Južnoamerikanizacija Srbije

Miloš Obradović

U oktobru smo se zadužili za 740 miliona evra, a u prvih 100 dana vlada se zadužuje 130 evra u sekundi. Kada ne budemo mogli da platimo dugove, strani kreditori će naplatiti u prirodnim resursima, upozoravaju ekonomisti
(foto, Beograd, 20.11.2012 - sednica Vlade Srbije)

U oktobru javni dug Srbije povećao se za fantastičnih 740 miliona evra i dostigao nivo od 16,59 milijardi evra. Dug države došao je na nivo od 57,5 odsto BDP-a, prema saopštenju Uprave za javni dug, mada su procene ekonomista da je on odavno prešao 60 odsto BDP-a i da će se godina završiti sa dugom od 65 odsto BDP-a.

Ovome je najviše doprinela emisija milijardu dolara obveznica Repubike Srbije, ali i dug emitovan na domaćem tržištu od 21,57 milijardi dinara i 47,66 miliona evra.

Dvostruko brže zaduživanje ove nego prošle vlade

Nakon zaduživanja na međunarodnom tržištu za milijardu dolara, ministar finansija Mlađan Dinkić objavio je da je spasao Srbiju od bankrota, a u novembru je nastavljeno spašavanje - emisijom novih dolarskih evroobveznica i to u iznosu od 750 miliona dolara, doduše sa nižom kamatnom stopom od 5,25 odsto.

Zaduživanje brzinom svetlosti dovelo je Srbiju za samo nekoliko godina među visoko zadužene zemlje kojima bankrot visi nad glavom.

Prema računici ekonomiste Miroslava Zdravkovića, autora Internet portala Makroekonomija.org, tokom mandata prošle vlade javni dug je povećan za 6,85 milijardi evra. S obzirom da je vlada trajala 1.470 dana to je iznosilo zaduživanje od 4,66 miliona evra dnevno ili 53,9 evra u sekundi.

Nova vlada, zaklinjući se da će prestati sa politikom zaduživanja, za sto dana povećala je dug za 1,12 milijarde evra, što je dvostruko brže zaduživanje od prethodne vlade i iznosi 11,2 miliona evra dnevno ili 130 evra u sekundi.

Ukoliko pođemo od pretpostavke da je u novembru dodatno povećan dug za 500 miliona evra dolarskim obveznicama po 30 odsto manjoj kamantoj stopi od prošlogodišnjih, dolazimo do ubrzanja zaduživanja na 12,3 miliona evra ili po 143 evra u svakoj sekundi, zaključuje Zdravković.

Prema statistici u septembru je bilo zaposleno 1,725 miliona lica u Srbiji. Da je javni dug potrošen na subvencionisanje radnih mesta, po 10.000 evra, imali bismo još 1,659 miliona zaposlenih, računa Zdravković, što bi značilo punu zaposlenost odraslog stanovništva, bez nezaposlenih.

Da bi se otplatio javni dug i to bez kamate, potrebno je da se proizvede, ne računajući troškove proizvodnje, 67 miliona tona kukuruza, što znači da bi 11 godina trebalo da se sav kukuruz iz Srbije izvozi, po sadašnjoj ceni, kako bi se otplatio javni dug.

Smisao zaduživanja prezaduženog dužnika

Sledeće godine na otplatu dospeva 478,9 milijardi dinara, od toga 93,8 milijardi samo za kamate. U narednoj, 2014. godini, situacija jedva da je nešto bolja jer se procenjuje da će na naplatu stići 458 milijardi dinara, s tim što će se kamate popeti na neverovatnih 98,5 milijardi dinara.

U ovakvoj situaciji postavlja se pitanje koliko zemlja može da vodi suverenu ekonomsku politiku, a koliko je obavezna da sledi instrukcije poverilaca. Struktura poverilaca kod poslednjih emisija evroobveznica je zanimljiva, jer su najveći finansijeri našeg duga američki investicioni fondovi. U trgovanju srpskim evro-obveznicama učestvovalo je 167 finansijskih investitora iz čitavog sveta. Najviše investitora je bilo iz SAD - 47 odsto, Velike Britanije 27 odsto, Nemačke osam odsto, Hong Konga (4%), Danske (2%), Austrije (2%), Holandije (2%), Rusije (1%) i Švajcarske (1%).

Neki stručnjaci upozoravaju da se opravdano može postavljati pitanje zašto neko kupuje dug već prezadužene zemlje gde postoji realna mogućnost da taj dug neće naplatiti. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka niz južnoameričkih zemalja je bankrotirao pod ukupnim teretom od preko 600 milijardi dolara. Tada su na scenu stupili, uglavnom američki poverioci i uz podršku MMF-a insistirali na vraćanju dugova, pa čak i naplaćivanju kamata na kamatu, ali i masovnoj privatizaciji prirodnih resursa. U skoro svim zemjama izbili su masovni protesti, a rezultat  je bio da su - svi koji su mogli, tokom prethodnih deset godina vratili sve dugove i MMF-u i kreditorima. U Srbiji, ali ni u nekim zemljama Evrope, ova lekcija izgleda da nije naučena.

Preuzimanje resursa - glavna namera

Stručnjak za investicije Mahmud Bušatlije podseća na praksu američkih investitora u Južnoj Americi gde su podsticali zaduživanje već prezaduženih zemalja a onda, kada su bile pred bankrotom, ispostavljali zahteve u vidu koncesija na prirodna bogatstva te zemlje, kao što je nafta u Ekvadoru ili privatizacija vodovoda u Boliviji.

Na delu je južnoamerikacija Srbije. SAD su otkupljivale dužničke hartije za koje su znale da zemlja neće moći da vrati, kao što mi ne možemo da vratimo naš dug, i onda postavljali zahteve i uzimali šta im je palo na pamet. Tako mogu i kod nas da rade šta hoće kada ne budemo mogli da vratimo dugove, na primer da kopaju nikl u sred Šumadije, upozorava Bušatlija.

Ni to što je kamata na dug smanjena ne mora da bude dobra vest kao što se kod nas predstavlja.

Naš rizik zemlje i kreditni rejting su znatno viši od tih 5,25 odsto, ako uz to ne ide i varijabilni deo u vidu libora. Ali ako se obveznice prodaju po tim kamatama i to može da bude nezgodno, jer neko namerno daje povoljnu kamatu, a posle će tako kupovati resurse, dodaje ovaj stručnjak.

Profesor Danijel Cvijetićanin ističe da je ideja, iza zaduživanja zemalja, upravo preuzimanje resursa.

To je ideja, a mi srljamo u tu nesreću. Na taj način su sve banana države i postale takve, kratko je prokomentarisao Cvijetićanin.

Stručnjaci upozoravaju da lažni optimizam koji šire vlasti može biti opasan, jer sve deluje da je u redu i dalje se nastavlja sa trošenjem.

U javnosti čujemo kako mnoge evropske zemlje imaju veći dug od Srbije. Ali te zemlje imaju i izvoz i industriju za razliku od nas. Od maloprodaje, zastupništva autokompanija i izdavanja nekretnina ne može se finansirati toliki dug. Priča se I da su javne finansije konsolidovane ali to nije tačno, jer zaduživanje se nije čak ni usporilo. Osim toga, javna uprava uopšte ne računa na realan rast prihoda sledeće godine. I MMF ističe da će deficit sledeće godine biti pet, a ne 3,6 odsto, a to znači još dodatno zaduživanje, napominje Bušatlija i dodaje da sledeće godine ističe 10 godina mirovanja duga prema Pariskom i Londonskom klubu što će dodatno povećati troškove otplata. Umesto da se sada zapošljavaju ljudi, pa čak i u javnom sektoru kroz javne radove, jer bi se povećavala proizvodnja i potrošnja, kod nas tajkuni traže im država da pare da pokriju svoje gubitke, a da i dalje otpuštaju zaposlene. Za razliku od Grčke koju EU neće pustiti da propadne, zbog nas se niko neće potresti. Samo će doći da naplate i pokuše šta mogu, zaključuje Bušatlija.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...