Dužnička kriza i kod nas?

Dužnička kriza je, izgleda, mnogo bliže nego što mislimo. Većina pokazatelja zaduženosti već je u „crvenom“ i upozorava da se Srbija približava grčkom scenariju. Odnos spoljnog duga prema, precenjenom, bruto domaćem proizvodu je u aprilu, prema podacima NBS, bio 86 odsto, ali u međuvremenu je došlo do slabljenja dinara pa je verovatnije preko 90 odsto BDP. Prema kriterijumima Svetske banke, kada spoljni dug pređe 80 odsto BDP zemlja postaje visoko zadužena.

Nije to jedini indikator koji zvoni na uzbunu. Odnos spoljnog duga i godišnjeg izvoza robe i usluga je 226 odsto, dok je 220 odsto granica iznad koje se računa da zemlja ima poteškoće prilikom servisiranja dugova. Otplata duga godišnje pojede petinu BDP, a skoro polovina (47,4%) deviznih prihoda od izvoza ode na plaćanje dospelih glavnica i kamata.

Dug javnog sektora dramatično raste

U aprilu ove godine spoljni dug je iznosio 26,3 milijarde evra, a u maju je smanjen za 199 miliona. Ipak u odnosu na maj 2012. spoljni dug je povećan za 1, 9 milijardi evra. Spoljni dug javnog sektora iznosio je 12,95 milijardi evra i povećan je za 1,85 milijardi u odnosu na isti mesec prethodne godine. Banke su dugovale 3,7 milijardi evra i smanjile su dug za 400 miliona evra od maja 2012, dok su preduzeća dugovala 9,4 milijarde evra, a u odnosu na prethodnu godinu povećale su dug za 454 miliona evra. Neki ekonomisti upozoravaju da se u spoljni dug mora uračunati i devizna štednja građana od oko osam milijardi evra, jer su i to devizna potraživanja od banaka, a osim toga država garantuje za depozite do 50.000 evra. Sa tim dugom, spoljni dug Srbije debelo prevazilazi 100 odsto BDP.

Spoljni dug javnog sektora se gotovo izjednačio sa privatnim dugom, a u poslednjih šest godina se udvostručio. S druge strane privatni dug je doživeo bum do 2008. godine, da bi onda strane banke naglo zaustavile dotok kredita. Privatni dug u 2003. godini iznosio je samo 1,3 milijarde evra a za svega pet godina porastao čak 11 puta. U narednih pet godina, od 2008. on se smanjuje kako se privreda i banke razdužuju.

To je verovatno i razlog zašto se u javnosti može čuti samo o krizi javnog duga, o prezaduženoj državi i potrebi da država štedi. S druge strane, o privatnoj komponenti spoljnog duga retko se govori, a recimo u 2013. godini je od ukupne planirane otplate glavnice i kamate od 4,9 milijardi evra, na banke i preduzeća otpadalo 3,2 milijarde evra.

U izveštaju o stabilnosti finansijskog sistema Narodne banke Srbije kaže se da nivo spoljnog duga na kraju prošle godine upozorava i da ukoliko bi se u spoljni dug uključio i unutrašnji javni dug u rukama nerezidenata, njegovo učešće bi se povećalo na blizu 90 odsto BDP-a.

Tokom samo jedne godine ukupni spoljni dug je uvećan za 1,6 mlrd evra, a njegovo učešće u BDP-u za 12 procentnih poena. U NBS ističu i da je priliv stranog kapitala u formi stranih direktnih investicija ili kredita privatnom sektoru - mali i veoma varijabilan, pa će troškovi finansiranja u narednom periodu biti vrlo visoki.

„Rast spoljnog duga je potencijalno rizičan za Srbiju. Taj rizik bi se mogao ispoljiti u slučaju naglog usporavanja priliva stranog kapitala zbog promene raspoloženja investitora. Devizne rezerve su dovoljne da ublaže veliki, ali ne i trajni šok. Teško bi bilo u dužem periodu iz deviznih rezervi servisirati dospele obaveze po osnovu

servisiranja spoljnog duga“, napominje se u ovom izveštaju.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultettu u Beogradu kaže da za redovno servisiranje ovolikog spoljnog duga treba između pet i šest milijardi evra godišnje.

„Rizik postoji jer, prema metodologiji Svetske banke, kada spoljni dug pređe 80 odsto BDP-a zemlja može doći u probleme sa izmirivanjem obaveza. Zato je dobro da se deficit tekućeg računa platnog bilansa smanjuje. Imamo smanjenje privatnog duga, ali povećanje javnog duga“, objašnjava Arsić.

Opet na meti plate činovnika i penzije

Pre krize Srbija, kao i većina drugih zemalja u Evropi nije imala problema sa javnim dugom. Budžetski deficiti su bili niski i finansirali smo ih prodajom imovine, odnosno privatizacijom. Čak je u prve dve godine krize Srbija bila među zemljama sa najnižim budžetskim deficitom u Evropi. Međutim, kada su 2011. i 2012. godine sve druge zemlje naglo počele da smanjuju deficite Srbija je počela da troši mnogo više nego što su bili poreski prihodi.

S druge strane, Srbiju kao i ceo region zadesilo je povlačenje zapadnih banaka.

„Smanjenje nivoa plasmana je nepovoljno za privredu, a razduživanje u recesiji samo produbljuje recesiju. U aprilu je na godišnjem nivou realno smanjen ukupan obim kreditne aktivnosti, što domaćih banaka što iz inostranstva, za oko pet odsto. Zato mislim da je država trebalo da nađe sredstva da nastavi subvencionisanje kredita za likvidnost, koliko god ta mera bila sporna, da se održi kreditiranje“, smatra Arsić.

Ukoliko imamo smanjenje kreditiranja od strane banaka, opravdano je postaviti pitanje šta bi se desilo sa privredom ako bi i država krenula da smanjuje potrošnju i/ili povećava poreze. Arsić kaže da u zemlji kakva je Srbija veći deo državne potrošnje ne utiče na domaću privredu već ide na uvoz.

„To dosta zavisi i od strukture potrošnje. Najvažnije je smanjiti tekuću potrošnju, na primer subvencije, a zadržati javne investicije. Kod nas međutim stalno se štedi upravo na investicijama. Takođe, kada zemlji preti kriza javnog duga onda ni banke neće u toj zemlji da pozajmljuju, a i građani se uzdržavaju od trošenja jer je neizvesna situacija. Smanjenje potrošnje gura privredu u recesiju, a onda iz zemlje kreće da beži kapital, smanjuju se privatne investicije što smanjuje  BDP i pravi se začarani krug koji je teško preseći“, ističe Arsić, dodajući da su se baltičke zemlje izvukle iz takve situacije smanjenjem plata u javnom sektoru i penzija za 20 odsto što je dovelo do velikog smanjenja BDP-a da bi onda u narednim godinama došlo do oporavka.

Najbrže rastu kamate

Spoljni dug je podjednako važan kao i javni dug, jer utiče na kreditni rejting zemlje, a kada on pređe 80 odsto BDP-a oni koji pozajmljuju postaju zabrinuti da li će videti svoje pare. Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu smatra da je još opasnije kada odnos spoljnog duga i izvoza probije granicu od 220 odsto koju je postavila Svetska banka kao gornji limit.

„Dug se može vraćati samo iz realnih prihoda od izvoza. Mi smo se jedno vreme ozbiljno približavali nivou od 300 odsto. Važan je i odnos kamata i prirasta BDP. Bojim se da smo u situaciji da se spoljni dug u odnosu na BDP povećava i da su iznosi koje plaćamo za kamate veći od godišnjeg prirasta BDP-a. Samo država će u 2013. godini platiti 90 milijardi dinara za kamate. To je skoro tri odsto BDP-a, a mi nećemo imati toliki rast. Znači da sve što smo stvorili nove vrednosti u ovoj godini i još preko ide na otplatu kamata. Sada dolaze na otplatu dugovi iz 2007. godine i moraćemo da se zadužimo ponovo da vratimo te dugove. Troškovi servisiranja duga su sve veći i raste rizik, a taj rizik se plaća kroz veće kamatne stope. Šta se dešava kada krene dužnička kriza gledamo danas u Grčkoj. Kada krene da se ruši, svi beže, vrednost imovine se smanjuje, kod nas bi bio i rast kursa. Ako ne budemo vodili pametnu politiku nije takav scenario daleko ni od nas“, upozorava Savić.

Spoljni dug (u % od BDP)

2007.         2008.         2009.         2010.         2011.         2012.

60,2           64,6            77,7            84,9            77,5            85,9

Spoljni dug (u mlrd EUR)

                                      2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012.  april 2013.

Javni sektor                  6,25    6,5     7,8     9,1     10,8   12,2

Privatni sektor             10,8   14,5   14,7   14,6      13,3   13,5

Ukupan spoljni dug      17,1   21      22,5   23,8      24,1   25,7            26,2