DECENIJSKI OBRAČUN SA ČETIRI BANKE

Miloš Obradović

Devet godina od početka stečaja nad četiri velike državne banke nije se daleko stiglo, a banke više potražuju nego što duguju. Ima stručnjaka koji misle da je ovom likvidacijom napravljena jedna od najvećih ekonomskih grešaka u poslednjih deset godina

 

Ovih dana navršilo se punih devet godina od pokretanja stečaja nad četiri velike državne banke, Beobankom, Beogradskom, Investbankom i Jugobankom. Iako prodaja imovine, naplata potraživanja i sudski sporovi traju skoro deceniju, stečaj nije ni blizu kraja.

Poslednjih deset godina Srbija ima novi, reformisani bankarski sistem za koji vlast tvrdi da je najzdraviji deo srpske privrede. S druge strane, često se u javnosti ističe da su finansijske usluge u Srbiji najskuplje u regionu, pa čak i u Evropi i da ne mogu banke da rade dobro dok privreda odumire.

"Ubistvo poverioca"

Oni koji su protiv gašenja četiri banke, koje su činile najveći deo bankarskog sektora nekadašnje zemlje, kao najvažniji argument ističu da za tim nije bilo potrebe, jer potraživanja banaka prevazilaze njihova dugovanja. Međutim, sprovedena je operacija "ubij poverioca, spasi dužnika", pa umesto restrukturiranja ili stečaja velikih preduzeća koja su dugovala milione maraka, nova ekonomska vlast je odlučila da ukloni one kojima su pare dugovane.

Međutim, prva i najveća žrtva postoktobarskih reformi i dalje ne umire, a po svemu sudeći ostaće u životu još jednu dekadu. Do sada su, prema podacima Agencije za osiguranje depozita koja je nadležna za likvidaciju banaka, četiri velike banke naplatile od pravnih i fizičkih lica oko 22 milijarde dinara. Inače 2002. godine kada je postupak započet ove banke su od 2.300 dužnika potraživale oko 9,5 milijardi evra, pa tako procenat naplate za devet godina iznosi oko četiri odsto. Trenutno banke u stečaju potražuju oko 2,3 milijarde evra, od čega se oko 800 miliona vode sudski sporovi. S druge strane poverioci drugog isplatnog reda potražuju 853 miliona evra, a vode se parnice oko još 800 miliona evra spornih potraživanja.

O efikasnosti ovog postupka govori i podatak da je ukupno potrošeno 5,5 milijardi dinara na sam postupak, što znači da je svaki četvrti dinar koji je u ime banaka naplaćen, potrošen na plate zaposlenih, advokate, sudske takse. Ovo znači da stečaj sam po sebi košta 50 miliona dinara mesečno, pa zaposleni i nemaju razloga da žure, jer ovako imaju lepa primanja i siguran posao sve dok se stečaj ne završi. Od prihoda je plaćeno i državi 189 miliona evra za isplatu stare devizne štednje i još 1,4 milijarda dinara po osnovu dinarske štednje i platnog prometa.

Plan da se unište domaće banke

Na pitanje da li postoji procena kada bi se postupak stečaja mogao završiti u Agenciji za osiguranje depozita kažu da se to ne može preedvideti.

"Imajući u vidu veliki broj dužnika, imovinu koja još nije prodata, veliki broj parnica po tužbama za utvrđenje koje su podneli poverioci, okončanje postupka stečaja se ne može predvideti. Tome treba dodati i činjenicu usporene prodaje nekretnina, otežanih postupaka privatizacije preostalih velikih dužnika, neizvesne naplate od velikog broja preduzeća - dužnika banke, a koji su takođe u stečaju ili likvidaciji, kao i od okončanja postupaka likvidacije koji se vode na Kipru i u SAD", kažu u Agenciji.

Do sada je prodato 130.000 kvadratnih metara objekata koji su pripadali ovim bankama za ukupno 10 milijardi dinara.

Ekonomista Milan Kovačević ocenjuje da je redosled poteza bio pogrešan.

"Odlučeno je da se banke likvidiraju dok još nismo bili sigurni da li će Pariski klub poverilaca otpisati dve trećine duga. Bilo bi mnogo jeftinije da smo neke od te četiri banke spasili, kao što su u mnogim zemljama domaće banke spasene reorganizacijom. Međutim, to je bila koncepcija da se unište domaće banke i, od ozbiljnih banaka, iz nekog razloga preživele su samo dve, Vojvođanska i Komercijalna banka. Sve to je urađeno bez plana i na "o ruk". Oni koji su to sprovodili nisu govorili da je to što rade dobro, već da ne može drugačije. Ipak, ni tada taj argument nije bio tačan. Nekim preduzećima se kratkoročno olakšalo otpisom duga, ali ona su nastavila da tonu i da šire dalje trulež. Bolje da su odsekli ono što ne valja, a dobro ostavili da funkcioniše", smatra Kovačević.

Samo za državu korist od otpisa inostranih dugova

Kada je Pariski klub poverilaca otpisao 66 odsto duga Srbije, u dva navrata 2002. i 2006. godine, koji su u velikoj meri napravila velika društvena preduzeća, a za koji je država garantovala, očekivalo se da će država otpisati taj dug firmama i tako im pomoći da se izvuku iz problema.

Profesor Jovan Ranković, bivši savezni ministar finansija SCG koji je i dao ostavku na to mesto zbog načina na koji su četiri banke likvidirane, ističe da je ta sredstva umesto da se pomogne privredi, država uzela za sebe. Zauzvrat ugasila je banke kojima su te firme dugovale.

"Od tog otpisa ni banke ni njihovi klijenti nisu imali nikakve vajde. Sa tim što su dobili od Pariskog kluba trebalo je da pomognu privredi, a onda ni banke ne bi morale da idu u stečaj. Nisu banke bile problem, nego njihovi klijenti. To što je urađeno sa bankama je veoma loše. Meni je pokojna direktorka Beobanke Borka Vučić rekla da ta banka ima dovoljno kapitala da može ponovo da počne da radi. Dokaz za to je što posle skoro deset godine nije završen stečaj. To je suluda ideja dvojice ljudi, Dinkića i Labusa", tvrdi Ranković.

Najbolji primer kako je država spasavala gubitnike i dužnike je smederevska železara, koja je dugovala 70 odsto ukupnog duga od 1,4 do 1,7 milijardi dolara Investbanci, Beobanci i Jugobanci.

"Najveći dužnik bila je smederevska železara koja je imala oko 92 milijarde dinara gubitaka (prim. jedna marka vredela je osam dinara) što je bilo četiri puta više od sopstvenog kapitala. Železara je bila u problemima, a nisu joj pomogli otpisom duga. Onda je prodata samo imovina za 23 miliona dolara, a sve gubitke i obaveze i dugove prema bankama preuzela je država. Poverioci su bili i neka fizička lica i preduzeća koja nisu mogla da naplate dug od države i zato su propali i oni i banke. Posao likvidacije četiri velike banke nije nikada opravdan", tvrdi Ranković.

Milan Alempijević, predsednik Sindikata finansijskih organizacija Srbije, koji je vodio proteste zaposlenih u ovim bankama početkom 2000-ih godina, ocenjuje likvidaciju u kojoj je 8.500 bankarskih službenika ostalo bez posla, kao "najveću grešku".

Čišćenje terena za strane banke

"Posle devet godina stečaj i dalje traje i ne zna se kada će završiti, a ove banke i dalje ostvaruju prihod. U prvoj godini posle likvidacije 1.500 ljudi koji su ostali bez posla je umrlo od stresa, a samo 1.200 iz Beobanke. U naredne četiri godine samo 13 odsto njih je našlo posao. Ali to je šteta i za sve građane Srbije. Došle su strane banke na očišćen teren bez konkurencije i mogle da drže najviše kamate u regionu. Sve je učinjeno da se tržište očisti, a oni da uzimaju ogromne profite", napominje Alempijević.

Beogradska banka je u svom sistemu imala 22 banke u Srbiji, ali i dve poslovne jedinice, na Kipru i u Njujorku i tamo je u toku stečajni postupak nad njima. Beogradska banka ima i vlasništvo u drugim bankama a dve od njih - Anglo Jugoslav bank iz Londona i Banque Franco Jugoslav iz Pariza – nalaze se u postupku likvidacije. Ukupno prijavljena potraživanja prema ovoj banci iznose 3,28 milijardi evra, a osporena su potraživanja od 25 milijardi evra.

Najveći poverioci Investbanke su Beogradska banka sa 76 odsto, NBS sa 11 odsto i Ministarstvo finansija sa dva odsto potraživanja. Kraj likvidacije ove banke je posebno neizvestan jer potražuje sredstva od velikog broja preduzeća koja se ili nalaze u stečaju ili tek treba tamo da se nađu.

Od Jugobanke domaći i ino poverioci potražuju oko dve milijarde evra. I ova banka je imala poslovne operacije u inostranstvu preko Jugobanke Agencije Njujork koja se takođe nalazi u postupku stečaja. Jugobanka je imala i veliki broj nekretnina u Hrvatskoj, pa se sada vode sporovi pred tamošnjim sudovima vredni 200 miliona evra.

Stečajni upravnici Beobanke su do sada unovčili stečajnu masu vrednu 15,9 milijardi dinara, najviše naplatom potraživanja (10,9 milijardi) i prodajom nepokretnosti (3,52 milijarde).


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...