalo da se tako mirimo da se dobro delo na dobrobit hrišćana nerazrušivo učvrsti, a prijateljstvo među nama da sve više jača. Ali ti to predlažeš samo da mi po sopstvenom nahođenju odlučimo, dok ti lično zarad dobrobiti hrišćana tim malim delom ne nameravaš velika rušiti. A one tvoje trgovce bez ikakve krivice u našoj zemlji zadržane, moliš da dobrovoljno sa svom imovinom otpustimo i samim tim ti dokaz naše naklonosti i spremnosti za prijateljstvo pružimo. Sa tom tvojom gramatom nam tvoga plemića Krištofa Deržka uputi, moleći da ga bez ikakvog zadržavanja tebi otpustimo da za rok našim poslanicima određen ne zakasni.

Šta traže poljski panovi

A tvoji im panovi, kako naši poslanici saopštiše, plemić i namesnik muromski Ostafij Mihajlovič Puškin sa pomoćnicima, u tvoje ime rekoše da ćeš se sa nama pomiriti samo ako ti svu Livonsku zemlju do poslednjeg pedlja ustupimo, da su Veliž, Usvjat i Ozerišče - sve to da je već tvoje, a da smo Luke Velike, Zavoločje i Holm već povlačeći se bespogovorno napustili i da grad Sebež moramo srušiti i još ti četiristo hiljada zlatnih červonaca tvoje štete platiti, što si se opremao krećući da na naše zemlje vojuješ. Nikada još takvu samouverenost ne sretosmo i pitamo se: sada si, eto, nameran da se miriš, a tvoja Rada tako neizmerne zahteve iznosi - a šta li će tek zatražiti kad mirovne pregovore prekinu? Tvoji panovi naše poslanike prekorevaju da radi pogađanja oko Livonske zemlje dođoše. Pa kako to: ako se naši poslanici oko Livonske zemlje pogađaju - to je loše, a ako se tvoji panovi nama i našim posedima igraju i uzoholivši se nemoguće nam predlažu - to je dobro? Međutim, to ne beše pogađanje već to behu pregovori.

Andrej Petrovič Rjabuškin: Ivan Grozni sa okruženjem, 1903.

Nekada se nije žurilo sa ratovanjem

A kada u vašoj državi bejahu blagočestivi hrišćanski gospodari - od Kazimira do sadašnjega Sigizmunda-Avgusta, bi im žao da krv hrišćansku prolivaju te nam svoje poslanike upućivahu i naši poslanici njima iđahu, i naši boljari sa njima vođahu prethodne pregovore i ne jednom donošahu odluke povoljne za obe strane, e da se hrišćanska krv ne bi zaludu lila i da među državama mir i spokojstvo vladaju - eto čemu panovi u pređašnja vremena stremljahu. Odlažahu, beše, tamo i natrag, prepirahu se neko vreme sa poslanicima i iznova se mirahu, i dugo se tom stvari bavljahu, a ne da za jedan sat i odu i vrate se. A sada vidimo i čujemo da se u tvojoj zemlji hrišćanstvo omalovažava; upravo zato i tvoja Rada, ne hajući za krvoproliće među hrišćanima, na brzu ruku čini. A i ti bi se, kralju Stefane, mogao prisetiti toga i presuditi: zar se to po hrišćanskom običaju čini?

Pogažen dogovor

Kada nam ti svoje opunomoćene poslanike uputi - vojvodu mazovjeckoga Stefana Krijskoga sa pomoćnicima, oni se bez ikakve prinude sa našima boljarima dogovoriše, u tvoje ime gramatu napisaše, na tu gramatu svoje pečate prikačiše i, celivavši krst, zakleše se da ćeš ti, kada naši poslanici pristignu, istu onakvu svoju gramatu napisati kakvu oni u Moskvi napisaše, na nju svoj pečat prikačiti i zakleti se da ćeš se te gramate tokom navedenih godina držati, a da ćeš naše poslanike sa tom svojom gramatom bez zadržavanja otpustiti.

A mi ti pak, u skladu s odlukom tvojih poslanika i naših boljara, svoje poslanike uputismo - dvoranina Tverskoga i namesnika Muromskoga Mihaila Dolmatoviča Karpova, svoga rizničara i namesnika tulskoga Petra Ivanoviča Golovina i dijaka Tarasija-Kurbata Grigorijeva sina Gramotina - da onu stvar dovrše o kojoj se tvoji poslanici dogovoriše, da od tebe gramatu o primirju uzmu i tvoju zakletvu na toj gramati prime. Ali naš opunomoćeni poslanik Mihail Dolmatovič Karpov umre neznano od čega, a kada njegovi pomoćnici, naš rizničar i namesnik tulski Petar Ivanovič Golovin i naš dijak Tarasije-Kurbat Grigorijev sin Gramotin tebi dođoše, ti onda dogovor pogazi, odbi da se zakletve tvojih poslanika držiš, naše poslanike ponizi i nasilno ih pod stražu kao sužnje stavi. A naši poslanici odbiše da sa tobom pregovaraju zato što se, tvoju nadmenost videvši, kada ti prilikom izgovaranja našeg imena ne ustade niti za naše zdravlje upita, ne odvažiše da bez našeg znanja to otrpe. A odsad, ma koliko ti nadmeno postupao, mi ni na šta odgovarati nećemo. A našim poslanicima ne dolikovaše da sa tvojima upraviteljima u svome domu pregovore vode: za predaka tvojih nikada tako ne beše. No nema potrebe ovde mnogo o tome govoriti.

Bojarska duma

Nepristojna ponuda

A ti nam svoga glasonošu Petra Garaburdu s nepristojnom gramatom otposla, a sam poče protiv nas vojsku iz mnogih zemalja skupljati. A u gramati sa Petrom Garaburdom otposlatoj beše napisano da mi odustanemo od uslova što ih tvoji poslanici prihvatiše i da novu naredbu svojim poslanicima sačinimo, zapovedivši im da se iznova o Livonskoj zemlji dogovaraju. Ama gde to ima da se gazi zakletvom potvrđeno? Čak i kada poslanici nešto rđavo učine, ni tada se sporazumi ne gaze već se istek ugovorenog roka čeka; poslanici se za svoju krivicu kažnjavaju, a učinjeno se ne prepravlja, nigde se ne prepravlja niti se zakletva na krstu gazi. Nije samo u hrišćanskim državama neuobičajeno da se zakletva gazi kao što ti htede da učiniš (sebe hrišćanskim gospodarom nazivajući, ti ushtede da činiš nešto nehrišćansko, izrugujući se našoj zakletvi i uprkos zakletvi tvojih poslanika, umesto tebe položenoj, ushtede da činiš sve iznova - gde to ima!), ni u državama nekrsta [muslimanskim] nema običaja da se zakletva gazi; čak se i nekrsti, ako su poštovanja dostojni i razumni gospodari, zakletve čvrsto drže, hule na sebe ne navlačeći, a ko obećanje pogazi, toga kore i ruže i nigde obećanje ne gaze. Pa ni kod predaka tvojih toga ne beše da se gazi ono što poslanici dogovore: ti nov običaj uvede! Zapovedi da se u svim tvojim knjigama potraži - ni za Olgerda, ni za Jagela, ni za Vitovta, ni za Kazimira, ni za Albrehta, ni za Aleksandra, ni za Sigizmunda Prvoga, ni u naše vreme za Sigizmunda-Avgusta, nikada po tvom novom običaju ne postupahu. I kad već te pređašnje gospodare svojim precima nazivaš - što onda po njihovim zakonima ne činiš, već svoje nove običaje uvodiš koji prolivanju nevine hrišćanske krvi vode? Ti se pređašnji gospodari, preci tvoji, obećanja svojih poslanika držahu. Saznavši za takvu nedoličnu stvar, mi zadržasmo tvoga glasonošu Petra Garaburdu, očekujući da na dostojan sporazum pristaneš i stvar sa našim poslanicima kraju privedeš.

Bojari pred Ivanom IV Groznim

Poruke jarosti pune

Tada saznadosmo da se za rat spremaš. Onda ti tvoga glasonošu Petra Garaburdu otposlasmo, a sa njime svoga glasonošu Andreja Mihalkova sa gramatom u kojoj napisasmo da se tako činiti ne sme: zakletvu povući i sve iznova činiti; valjalo ti je do kraja dovesti onaj sporazum što ga tvoji poslanici sa našima boljarima zaključiše; a u vezi Livonske zemlje moraš nam druge svoje poslanike uputiti, a mi ćemo boljarima naložiti da se sa njima valjano dogovore. A ti, ne poslušavši to, još se većma razjari te, zakletvu svojih poslanika pogazivši, naše poslanike iz tvoje zemlje kao nekakve zlikovce protera, ne dopustivši da se sa tobom susretnu. Sa njima nam na brzinu otposla svoga glasonošu Venclava Lopatinskoga sa gramatom, napisavši u njoj o našem gospodarskom veličanstvu mnoge nepravedne reči i prekore što ih nije vredno podrobno ponavljati, a posle toga nam otpusti našega glasonošu Andreja, otposlavši sa njim gramatu opet jarosti punu. A sam ti pođe vojevati sa mnogima ljudima iz raznih zemalja i sa našima izdajnicima - Kurbskim, Zabolockim, Teterinom i drugima. A našu dedovinu, grad Polock, izdajom uze: naše vojvode i ljudi rđavo se protiv tebe boriše i izdajnički ti grad Polock predadoše. A ti, na Polock idući, sam napisa našim ljudima gramatu da nas oni izdaju i tebi sa tvrđavama i gradovima prelaze, još se hvaleći da ćeš nam se umesto naših izdajnika osvetiti. Ne uzdaš se u vojsku već u izdajnike! A mi, ne nadajući se takvom tvom postupku i uzdajući se u zakletvu tvojih poslanika (jer, ti postupi onako kako ranije nikada ne beše!) započesmo čišćenje svoje dedovine, Livonske zemlje. No kada dođosmo u svoju dedovinu, u Pskov, pristiže nam vest o tebi da vojujući do naše dedovine, do Polocka dođe, a mi, ne želeći da mimo zakletve krvoproliće sa tobom započinjemo, ni sami protiv tebe ne pođosmo niti otposlasmo veliki broj ljudi, već samo nešto malo njih u Sokol da o tebi izvide. Za to vreme tvoj vojvoda Vilenski, sa mnogima ljudima do Sokola stigavši, lakomisleno grad Sokol zapali i naše ljude pobi, a nad mrtvima se izrugivaše nezakonito, čak i kod nevernika nečuveno; ubiti nekoga u boju i ostaviti - to je vojni običaj, dok tvoji ljudi po psećem običaju postupiše: odabirahu leševe najboljih vojvoda i boljarskih sinova, rasecahu im trbuhe vadeći salo i žuč kao za vračanje. Ti pišeš i sebe gospodarom hrišćanskim nazivaš, a dela se kod tebe čine nedostojna hrišćanskih običaja: hrišćanima ne priliči da se krvi i ubistvima raduju i kao varvari postupaju.

Neizmerna gordost, nečuvena oholost

A mi, i dalje ne gubeći strpljenje i u nadi da ćeš svoje prohteve smanjiti, odobrismo svojim boljarima da se sa tvojima panovima povežu, pa i sami ne jednom sa tobom u vezi besmo. No ti se uzoholi neizmerno i ne htede da činiš kako za tvojih predaka uobičajeno beše, niti nam poslanike po pređašnjim običajima uputi, već poče vojsku protiv naše zemlje opremati. A u gramati što nam otposla sa svojim glasonošom Venclavom Lopatinskim piše da naši poslanici “pozvani behu pred tvoj majestat” - ko da su to nekakvi neznani siročići a ne poslanici, i postaviše ih, te siročiće, iza praga od vrata da otuda sa tobom kano s Bogom na nebesima besede: eto kako to “pozivanje poslanika pred tvoj majestat” i tvoja neizmerna gordost izgledaju! Tako se ni u jednoj zemlji ne čini: kada velikome gospodaru poslanici dolaze ne samo njemu ravnog, nego čak i ne velikog gospodara, drže ih kako je za poslanike uobičajeno, a ne kao obične ljude, ne kao one koji danak plaćaju, niti ih “pred majestat” dovode. Takođe, kad nam ti sa slugom naših boljara Ljovom Stremouhovim otposla svoju zaštitnu gramatu za naše poslanike (a tvoji panovi našim boljarima napisaše da mi po toj zaštitnoj gramati svoje poslanike uputimo), ispade da ta gramata ne bi napisana onako kako zaštitne gramate za poslanike valja pisati: tvoja gramata bi napisana kao za sitne trgovce na proputovanju kroz tvoju državu. Takva oholost je nečuvena! Pa ti čak ni svome vojvodi Vilenskome ne bi onakve prekore pisao kakvi u toj gramati behu. Takve ukore ni od turskoga ni od drugih gospodara-nekrsta ne čusmo. No, mi ti, i dalje ne gubeći strpljenje, da prolivanje hrišćanske krvi sprečimo, svoga plemića Grigorija Afanasjeviča Naščokina uputismo, a u gramati ti napisavši da nam poslanike po pređašnjem običaju uputiš. Usmeno ti pak sa tim plemićem poručismo da nam, ako li ne ushtedneš da nam poslanike po pređašnjem običaju uputiš, ono makar doličnu zaštitnu gramatu za naše poslanike pošalješ, a ne onakvu kakvu nam sa Ljovom Stremouhovim otposla, i onda ćemo ti smesta svoje poslanike uputiti, premda to pređašnjim običajima protivreči, a ti da naše poslanike u svojoj državi čekaš. Ti nam našega plemića Grigorija sa gramatom otpusti, no nam ne ushtede poslanike po pređašnjem običaju uputiti. A u svojoj nam gramati napisa da ti svoje poslanike uputimo, i otposla nam zaštitnu gramatu za naše poslanike, no takav rok za prispeće poslanika navede da bi ne samo poslanicima, već i glasonoši nemoguće bilo stići. A sam ti, u želji da se hrišćanska krv proliva, čim našega plemića Grigorija otpusti, smesta uzjaha konja i naših poslanika ne čekajući pođe na našu zemlju vojevati. A za predaka tvojih ne beše uobičajeno da se vojuje dok poslanici putuju; tek kad poslanici nešto rđavo učine, onda bi rat započinjali, i to ne odmah. A mirenje s mačem u rukama, ko što ga ti sad imaš - kakav je to mir?

Jakov Prokopjevič Turligin: Ivan Grozni sa mitropolitom Filipom

Prolivanje nevine krvi

I mi, videvši da si prema hrišćanstvu nemilosrdan, žurno ti svoje poslanike uputismo - svoga peharnika i namesnika njižegorodskoga kneza Ivana Vasiljeviča Sickoga-Jaroslavskoga, svoga plemića iz boljarskoga veća i namesnika jelatmovskoga Romana Mihajloviča Pivova i dijaka svoga Fomu-Družinu Pantelejeva, sina Peteljina. A pre njih ti otposlasmo svoga slugu Feđku Šišmarjova sa gramatom, moleći da naše poslanike u svojoj zemlji sačekaš. Taj naš glasonoša te na putu kod Vitebska susrete, ali ti našu gramatu čak i ne pogleda, već vojnim pohodom na našu zemlju pođe, nikoga ne propuštajući i krvi hrišćanske ne štedeći. I mi svojim poslanicima zapovedismo da kod tebe u vojni logor idu, premda toga još nikad ne beše da se poslanici u vojsci nalaze. Mi i tu htedosmo da ti udovoljimo, no ne udovoljismo - ti ni u Vitebsku naše poslanike ne sačeka i krete da na našu zemlju vojuješ, zapovedivši da se naši poslanici za tobom bez žurbe vodaju. U međuvremenu naši izdajnici po tvojim darovnicama tvojim ljudima Veliž, Usvjat i Ozerišče ustupiše, dok sam ti stiže pred Luke, zapovedivši da naše poslanike za tobom vode. I, stigavši kod Luka, ti juriš započe, a našim poslanicima zapovedi da pregovore vode, ama kakvi tu pregovori mogu biti? Koliko li se samo nevine hrišćanske krvi proliva, a poslanici da pregovaraju! A tvoji panovi, našim poslanicima dolazeći, kratko odbrusujući govorahu: ili učini ovako pa će biti mir, a ako ne učine kako panovi kažu, onda mira neće biti. Pa kakav je to mir? Panovi sa poslanicima u šatoru o miru besede, dok se istovremeno neprestano na grad puca - pa šta tu onda poslanici sa panovima tvojima da čine? A kada ti grad zauze, šta tu poslanici mogu učiniti - to je čitavom njihovom poslanstvu kraj!

Nemogući rokovi za pregovore, nečuveno nepoštenje

A nama ti otposla svoga glasonošu Grigorija Lazovickoga sa gramatom i sa njim otpusti našega sina boljarskoga Nićifora Suščova, predlažući pritom nedoličnu stvar što se ostvariti ne može, a drugoga svoga glasonošu Gavrila Ljuboščinskoga otposla nam javljajući da si Luke zauzeo, kobajagi preteći nam i hvališući se. A rokove određuješ nemoguće, tako da ne samo što naši glasonoše do tebe, nego ni tvoji glasonoše do nas o takvim rokovima stići ne mogu; do nas putevima putuju sporo, a zbog toga se nevina hrišćanska krv lije. I takvo je nepoštenje čak i u državama nekrsta nečuveno - da se vojske bore dok poslanici istovremeno pregovore vode. Ako su poslanici - onda oni pregovore vode, ako li hoće da vojuju, onda nekakav razlog iznose, pregovore prekidaju i vojske šalju. Ti čitave jeseni za sobom naše poslanike vodaše, pa ih i čitave zime kod sebe držaše, a otpusti ih praznih ruku, za sve to nas koreći i ružeći. A kada naši poslanici kod tebe u Varšavi behu, tvoji panovi one uslove porekoše što ih isti oni našim poslanicima pod Nevelom govorahu. A kada panovi tvoje Rade kod naših poslanika s odgovorom pristigoše, skupa sa njima četrdesetak tvojih ljudi dođe, a tvoji panovi poslanicima rekoše da je to tvoja mlađa Rada. Za tvojih predaka nikada ne beše da tokom pregovora drugi ljudi, osim panova iz Rade prisustvuju. Vidi se da tvoja Rada, u želji da krv hrišćansku proliva, svu tvoju zemlju na prolivanje hrišćanske krvi navodi. Zabrinuše li se tvoji panovi za hrišćansku krv kada našim poslanicima u Varšavi rekoše:

“Pod onim uslovima što ih sa vama i vi sa nama u Nevelu dogovorismo, i što ih zaiskaste i odgovor dobiste, hrišćanski mir se zaključiti ne može - jer posle toga mnogo vremena proteče i naš gospodar velike troškove za vojsku pretrpe: naš gospodar od vašega gospodara Zavoločje uze, a sad opet vojsku skupljati poče, tu se već nikako bez troškova ne može”? Zar tvoji panovi hrišćanski govore: hrišćansku krv ne žaleći prolivaju, a troškova im žao? Pa ako si na šteti, što si onda Zavoločje zauzimao, ko te molio? Nije li to žeđ za krvoprolićem - poslanike kod sebe držati, posla sa njima ne obavljati, od brata svojega poslanike ne čekati već vojsku ponovo skupljati, pa nam još i sve to u štetu upisati? Ko te na tolike troškove tera?

Otpuštajući nam naše poslanike, po njima nam poruči da ti, ako sporazum sa tobom hoćemo, još poslanika možemo uputiti. I mi ti, i dalje ne gubeći strpljenje i u nadi da ćeš doći sebi i neizmernih se zahteva odreći, druge poslanike uputismo - plemića svoga i svoga namesnika muromskoga Ostafija Mihajloviča Puškina sa pomoćnicima. Ali ti, ohološću obuzet, ni tu na prihvatljive uslove ne pristade i našim poslanicima preko panova iz Rade poruči da se sa nama pomiriti nećeš sve dok ti svu Livonsku zemlju sa svim tvrđavama i opremom ne ustupimo; osim toga, moramo ti Sebež, Veliž i Nevelj - koji su već tvoji - ustupiti, dok su Luke i Zavoločje i Holm pri povlačenju napušteni, kao i Ozerišče i Usvjat. A uz to još ti moramo i platiti za tvoje pripreme kada si se na našu zemlju opremao - ukupno četiristo hiljada zlatnih červonaca, i večni mir zaključiti. A ti se navodno zaklinjaše da ćeš Livonske zemlje od nas osvajati i razrešiti druge davne sporove iz vremena velikoga gospodara blaženopočivšega Ivana, dede našega i kralja Aleksandra.

Carska palata Ivana Groznog

"Nastojiš da vojuješ i hrišćansku krv prolivaš"

Pa i ako bude tako, kakav će to mir biti? Uzeti nam sada našu riznicu, štetu nam pričiniti pa onda našim novcem ljude unajmiti i našu Livonsku zemlju zauzeti, zatim sačekavši malo i svojim je ljudima napunivši, još veće snage prikupiti pa nas opet napasti i preostalo oduzeti! Pa sve to se i bez mirenja može činiti i nevinu hrišćansku krv prolivati! Biće da ti ne išteš mira već bi da neprestano vojuješ; makar ti mi i svu Livonsku zemlju ustupili, ni to te smirilo ne bi, i posle toga ćeš svejedno krv hrišćansku prolivati! Evo i sada - šta sve nisi od naših ranijih poslanika iskao, a sadašnjim našim poslanicima još i Sebež pride, a kad bih ti ga dao - uzoholićeš se neizmerno i još nešto zaiskati, ničim se nećeš zadovoljiti niti ćeš se pomiriti. Mi nastojimo da krvoproliće zaustavimo, dok ti nastojiš da vojuješ i hrišćansku krv prolivaš. Onda, umesto da se sa tobom mirimo, i bez mirenja možemo isto to činiti. Ništa ti po hrišćanskom običaju ne činiš! Ne jednom ti pisasmo da kada bi nam svoje poslanike po pređašnjem običaju uputio, pre bi prolivanje nevine hrišćanske krvi prestalo. A poslanici naši mir postići ne mogu zato što, kada ti naše poslanike s kakvim predlogom uputimo, ti na njega ne pristaješ, novi zahtev ističeš i, pregovore prekinuvši, iznova se vojevanja laćaš; moliš da još poslanika uputimo, dok si sam sve vreme na konju spreman, a rokove navodiš po običaju nekrsta takve da ih je uputiti nemoguće. Pa evo i sad - već se ponadasmo da ti udovoljismo, svoje poslanike uputismo pristavši na sve što hoćeš, a tebi ni to ne beše po volji, te ti, neprihvatljive zahteve postavivši i posao ne svršivši, uzjaha konja i pođe da na našu zemlju vojuješ. Upravo zato i bi kao što ti napisasmo - da naši poslanici nikada kod tebe sporazum izraditi neće.

Osim krvoprolića nikakvo opravdanje

A da je dedovina naša, Livonska zemlja - tvoja, to je neosnovano napisano; nikada nećeš moći dokazati da je za ikoga od tvojih predaka još od Kazimirovog doba u kraljevstvo Poljsko i veliku kneževinu Litvansku ulazila. Ako li, opet, o tome gramatu ili bilo kakav dokaz imaš, a ti nam pošalji, te ćemo ih razmotriti i u skladu s tim postupati kako dolikuje. Ne možeš to dokazati! Tek kada se u tvojoj zemlji luteranstvo pojavilo, vojvoda vilenski Nikolaj Janovič Radzivil i drugi panovi spor o Livonskoj zemlji započeše zarad prolivanja hrišćanske krvi. Sedam hiljada šezdeset sedme godine [1558/59.g.], kada nam kralj Sigizmund-Avgust svoje poslanike uputi - pana podljaškoga Vasilija Tiškeviča sa pomoćnicima, oni sa nama po njegovome nalogu o Livoncima kao o tuđoj zemlji govorahu: da im njihov gospodar naloži da ugovor ne samo između nas i sebe zaključe, već da bi mu drago bilo i svo hrišćanstvo da u miru vidi; da, prema njegovome saznanju, mi s Livonijom - redom Nemačke imperije vojujemo, a to imperator i Nemačka imperija dozvoliti neće; da je, sem toga, arhiepiskop Riški Vilhelm knez brandenburški - njegov rođak, i da on, zbog uvrede Vilhelmu nanete, prošle godine protiv te zemlje ustade vojujući sve dok Livonci svoj prestup ne shvatiše i oproštaj ne zamoliše, i tada on, knezu-arhiepiskopu njegov raniji čin vrativši, njihovoj molbi udovolji, njihovu zemlju ne razarajući jer su hrišćani; stoga i nas umoljavaše da se krvoprolića klonimo i mir sa njegovim rođakom, knezom-arhiepiskopom Riškim održimo. Pogledaj i sam: kada bi Livonska zemlja u kraljevstvo poljsko i veliku kneževinu Litvansku ulazila, on bi to spomenuo, a on je uopšte ne spomenu niti je svojom nazva, već o njoj kao o tuđoj govoraše; a na nju vojujući iđaše ne da bi je sebi pokorio, već svoga rođaka radi, arhiepiskopa Riškoga Vilhelma, jer ga Livonci uvrediše; vojevaše zbog njegove uvrede a ne da ih pokori. A sam on napisa: “njihovu zemlju ne razarajući”, zapamti, “njihovu zemlju” a ne svoju. A posle toga nam sedam hiljada šezdeset osme godine [1560.g.] kralj Sigizmund-Avgust svoga poklisara Martina Volodkova uputi, preko njega nam o Livonskoj zemlji poručujući da je odavno hrišćanski imperatori njegovim precima predadoše, te njihovom naslednom posedu - velikoj kneževini Litvanskoj pripojena bi, radi utvrđivanja i odbrane. I sam prosudi, kralju Stefane, zar dolikuje da gospodari protivrečne stvari govore: preko svojih poslanika poručuje kao o tuđoj zemlji, a ovde izjavljuje da mu je od imperatora predata i svojom je naziva! On u svojoj gramati takođe napisa da se kneževi, magistar Ketler i drugi, s molbom za pokroviteljstvo njegovom majestatu obratiše. I takvu pogrešnu stvar učinivši, panovi Poljske krune i velike kneževine Litvanske stadoše Livonsku zemlju svojom nazivati i svoje smutljivce-konjičke kapetane tamo otposlaše. A da istinu kažu, govorili bi u jedan glas, a ovako različitim rečima govore i pišu, sve pokušavajući da Livonsku zemlju nekako prigrabe i nevinu hrišćansku krv prolivaju. Posle toga tvoji panovi stadoše govoriti da smo mi u Livonsku zemlju zakletvu pogazivši ušli, samo nikako ne navode u kojoj smo se to gramati zaklinjali. I posle toga stadoše govoriti da smo mi zaštitne gramate prekršili i u Livonsku zemlju prodrli, a mi ništa od toga kršili nismo, pošto se Livonska zemlja u mirovnim gramatama ni sa jedne strane ne spominje, niti se u zaštitnim gramatama kaže da svoju dedovinu. Livonsku zemlju, od neprijatelja čistiti ne smemo. Opet kažem, imaš li kakve gramate tvojih predaka, naših praroditelja i naše o Livonskoj zemlji, a ti nam pošalji pa onda nećemo više o Livonskoj zemlji govoriti, jer ovako osim krvoprolića nikakvo opravdanje nemaš.

Čija je zemlja Livonska

A kako se može kršiti ono čega u gramatama niti ima niti ikad beše? A panovi tvoji večno jedne te iste reči imaju: na Livonce napade, zakletvu pogazi, zaštitnu gramatu prekrši. Ali ako ta zemlja odvojeno bi, a njeni nam žitelji danak plaćahu, i u njoj magistar i arhiepiskop i episkopi behu, a u gradovima - kneževi, i nijednog Litvanca tamo ne beše, je li onda zakletva pogažena i zaštitna gramata s Litvanijom prekršena? I ko li njima vladaše, nisu valjda litvanski konjički kapetani? To nikako dokazati ne možeš! Dok još ne behu upropašćeni, s kolenopriklonim molbama nam se obraćahu, a posvađavši se, zaključivahu mir s istim onakvim našim dedovinama kao i oni što su, s Velikim Novgorodom i Pskovom. A u kolenopriklonim molbama pisahu da od nas oproštaj izmoliše za to što se kralju poljskome i velikome knezu litvanskome priključiše, i da se nikad više njemu priključivati neće niti mu ičim pomagati. Ako hoćeš - možeš se u to uveriti: uz ovu svoju gramatu ti prepise tih gramata šaljemo. Ako li pak ushtedneš da same te gramate vidiš, a ti nam uputi svoje ovlašćene poslanike da pogledaju, i pokazaćemo im gramate s pečatima u kojima Livonci ponizno mole za svoje krivice prema našim praroditeljima, dedi našem, blaženopočivšem velikom gospodaru Ivanu, i ocu našem, blaženopočivšem velikom gospodaru i caru cele Rusije Vasiliju, i u kojima se potčinjenosti kraljevstvu Poljskome i velikoj kneževini Litvanskoj odriču. No, kad bi Livonska zemlja pripadala Poljskoj i Litvaniji, ne bi onda Livonci tako u svojim gramatama pisali. Što ih tvoji preci ne sprečiše kada šest hiljada devetsto šezdeset osme godine [1460.g.] kolenopriklonu molbu uputiše pradedi našem, blaženopočivšem velikom gospodaru Vasiliju Vasiljeviču, o kome ti pišeš da navodno sporazum sa Kazimirom o Velikom Novgorodu zaključi? A kada bi ta tvrdnja tačna bila, ne bi Livonci kolenopriklonu molbu našem pradedi preko Novgoroda slali. A oni ne jednom kolenopriklone molbe upućivahu i dedi našem, blaženopočivšem velikom gospodaru Ivanu, i ocu našem, blaženopočivšem velikom gospodaru i caru cele Rusije Vasiliju, pa i nama, i ti dolasci i kolenopriklone molbe njihovih poslanika, ne tajni već javni, poznati behu predstavnicima raznoraznih veroispovesti i tuđincima u Moskvi. A preci tvoji nikada ne pisahu ni našim praroditeljima, ni nama dok još u mladićkom uzrastu besmo, da kolenopriklone molbe Livonaca ne primamo niti da u njihove oblasti ulazimo i svojim ih podanicima nazivamo; a kad bi to njihova zemlja bila, tvoji preci ne bi o tome ćutali, a čim su ćutali - znači da to ne beše njihova zemlja! A što tvoji panovi prigovaraju: kad to naša zemlja beše, što onda s njom primirje zaključivasmo? No ta zemlja posebna beše, naša dedovina u državinu [na upravljanje] data, u njoj Nemci življahu, a sporazume o primirju s našim dedovinama - Velikim Novgorodom i Pskovom - uz naše odobrenje i po našoj naredbi zaključivahu, kao što i mužici u oblastima međusobno sporazume zaključuju kako će trgovati, a ne onako kako se primirja među gospodarima zaključuju. Ti se, eto, pruskim nazivaš, a u Prusiji je tvoj knez, i ti od njega zakletvu primaš - znači, Prusija nije tvoja? Eto, Livonija i beše takva naša dedovina, u državinu data, kao i Prusija kod tebe. Tvoji panovi na to uzvratiše da kad bi to naša dedovina bila, morali bismo joj držaoce [upravitelje] odrediti - no ta naša dedovina. Livonska zemlja, ne beše naše vere, i življahu u njoj Nemci, te im naši praroditelji i mi milost ukazasmo dozvolivši im da magistre i držaoce prema njihovoj veri i običaju biraju, ali zato kod njih behu ustrojene hrišćanske crkve, svratišta i predgrađa za ruske trgovce koji dolazeći kod njih trgovahu. A premda držaoce dobijahu, od Pape ih dobijahu - jer sve episkope postavlja Papa, a ne kralj, ni tvoji preci episkope ne postavljahu. Još se prisećate i da arhiepiskop Vilhelm beše rođak kralja Sigizmunda-starijega - ma se nigde za njega uhljebljenja ne nađe te mu Livonci na kraljevu molbu arhiepiskopstvo Riško dadoše; i za arhiepiskopa ga isto Papa a ne kralj postavi; kraljevi svetovnim stvarima upravljaju, dok crkvenim stvarima Papa i arhiepiskopi i episkopi upravljaju; dakle, pruža li to osnov da Livonsku zemlju vašom smatrate? A što panovi tvoji kažu da Livonci sa blaženopočivšim velikim gospodarem i carem cele Rusije Vasilijem, ocem našim vojevahu, tu se nema čemu čuditi! Često biva da se podanik, u želji da iz podanstva izađe, svome gospodaru usprotivi - zbog čega i biva kažnjen. Vojevahu tako Jagelo i Vitovt sa Prusima, a preci tvoji sa Kondratom, knezom Mazovjeckim. A našem ocu, blaženopočivšem velikom gospodaru i caru cele Rusije Vasiliju knez Pruski Albreht, meštar nemačkoga reda u Pruskoj, markgraf Brandenburški, Šćećinski, Pomeranski, Kašupski i herceg Vendski, gradonačelnik i herceg Nuormerski [Nejmarški] i knez Rugenski kolenopriklonu molbu za pomoć protiv kralja Sigizmunda-starijega upućivaše. A i ti zašto na Gdanjsk vojujući iđaše? Jer, on je tvoj, čemu onda na svoje vojevati? Eto tako i Livonska zemlja rat zapodenu protiv oca našega. Tvoji panovi kažu da se Livonci vama, kraljevima Poljskima i velikim kneževima Litvanskima za pokroviteljstvo obratiše, ma što se vama ne obraćahu dok je još od njih zavisilo? Ali zato kada nas izdadoše, te na njih svoj gnev obrušismo i potukosmo ih, e onda vam se i obratiše. Jer, u vasceloj je vaseljeni tako uobičajeno: ko begunca prima, kriv je skupa s njim; ne znači li to da se i tebi tuđeg vlasništva ushtelo? Pa što onda ne ovladaste njima dok još ne behu potučeni? A kada Vitovt sa Jagelom zbog očevoga ubistva vojevaše, kojim se to Nemcima obraćaše i sa kojim to Nemcima iđaše na Vilnu vojevati i zamalo Vilnu zauze?! Nijednom rečju ne možeš dokazati da Livonska zemlja, dok ne beše potučena, kraljevstvu Poljskome i velikoj kneževini Litvanskoj bi potčinjena; ma koliko tu stvar istraživao - uvek ispada da Livonska zemlja većma bi našoj nego vašoj državi potčinjena.

Car Ivan Grozni

Grčka i latinska vera

Ma o tome ne vredi puno pričati! Zna se da vi zaludu Livonsku zemlju svojom nazivate, prolivanje nevine hrišćanske krvi želeći. Tvoji panovi našim poslanicima još rekoše da se ti zakle da ćeš Livonsku zemlju steći - zar je to hrišćanski: zaklinjati se da ćeš nepromišljeno i nepravedno, slave, bogatstva i proširenja države želeći, nevinu hrišćansku krv prolivati? Eto, pišeš da preci naši nepravednim postupcima svoju državu proširivahu - a ti vrlo pravedno izgubljeno stičeš, uprkos zakletvi krv prolivajući? Još rekoše tvoji panovi našim poslanicima da se za Livonce svom zemljom zauzeše zato što je Livonska zemlja rimske [katoličke] vere, jedne vere sa njima, Poljacima, i zato sva ta zemlja u tvojoj vlasti ima biti, jer nije dobro da u jednoj zemlji budu dva gospodara: “A kod nas je gospodar - po našoj volji: biramo sebi za gospodara koga god hoćemo; ma kakav nam gospodar bio, bez nas ništa ne čini; ako li i ushtedne išta da učini, nećemo mu dati; a kada ovoga našega gospodara birasmo, ukazivasmo mu da vaš gospodar i njegovi preci mnoga mesta naše zemlje nepravedno oduzeše; i naš nam se gospodar zakle da će naše vajkadašnje posede sticati i Livonsku zemlju očistiti”. Zar je to hrišćanski? Hrišćanima se nazivate, ama Papa i svi rimljani i latinjani [katolici] večito tvrde da je vera grčka i latinska jedna; a kada u Rimu beše šest hiljada devetsto četrdeset sedme godine [1439.g.] za Pape Rimskoga Evgenija sabor i na njemu grčki car [imperator] Ivan Manuilovič prisustvovaše, a sa njime patrijarh Carigradski [Konstantinopoljski] Josif (pa na tom saboru i preminu), dok iz Rusije mitropolit Isidor beše, te na tom saboru bi odlučeno da grčka i rimska vera jedna imaju biti. Kako se to onda panovi tvoji hrišćanstva drže, ne dopuštajući da Livonska zemlja pod grčkom verom bude? Oni ni Papu svoga ne slede: njihov Papa odredi da su grčka i latinska jedna vera, dok oni to odbacuju i ljude iz grčke vere u latinsku preobraćaju! Zar je to hrišćanski? A u našoj zemlji, ako se neki latinske vere drže, mi ih silom iz latinske vere ne preobraćamo, već ih podjednako sa svojim ljudima nagrađujemo, ko je kakve časti dostojan, prema njihovome poreklu i zaslugama, a vere se drže koje hoće. Još tvoji panovi rekoše da nije dobro kad je jedna zemlja a dva gospodara; mi ti upravo zato i upućivasmo da sa nama sporazum o Livonskoj zemlji zaključiš, a ti sa nama ne zaključuješ sporazum kakav dolikuje. A što se ti zaklinjaše da ćeš otpale oblasti sticati i Livonsku zemlju čistiti, i panovi tvoji takođe se zaklinjahu da će te u tome podržavati, ama to bi učinjeno po običaju nekrsta, zarad prolivanja nevine hrišćanske krvi. Eto kakav je, znači, tvoj mir: ništa osim istrebljenja hrišćana nećeš; bilo da se ti i tvoji panovi pomirite sa nama bilo da ćeš vojevati - ti i tvoji panovi bi samo svojoj želji da udovoljite - hrišćane da uništavate. Ma kakav je to onda mir? To je obmana! A ako ti svu Livonsku zemlju ustupimo, zbog toga ćemo još većma štete imati, kakav je to onda mir kad štete ima?

"Hrišćanstvo nekrstima izdaješ"

Tebi pak ništa drugo ne treba do da si od nas jači. I zašto da te mi protiv nas samih osnažujemo? A ako si snažan i krvi hrišćanske žedan, onda pak dođi, nevinu krv hrišćansku prolij te uzmi. Jer, i pod Nevelom tvoji panovi, isto krvi hrišćanske željni, kazaše našim poslanicima, peharniku i namesniku njižegorodskome knezu Ivanu Vasiljeviču Sickome-Jaroslavskome sa pomoćnicima, da ako li ti svu Livonsku zemlju ne ustupimo, neprestano ćeš vojevati da povratiš sve one oblasti što od velike kneževine Litvanske Moskovskoj državi pripojene behu, a ako sada ponešto i ne uzmogneš povratiti, ni kasnije ti pobeći neće. Ako je takva tvoja i tvoje Rade neprestana težnja i želja za krvoprolićem - zar se onda mir i dobra dela mogu očekivati?! Kad te već od samog početka, još kada te na presto dovedoše, panovi zakleše da ćeš sve odavno otpale oblasti povratiti - što onda poslanike upućuješ? Ti se jednom dušom dvaput zakle: zakle se panovima i zemlji da ćeš zemlje sticati, a tvoji se poslanici zakleše da ćeš sa nama mir zaključiti. A ti se onda još zakuni i da ćeš neka ponajbolja mesta nama ustupiti! Zakuneš li se još jedared - postaće sasvim nejasno koja je zakletva čvršća, i valja li ti se one zakletve držati koju zemlji dade, ili one koju tvoji poslanici dadoše, ili one o kojoj će se naši poslanici dogovoriti? Biće da se neka od zakletvi mora pogaziti - čak se ni dve zakletve skupa održati ne mogu; zar je tu sporazum moguć? I zato između naše dve zemlje krvoproliću neće biti kraja. A kada ti našim poslanicima dopusti da nam našega sina boljarskoga Nićifora Suščova upute, a tvoji panovi narediše da se ona gramata koju nam spremahu njima odnese, pročitaše je i narediše im da napišu samo ono što ti pišeš i ništa više - zar je to po hrišćanskom običaju učinjeno? Ne zna se jesu li oni poslanici ili zarobljenici, jesu li tvoji ili moji ljudi, kad nijednu reč bez tvoga znanja napisati ne smeju. To je neskriveno ugnjetavanje, dok tvoji poslanici, naprotiv, po sopstvenoj volji postupahu, a ti njihovu zakletvu pogazi. Pa čemu onda i poslanike upućivati ako vi svom zemljom u krvoproliće hrlite? Ma koliko poslanika slao, ma šta činio - ničim vas neću zadovoljiti niti ću mir postići. Jer, tvoji panovi napisaše, pa i sam ti ne jednom preko poslanika i poklisara poruči da si zato na presto i pozvan da stare sporove razrešiš. To dobrome ne vodi: za preko sto godina unazad potražuješ, a u međuvremenu s obe strane ne jedan gospodar umre i pred Božji sud izađe. Biće da svi ti gospodari ne znađahu kako da svoje ne daju, a boljari i panovi im glupi behu jer nikako drukčije do krvlju ne potraživahu? A biće da si ti od svih svojih predaka bolji, a tvoji panovi od svojih otaca pametniji; što očevi njihovi ne umedoše steći, oni krvoprolićem stiču! Uskoro ćeš stati da potražuješ i ono što još za Adama izgubljeno bi! Ako se davno prošli sporovi počnu raspredati, nema se tu šta osim krvoprolića očekivati, a ako si došao krv da prolivaš i panovi te zato na presto dovedoše, čemu onda poslanike pozivaš? Panove ničim zadovoljiti nećeš dok se krvi hrišćanske ne zasite. Ma, vidi se da deluješ tako što hrišćanstvo nekrstima izdaješ! A kada obe zemlje - Rusku i Litvansku oslabiš, sve će nekrstima pripasti. Sebe hrišćaninom nazivaš. Hristovo ime spominješ, a hrišćanstvo bi da srušiš.

Nemoguće je večni mir zaključiti

Zaključivanje večnog mira nam predlažeš, no nekada, za tvojih predaka, primirje beše od mira čvršće: primirje niko ne gaziše, a večni mir vazda gažen bi, a sada se tim pre nema čemu verovati - zakletva tvoja ništa ne vredi, kao od šale je gaziš: ti pogazi ono za šta se poslanici tvoji zakleše i krv prolivati poče. Ali kad se ti zakletve ne držiš - nema se čemu verovati, a kad se nema čemu verovati, nemoguće je večni mir zaključiti. A grad Sebež, u naše ime još u vreme našega detinjstva podignut, kralj Sigizmund-stariji, kao blagočestivi hrišćanski gospodar, krvoprolića ne želeći i miru težeći, ustupi nama, izbegavši time prolivanje hrišćanske krvi među nama. I ti, došljače, sada od nas nemoguće išteš: da sami taj grad spalimo ili razorimo, a zemlju zajedno sa Polockom tebi ustupimo: kakav to sporazum može biti kad nešto tako besmisleno predlažeš? Pišeš da u verodajnici naših opunomoćenih poslanika - našega plemića i namesnika muromskoga Ostafija Mihajloviča Puškina, našega plemića i namesnika šackoga Fjodora Andrejeviča Pisemskoga i dijaka Ivana Andrejeva sina Trifonova - stoji da ti je verovati njihovim rečima u naše ime rečenim; ama takve se reči u svakom zaštitnom listu pišu; kad ti je već neznano šta se u toj zemlji pre tebe činilo, a ti upitaj stare panove i saznaćeš. Rekoše ti takođe da dovoljna ovlašćenja imaju, ali pod onim uslovima o kojima se govori u tvojoj gramati, u rečima tvojih panova našima poslanicima i u pismima naših poslanika, sporazum ne može biti zaključen. Pišeš da im valja još podrobnija uputstva dati - ali kako možemo podrobnije od ovoga naložiti! Ionako ti naši poslanici ustupiše preko sedamdeset gradova - Polock sa predgrađima i gradove iz naše dedovine. Livonske zemlje, ne računajući Kurlandsku zemlju, a Kurlandska ti je zemlja pride, a u njoj tridesetak gradova ima. Nema države gde bi to bilo uobičajeno - gradovi da se ustupaju; a mi ti onolike gradove ustupismo pa nam opet ne pođe za rukom da te na sporazum privolimo! Umoljavahu te da nam iz naše dedovine, Livonske zemlje, Novgorodok, Sirensk, Adež i Rugodiv [Narvu] ostaviš, no ti ni to nećeš da ustupiš! Umoljavahu te takođe da nam naše vajkadašnje dedovine što ih ti osvoji ostaviš: pa kako da ti ustupimo one vajkadašnje dedovine što ih od naših praroditelja nasledismo? I ti ne htede da se o svemu tome dogovoriš i reši da ih natrag bez dogovora otpremiš; a kada oni zamoliše dozvolu da stupe u vezu sa nama, ti im tvoje uslove mira objavi da bismo im mi, upoznavši se sa njihovim saopštenjem, uputstva i punomoćja dali.

Pišeš samo da svađu zapodeneš

Mi pažljivo pročitasmo poruku svojih poslanika i sve tvoje predloge razumedosmo, ali ti predlozi ne samo da nas do sporazuma dovesti ne mogu, već hrišćanski mir podrivaju, krvoproliću vode i dugotrajno prijateljstvo među našim potomcima onemogućavaju - njima preostaje samo da neprestano krvoproliće večno nastavljaju. A povrh onih podrobnih uputstava i ovlašćenja što ih već dadosmo, šta još možemo dati? Pišeš da ako tvoja vojska blizu naših granica bude, od toga će biti štete - ma odavno je poznato da si stalno željan prolivanja hrišćanske krvi! A da grad Sebež srušimo i zemlju njegovu ustupimo - na to je nemoguće pristati; a ako hrišćanski mir želiš, što onda na Polock iđaše i zauzimaše ga - sve bi to jedna zemlja bila, ne bi bilo rašta vojevati. Ako li zakonitom postupanju težiš, onda - prema primirju što za kralja Sigizmunda-starijega i za kralja Sigizmunda-novoga vladaše - Sebež i bi zajedno s Polockom, dok rata ni zbog čega ne beše; a ti sada pišeš samo da svađu zapodeneš. Tvoji panovi još kažu da ćeš u zamenu za Sebež zapovediti da se Drisa spali - tako se samo novorođenčad varaju, a kakva je od toga nama korist? Mi zapovedimo da se Sebež spali, ti zapovediš da se Drisa spali, a obe će zemlje tvoje biti! Spalićeš pa onda opet izgradnju zapovediti. Ma to su lukavstva tvojih panova, to je neozbiljno! Još u svojoj gramati pišeš da nam se valja tako miriti da se na dobrobit hrišćana dobro delo nerazrušivo učvrsti, a prijateljstvo da jača, i da ne želiš malim delom veliko rušiti - pišeš o nerušivosti dobrog dela dok ga sam svakojako rušiš, pribojavaš se da malim delom veliko rušiš, a sam ni veliko ni malo ne učvršćuješ - samo bi vojevao!

Krvoprolića će svejedno biti

A trgovci o kojima pišeš zbog rata behu zadržani, i drže ih sasvim udobno, ne kao sužnje, roba im ne bi oduzeta i u istim se kućama nalazi gde i oni sami, a ne puštamo ih zato da ne bi, tebi došavši, vesti o našoj državi saopštili, isto kao što ni ti, našim molbama uprkos, ne predaješ naše sužnje ni za otkup, ni u razmeni, sve se pribojavajući da ćemo vesti o tebi i tvojoj državi doznati. No kad među nama, ako Bog da, sporazum bude zaključen, onda ćemo ih sa svom imovinom bez ikakve štete otpustiti; a o tome ti podrobnije u posebnoj gramati pišemo. Što se pak tiče toga da ti tvoga plemića Krištofa Deržka bez zadržavanja otpremimo o roku što ga objavi, mi ga nazad otpustismo čim to bi moguće. Ali taj tvoj plemić Krištof Deržko nam trinaest dana pre isteka toga roka pristiže te ti se o tom roku vratiti ne može, no čak da ga i pre otpustismo, pa čak i da ti o tom roku pristigne, svejedno ti time ne bismo udovoljili niti te od krvoprolića odvratili: stigao glasonoša ili ne, bio mir ili rat, krvoprolića će svejedno biti! A preci tvoji u takvim slučajevima u svojoj prestonici čekahu, a ne u vojnom logoru, ne na granici. Mi ga pak tebi otpustismo čim to bi moguće. A što išteš da se vojne pripreme plate - to ti po običaju nekrsta izmisli: takve zahteve Tatari ističu, a u hrišćanskim državama nema običaja da gospodar gospodaru danak plaća - nigde to nećeš pronaći; pa i nekrsti jedan drugome danak ne ubiru, samo ga od hrišćana ubiru. Pa ti sebe hrišćanskim gospodarom nazivaš - što li onda danak od hrišćana po običaju nekrsta išteš? I rašta da ti danak dajemo? Ti sa nama vojevaše, onoliki narod zarobi - i opet od nas štete potražuješ. Ko li te primora da vojuješ? Mi te nismo ponizno molili da ljubezno izvoliš sa nama vojevati! Potražuj od onoga ko te primora sa nama da vojuješ; a mi rašta da ti plaćamo? Pre bi valjalo da ti nama štetu platiš zato što si, bezrazložno napavši, našu zemlju osvajao, pa i ljude bi valjalo bez otkupa vratiti. A zar se kod tebe hrišćanski čini što kada nam naši poslanici, poklisari i glasonoše po tvojim zaštitnim gramatama ljude i taljige šalju, onda tvoji pogranični žitelji, Oršani i Dubrovljani i iz drugih gradova, te naše ljude i njihove pratioce, što ih naši poslanici i glasonoše šalju, pljačkaju i pretresaju kao po vojnom običaju, dok im konje oduzimaju? Pa ako ti, hrišćansku blagočestivost zaboravivši, toliko krvoproliću stremiš i toliko si gordošću obuzet kao da bi sve unaokolo da progutaš i hvališeš se, kao Amalik i Senahirim ili vojvoda Sarvar u Hozrojevo doba: “Ne uzdajte se u Boga, sutra ću vaš grad kao pticu svojom rukom uzeti!” - čemu onda mnogo i pisati! Mi se pak u Svevišnjega uzdamo i sili životvornoga krsta nadamo; i ti se, deder, priseti Maksentija u Rimu štono od sile blagočestivoga i životvornoga krsta pogibe; takođe ni svi uzoholjeni i uzvišeni pogibelj izbeći neće [slede navodi iz Psaltira o Božjoj svemoći i ništavnosti ljudskih snaga naspram Božje sile]. Ako si silan, a ti onda porobljavaj: “Gospod mi pomaže, zar ću se čoveka uplašiti?” [sledi dalje navođenje teskta iz Psaltira o “imenu Gospodnjem” koje sve neprijatelje pobeđuje]. Pa ako već mira biti neće, nego samo krvoprolića, a ti nam onda naše poslanike otpusti, a Bog će zbog prolivanja pravoslavne hrišćanske krvi i tebi i meni suditi.

Ne pristajemo više ni na kakve uslove

Ako li pak ushtedneš da se od prolivanja nevine hrišćanske krvi uzdržiš, onda i mi sa tobom primirje i večni mir zaključiti želimo. A pod onim uslovima što ih preko svojih poslanika predlagasmo, svoga plemića i namesnika muromskoga Ostafija Mihajloviča Puškina sa pomoćnicima, ti sa nama večni mir i primirje zaključiti ne htede, te sada ni mi nećemo da sa tobom primirje i večni mir zaključimo pod onim uslovima što ih poručismo preko svojih poslanika, peharnika i namesnika njižegorodskoga kneza Ivana Vasiljeviča Sickoga-Jaroslavskoga sa pomoćnicima, i sa svojim sadašnjim poslanicima, sa plemićem i namesnikom muromskim Ostafijem Mihajlovičem Puškinom sa pomoćnicima. A zaključićemo primirje i večni mir pod uslovima što ih sada svojim poslanicima objavljujemo, otposlavši im gramatu sa konačnim uputstvima kako se sporazum među nama zaključiti može. Pišeš da mi svojim poslanicima pošaljemo gramatu s ovlašćenjima kako da među nama sporazum zaključimo da bi ti, u to se uverivši, mogao na mir pristati i da bi na osnovu te gramate hrišćanski mir mogao biti zaključen - te mi svojim poslanicima ovu punomoćnu gramatu sa svojim pečatom otpremamo.

Ne pristajemo više ni na kakve uslove primirja; spremni smo da sa tobom primirje zaključimo samo pod onim uslovima što ih ovde pišemo i usmeno preko svojih poslanika poručujemo, naredbu im otposlavši. Pa ako si voljan sporazumu, ugovoru ili primirju sa nama, a ti onda prihvati uslove saopštene našim poslanicima - plemiću i namesniku muromskome Ostafiju Mihajloviču Puškinu sa pomoćnicima. Ako li pak nećeš sporazum, već želiš krvoproliće, ti nam onda naše poslanike otpusti i neka od tada među nama tokom četrdeset-pedeset godina ni poslanika ni glasonoša ne bude. A kada poslanike naše otpustiš, ti onda naredi da ih do granice isprate da ih tvoje pogranične rđe ne bi ubile ni opljačkale; ako li im kakva šteta bude pričinjena, krivica će na tebe pasti. Jer što mi predlažemo dobro je i nama i vama, dok si ti kano onagr-konj [magarac] tvrdoglav i za bitkom žudiš; neka ti je Bog u pomoć! U njegovu se silu uzdajući i krstonosnim oružjem naoružani na svoje neprijatelje ustajemo:

Ovu gramatu svojim velikim pečatom zapečatismo da znaš kakvu nam državu Bog poveri. Pisano u Moskvi, u našem carskom dvorcu, godine sedam hiljada osamdeset devete, dvadeset devetoga juna [29.juna 1581. godine], u četrdeset devetoj godini naše vladavine, a u trideset četvrtoj godini našega Ruskoga carstva, i u dvadeset osmoj godini Kazanskoga i dvadeset sedmoj godini Astrahanskoga carstva...