RAZUMEVANJE MASAKRA U SREBRENICI (2)

Edvard S. Herman

Verujemo da inflacija brojeva i publicitet koji je dat Srebreničkom masakru kao i izbegavanje konteksta i zanemarivanje ubilačkih akcija drugih strana u bosanskom sukobu počiva na političkim interesima, piše profesor Edvard S. Herman u predgovoru knjige "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika"

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti dogadjaja u Srebrenici.

Posle uvodne reči Filipa Korvina (koju smo objavili u nedelju 5. juna) donosimo u celini predgovor Edvarda Hermana (oprema teksta je redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala).

Edvard S. Herman je profesor emeritus finansija na Univerzitetu u Pensilvaniji, pisao je o ekonomiji, političkoj ekonomiji i medijima. Neke od njegovih poznatih knjiga su Korporativna kontrola, korporativna moć (Corporate Control, Corporate Power, Cambridge University Press, 1981), Prave terorističke mreže (The Real Terror Network, South End Press, 1982). Sa Noamom Čomskim, objavio je The Political Economy of Human Rights in two volumes, South End Press, 1979 i Proizvodnja saglasnosti (Manufacturing Consent, Pantheon, 2002). On je, takođe, koautor sa Filipom Hamondom knjige pod naslovom Degraded Capability: The Media and Kosovo Crisis, Pluto Press, 2000 i, nedavno, koautor sa Dejvidom Petersonom studije Politika genocida (The Politics of Genocide, Monthly Review Press, 2010) koja je prevedena i objavljena na našem jeziku.
Razaranje Jugoslavije i rat protiv Srbije

Srebrenica se najbolje može razumeti u kontekstu rata SAD i NATO protiv Srbije i razaranja Jugoslavije. U tom ratu, koji je usledio nakon kraha Sovjetskog bloka i samog Sovjetskog Saveza, i nakon što je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija postala beskorisna kao saveznik Zapada, one domaće snage koje su težile očuvanju jedinstvene federalne strukture Jugoslavije bile su označene kao neprijatelji, dok su one koje su težile njenom raspadu, Slovenci, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci doživeli da su zapadne sile prihvatile „njihovu stvar“ i samim tim su postali „borci za slobodu“. Gradjanski rat koji je usledio i čiji se početak može datirati najkasnije u proleće 1991, podrazumevao je i vojne i propagandne kampanje. U ovim poslednjim, Republika Srbija, kao glavni zastupnik očuvanja jedinstvene federalne države, prikazana je u najlošijem svetlu. Sa druge strane, zapadni mediji, humanitarne NVO i intelektualci nekritički su prihvatali zvanične pozicije otcepljenih republika Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i velikih zapadnih sila koje su ih podržavale.

U takvoj visoko naelektrisanoj političkoj atmosferi dogodio se masakr u Srebrenici, jula 1995. Ubrzo je proglašen „genocidom“ i „najgorim masakrom u Evropi još od Drugog svetskog rata“, a broj žrtava je brzo fiksiran na 8000 „muškaraca i dečaka“. Ovaj broj je prvo objavio Crveni krst, ali ne na bazi dokaza o 8000 ubistava, pa čak ni o 8000 smrti, već na bazi procenjenog broja bosanskih muslimana koje su Srbi zarobili (3000) i na bazi broja onih koji su inicijalno bili proglašeni „nestalima“ (5000). Iako Crveni krst nije imao nikakvih dokaza da su navodnih 3000 zarobljenika mrtvi, iako je ubrzo potvrdjeno da su se mnogi od 5000 „nestalih“ probili na sigurno kroz linije bosanskih Srba, iako su mnogi poginuli u žestokim borbama prilikom povlačenja bosanskih muslimana iz Srebrenice – cifra od 8000 nikada nije revidirana i ostala je netaknuta sve do danas. Štaviše, vrlo brzo je uveden u upotrebu izraz „smaknuća“ koji je takodje ostao netaknut u sledećih petnaest godina.

Stabilnost broja žrtava nije posledica toga što je kasnije ekshumirano 8000 tela koja su identifikovana kao žrtve Srebreničkog masakra, uprkos godina pretraživanja i značajnih forenzičkih istraživanja, niti je posledica svedočenja očevidaca o bilo kakvom sličnom broju, kao što opisujemo u tekstu koji sledi (Poglavlja 4 i 5). Radi se o kuriozitetu, ne samo zato što ne postoje dokazi koji bi potkrepili ovaj broj žrtava, već i zato što su, u najvećem broju slučajeva masakra, početne procene preterane, a zatim se koriguju nadole, na bazi smirenijeg ispitivanja čvrstih dokaza. Na primer, „11.9.“: početne procene broja žrtava u Svetskom trgovačkom centru u Njujorku su bile čak 6866, da bi na kraju ovaj broj bio redukovan na 2749. Broj mrtvih ili nestalih kosovskih Albanaca koji su NATO zvaničnici objavili u proleće 1999, je sa 100000 oboren na jednu desetinu ove cifre.Tvrdnja o „genocidu“ u Bosni sa 200000 (ili više) ubijenih bosanskih muslimanskih civila do 1993, smanjena je na kraju na 40000, na bazi izveštaja dva različita zvanična izvora.

Interesi važniji od dokaza

Prethodno izneto sugeriše da otpornost broja žrtava Srebreničkog masakra na kasnije smanjenje možda nema nikakve, ili ima malo veze sa dokazima, a mnogo više sa političkim interesima. Mi svakako verujemo da je bio znatan broj smaknuća u Srebrenici jula 1995, nakon evakuacije „zaštićene zone“ Srebrenica. Ali takodje verujemo da ovaj broj nije veći od broja srpskih civila ubijenih u gradovima oko Srebrenice od strane snaga bosanskih muslimana koje su operisale iz „zaštićene zone“ u prethodne tri godine (znatno iznad 1000, po jednoj proceni i svih 3387); i nije veći od broja Srba ubijenih u etničkom čišćenju koje su Hrvati sproveli u Zapadnoj Slavoniji i Krajini u maju i avgustu 1995. (2500 ili više). Verujemo da inflacija brojeva i publicitet koji je dat Srebreničkom masakru kao i izbegavanje konteksta i zanemarivanje ubilačkih akcija drugih strana u bosanskom sukobu počiva na političkim interesima. Ti politički interesi su značajno uticali na interesovanja zapadnih zvaničnika, na Medjunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji koji je organizovao Zapad, na Ujedinjene nacije u kojima dominira Zapad i na zapadne medije.

Cilj ovog dela je da postavi pitanja i iznese relevantne dokaze o, sada već institucionalizovanim, tvrdnjama koje se odnose na Srebrenički masakr i stavi pod sumnju širu priču u kojoj ovaj masakr ima glavnu ulogu. Ovo je važan zadatak jer je masakr u Srebrenici postao ključni dogadjaj i simbol srpskog zla, pravednosti zapadne intervencije na Balkanu, uključujući ratove i sudjenja za zločine. Masakr u Srebrenici pokazuje da su „humanitarne intervencije“ i zaobilaženje navodno zastarelih pravila zabrane vojnih intervencija protiv suverenih naroda – ponekad potrebne i dobre. Od dogadjaja iz jula 1995, u svakom značajnijem izlaganju koje zastupa „humanitarni“ rat i njemu pridružene ideje „odgovornosti za zaštitu“ i „prava na intervenciju“, propust medjunarodne zajednice da spreči „Srebrenički masakr“ ili bosanski „genocid“ korišćen je kao prointervencionistčki argument. Ako su, medjutim, vladajuće tvrdnje o masakru u Srebrenici neistinite ili preterane, kao u slučaju navodne pretnje koju je predstavljalo iračko „oružje masovnog uništenja“ 2002-2003, onda je jedan od moralnih i intelektualnih temelja zapadnog intervencionizma u postsovjetskoj eri brzog širenja SAD i NATO bloka – ozbiljno ugrožen.

Kontrola istine i varvari

Znamo da će naš rad biti napadnut kao „istorijski revizionizam“ ili još gore kao „poricanje genocida“, ali takve optužbe su duboko političke po svojoj prirodi i nisu ništa drugo do niski udarci i izbegavanje čiji je cilj sprečavanje da se pod sumnju stavi čvrsto formirana zvanična linija. Vladajući stavovi se po pravilu štite napadima na ličnost umesto da se, što je mnogo teže, odgovori dokazima. Oni koji čuvaju kapije novije balkanske Istorije, naročito oni koji zadrto čuvaju tu istoriju samo za sebe, sprečavajući druge da udju, naoštrili su oružje kojim brane tu kapiju i odbijaju protivnike. Mnogi od njih misle da je najbolji način da se kontroliše istina, da se svi oni koji pokušavaju da prodru kroz tu kapiju opišu kao varvari i ništa više. U januaru 2009. Evropski parlament je proglasio svaki 11. juli „danom sećanja na genocid u Srebrenici“, kada su „snage bosanskih Srba izvršile smaknuće 8000 muslimanskih muškaraca i dečaka... što je ovaj dogadjaj učinilo najvećim ratnim zločinom koji se u Evropi dogodio od kraja Drugog svetskog rata.“ Suočen sa takvom ubedjenošću, ko bi se, zdrave pameti, usudio da „porekne“ „masakr u Srebrenici“?

Neće nas uplašiti ova retorička pitanja čiji je smisao da učvrste politički poželjnu ali duboko sumnjivu istinu. Ne mislimo da smo ovde dali konačnu reč. Svoje argumente zasnivamo na činjenicama za koje mislimo da su značajne i zanemarene i pozivamo da se one pažljivo pregledaju i diskusija nastavi.

Autori mnogo duguju različitim naučnicima iz ove oblasti, od kojih smo većinu naveli u napomenama. Zahvalni smo Filipu Korvinu, koji je u julu 1995. bio najviši civilni zvaničnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini, i koji je napisao uvodnu reč za ovu knjigu. Dejvid Piterson je bio neophodan da bi ova knjiga dobila svoj konačni oblik. Ovaj projekat su pomogli i pok. Milan Bulajić, Kole Kilibarda, Dajana Džonston, Stefan Karganović, Sandžoj Mahajan, Džordž Pamfri, Milivoje Ivanišević, Vera Vratuša i Darko Trifunović. Autori snose isključivu odgovornost za analize i argumente sadržane u ovom delu.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...