Razduživanje banaka prema inostranstvu tek predstoji

Pre nekoliko dana zamenik federalnog ministra finansija Rusije, Andrej Klepač saopštio je da je čist odliv kapitala iz Rusije tokom jula iznosio šest do sedam milijardi dolara. Odliv kapitala iz Rusije prošle godine iznosio je 56,8 milijardi dolara što je ogromno smanjenje od 24 milijarde dolara u odnosu na 2011. godinu. Rusija je samo ekstreman primer onoga što se dešava u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi. Srbija je jedna od zemalja koja nije najjače pogođena smanjenjem kreditiranja od strane matica kao što su Mađarska i Litvanija, ali smanjenje izloženosti stranih banaka nije ni zanemarljivo. Početkom 2009. godine privreda je dugovala inostranstvu putem tzv. krosborder kredita, zajmova koje su naše firme direktno uzimale od centrala stranih banaka, preko 11,5 milijardi evra. U isto vreme su dugovale domaćim bankama 7,4 milijarde evra. U maju ove godine slika je potpuno drugačija. Dug privrede inostranstvu iznosio je manje od 9,5 milijardi evra, a dug privrede domaćim bankama znatno se povećao i iznosio je 10,4 milijardi evra. Kako ekonomisti objašnjavaju strane banke su smanjile kredite za oko dve milijarde evra, a kreditiranje prebacile na domaće banke koje zajmove finansiraju iz domaćih depozita.

U 2011. i 2012. godini prema podacima iz platnog bilansa banke su vratile maticama oko1,2 milijarde evra više nego što su unele novih kredita u zemlju. U prvih pet meseci ove godine trend je nastavljen i iznele su još oko 370 miliona evra.

Ekonomista Milan Kovačević ističe da banke ne izvlače kapital jer je to propisima ograničeno, već da vraćaju kredite maticama, kao i da je moguće da šalju profit u centrale.

“Ne čudi me što sve manje kredita dolazi od inostranih banaka jer već dve godine privreda ima negativne rezultate. Takođe, često su ti novi krediti kojima se refinansiraju stari zajmovi još skuplji”, napominje on dodajući da je veliki problem što je statistika stranih investicija veoma loša, pa se na primer u portfolio investicije računa i kupovina državnih obveznica što je čisto zaduživanje države.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije objašnjava da se radi o razduživanju prema stranim kreditorima, koji su u najvećoj meri centrale banaka, odnosno banke majke i da taj proces tek predstoji.

“To znači da se krediti u Srbiji sada izdaju na osnovu domaćih depozita. To još uvek, međutim, nije u potpunosti završen proces, jer su banke još uvek neto dužnici prema svojim centralama. Tako da valja očekivati dalje razduživanje posebno usled promene monetarne politike u SAD i još uvek slabe tražnje za kreditima u zemljama u tranziciji”, kaže Gligorov.
Manja ponuda kredita po pravilu znači više kamatne stope što našoj privredi teško “navučenoj” na zajmove znači još teže uslove poslovanja. Gligorov tvrdi da je problem u to me što je tražnja za kreditima niska.

“U Srbiji je problem u rđavom finansijskom stanju korporativnog sektora, tako da je tražnja kredita niska. Nije reč o tome da nema kredita pa preduzeća ne rade, već je dramatično pala potrošnja domaćinstava i investicije preduzeća, tako da je ceo korporativni sektor gotovo nesolventan (to je ono sto se u Srbiji naziva nelikividnošću) i konsolidacija se obavlja preko smanjenja zaposlenosti i prebacivanjem troškova na državu, usled čega se država najviše zadužuje. Što se kamatnih stopa tiče, one su bile niske u jesen prošle godine, usled smirivanja krize u evro zoni, ali sada rastu usled očekivanja da američka centralna banka prelazi na drukčiji monetarni režim. Inače, usled niske kreditne tražnje u Srbiji, kamate bi bile niske bar za ona preduzeća koja su solventna.  No kako se menja isplativost kreditiranja u drugim zemljama ili regijama, novac napušta Srbiju i usled toga kamate rastu kao sto se očekuje da će se događati i u drugim zemljama. To je naravno pre svega problem za državno zaduživanje, jer je ona sada glavni dužnik. Usled toga će i država gurati kamate na gore. To je sve više uzrok a ne posledica razduživanja banaka”, objašnjava Gligorov.

Povlačenje sredstava iz Srbije i regiona s početka krize dešavalo se zbog problema u bankama maticama i njihove potrebe za kapitalom, dok prema rečima Gligorova, sada je tome razlog smanjenje tražnje za novcem.
“U ranijem periodu osnovni uzrok razduživanja banaka je bila bojazan da će bakrotirati evropski finansijski sistem bez obzira na nisku kamatnu stopu Evropske centralne banke tako da su centrale banaka gledale da poboljšaju svoje bilanse povlačenjem sredstava od ćerki, posebno onima u drugim zemljama. Sada je verovatno važniji razlog očekivana promena u monetarnoj politici i u slaboj tražnji kredita u zemljama kao sto je Srbija usled nesolventnosti korporativnog sektora i zbog slabih izgleda za ubrzaniji oporavak privrede”, zaključuje on.

Šta god bio razlog, povlačenje kapitala banaka iz zemalja u tranziciji, među kojima je i Srbija je tek posledica, dok se uzrok nalazi u prvoj polovini 2000-ih kada su sve ove zemlje širom otvorile vrata stranim bankama i jeftinom kapitalu koji je dolazio u potrazi za ogromnim profitima. Rast bankarskih plasmana privatnom sektoru u celom regionu rastao je po ogromnim stopama. Na primer, u Srbiji su se plasmani od 2004. do 2009. godine udvostručili sa 22,9 na 45 odsto BDP-a. U Crnoj Gori to je bilo još ekstremnije pa su krediti privatnom sektoru skočili sa 14,6 odsto BDP-a u 2004. na čak 87 odsto u 2008. godini. Kapital za kredite koje su banke davale šakom i kapom obezbeđivale su zaduživanjem kod banaka centrala, pa je tako recimo stopa rasta inostranih obaveza srpskog sektora u 2004. godini iznosila 257,5 odsto, a u 2005. 129,6 odsto. Novac je prevashodno plasiran u uslužne delatnosti i nekretnine, privreda je postala narkomanski zavisna od kredita iz inostranstva sve dok kriza nije pokazala njihovu pravu cenu.

Spoljno zaduživanje pokazalo se posebno teškim za kontrolu. Mnoge zapadne banke u evropskim zemljama u razvoju upravljaju bankama kao da su filijale (iako su one u stvari posebna pravna lica) sa centralizovanim upravljanjem rizikom na nivou grupe. Banke u stranom vlasništvu često su izbegavale regulatorne mere. To se pre svega odnosi na na “krosborder” kreditiranje kada bi centralna banka podigla obavezne rezerve kao što je to bio slučaj u Srbiji. Takođe su pribegavale i prebacivanju kreditiranja sa banaka na nebankarska preduzeća kao što su lizing kuće, opet u vlasništvu strane banke, kako bi izbegli kontrolu.

Na strane banke neće u punoj meri uticati domaća monetarna politika kao što je povećanja kamatne stope.

Ove banke su često od sistemske važnosti za zemlju domaćina iako čine tek mali deo bankarske grupacije

Zaključak Ole Rumela iz Centralne banke Engleske (Bank of England) u radu “Dinamika tokova kapitala u tržištima u razvoju i lekcije iz tranzicione Evrope” je da su jedine zemlje koje su sprečile velike finansijske neravnoteže su one sa slobodno fluktuirajućim deviznim kursom o one koje su zabranile zaduživanje domaćinstava i stranoj valuti.

Možda i najvažniji razlog za razduživanje lokalnih banaka kod svojih banaka majki je regulativa Evropske centralne banke da se poveća granica kapitalne adekvatnosti na devet odsto u 2012. godini što je izazvalo manjak kapitala u evropskim bankama od preko 100 milijardi evra. Neke od njih koje posluju u zemljama u tranziciji videle su u svojim filijalama izvor kapitala.