Alavost bankara na račun svih drugih nema granica
Američka privredna i šira javnost otkriva ovih dana krajnje bezobizirne mahinacije uglednih banaka koje su pre nekoliko godina opstale samo zahvaljući državnoj pomoći
(foto, banka Goldman Saks na Volstritu u Njujorku)
Američke vlasti počele su da istražuju mahinacije velikih banaka sa skladištenjem raznih berzanskih roba, takozvanih komodita. Time one, kako piše Njujork tajms, (The New York Times - NyT) generišu veštačko podizanje cena tih roba i na tome ostvaruju velike profite.
Na primer, čuvena banka Goldman Saks (Goldmann Sachs) ima u Detroitu ogromni kompleks skladišta za auluminjum koji je jedan od osnovnih materijala u autombilskoj proizvodnji. Svaki dan tamo dolazi velika kolona teretnjaka koji alumunjum prevoze iz jednog u drugo skladište. Tako se produžuje vreme skladištenja koje banka uračunava u prodajnu cenu. To zadržavanje se finansira jevtinim kreditima čija je kamata ispod inflacije dok se kupcima obračunavaju mnogo veći troškovi skladištenja. Od pre nekoliko godina kada su počele da se praktikuju ove mahinacije, prosečno vreme isporuke naručenog alumunijima produžilo sa šest nedelja na čak 16 meseci.
Prema analizama finansijskih eksperata, koji istražuju ovaj slučaj, na ovaj način su banke u poslednje tri godine inkasirale čistih pet milijardi dolara na račun potpuno nepotrebnog i veštački naduvanog troška produženog skladištenja. A usput, veštačkim „pridržavanjem“ ponude, podizale i cenu alumunjuma...
„To je naprosto sasvim nepotreban, veštački izazvan trošak. Koči ekonomiju a u krajnjoj liniji plate ga svi“, tvrdi Horhe Vazkez (Jorge Vazquez), direktor konsalting firme Harbur aluminum intelidžens (Harbor Alumunium Intelligence).
No, kamo sreće da to radi samo Goldman Saks i da se manipuluše samo sa alumunjiom. To isto se radi s cenama nafte, pšenice, pamuka, čak i električne energije, u tome učestvuju, prema NT-u druge poznate bankarske kuće kao što su Džipi (JP)Morgan Čejz (Chase), Morgan Stenli (Stanley)... U pitanju su, inače, banke koje su bile pred bankrotom i opstale u jesen 2008. po izbijanju finasijske krize, samo zahvaljući pomoći države.
A kad se već pominje Goldman Saks oni koji imaju malo duže pamćenje ne zaboravljaju kako je ova banka, u vreme kada se cena barela nafe kretala oko 200 dolara, predviđala da realna cena treba da iznosi preko 300 dolara, a kasnije kada je naglo pala ispod 100 dolara, „proslavila“ se predviđanjem da će uskoro sići čak ispod 50 dolara. U oba slučaja teško da se može govoriti o ozbiljnoj, stručnoj prognozi. Takva bombastična predviđanja očito su imala neku funkciju u sklopu poslovne politke banke i njenih poteza kao što je ovaj sa skladišnim manipulacijama.
