ZAKON O PLAĆANJU OBAVEZA

U poslednje tri godine kao najveći problem privrede ističe se nelikvidnost, odnosno nemogućnost plaćanja obaveza od strane preduzeća. Rokovi plaćanja dobavljačima koji dostižu i godinu dana, desetine hiljada preduzeća sa blokiranim računima, ogromna potraživanja privrede od države na ime neplaćenih obaveza i stotine milijardi dinara koje preduzeća nisu isplatila državi na ime poreza i doprinosa – to je privredna slika Srbije poslednjih godina, koja je dodatno pojačana ekonomskom krizom.

Isto toliko vremena privrednici pozivaju na rešavanje ovog problema, na ograničavanje rokova plaćanja kao što je veliki broj evropskih zemalja već i uradio, na isplaćivanje dugova države firmama, na smanjenje kamatnih stopa banaka koje polako postaju jedan od najvećih troškova u poslovanju preduzeća i na plaćanje PDV-a po realizaciji umesto odmah po fakturisanju, ali bez uspeha. Od svih mera protiv nelikvidnosti, jedina konkretna su bili subvencionisani krediti za likvidnost koji su samo odložili agoniju za godinu dana nakon čega je i njih trebalo vraćati.

Državni službenici ne odgovaraju

Ovih dana završava se nacrt zakona o plaćanjima novčanih obaveza koji bi trebalo da važi i za javni i za privatni sektor, kako je najavio ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić, ali detalje predloga nismo mogli da saznamo u ovom Ministarstvu uz izgovor da za narednu nedelju planiraju predstavljanje zakona.

Ipak, kako saznajemo ključna stavka u novom zakonu biće ograničenje rokova plaćanja na 60 dana, osim za nabavku specifične robe iz inostranstva koja zahteva posebne uslove transporta.

Jedno od nerešenih pitanja je sankcionisanje prekršilaca, odnosno preduzeća i njihovih rukovodilaca koji nisu na vreme platili obaveze. Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije, koja je učestvovala u pravljenju zakona, ističe da su oni tražili da se za kašnjenja od preko milion dinara propiše zatvorska, a ne samo novčana kazna, jer tu ima i elemenata prevare. Osim toga, problem je nastao i nakon tumačenja zakona od strane Ministarstva pravde koje tvrdi da prema Zakonu o prekršajima državni organi i organi lokalne samouprave ne mogu biti odgovorni za prekršaj, kao ni službena lica u organima čiji je osnivač država.

„Ovaj član je jedini kamen spoticanja u ovom zakonu jer smo mi zahtevali da jednak tretman kod probijanja rokova imaju i javna i privatna preduzeća, odnosno odgovorna lica u njima. Zbog toga će efekti ovog zakona biti samo polovični, jer 70 odsto dugova privatnom sektoru duguje država, najviše lokalna javna preduzeća, zatim republička javna preduzeća i državne institucije. Na ovaj način javna preduzeća biće abolirana“, napominje Rajić.

Kakva je situacija sa neplaćanjem najbolje se vidi iz liste najvećih poreskih dužnika koju je objavila Poreska uprava, gde ima dosta javnih preduzeća i državnih organa, a kako Rajić napominje, veliki broj je poplaćao obaveze neposredno pred objavljivanje liste.

Skraćuje se poček

Drugi problem koji može proizići iz ovog zakona je smanjenje kupovne moći građana i to onih najugroženijih. Naime, nakon ograničavanja rokova plaćanja na 60 dana i ograničenja trgovačkih marži na osnovne životne namirnice, trgovci će verovatno smanjiti ili čak ukinuti plaćanje na odloženo, koje je često bilo na 90, pa čak i 120 dana. Do sada su taj poček zajedno finansirali trgovac i dobavljač, ali ubuduće će sve ostati na trgovcima koji to neće moći da finansiraju.

Rajić napominje da će to posebno pogoditi one koji na odloženo kupuju hranu, odnosno najugroženiji deo stanovništva.

„Trgovci će verovatno za tu robu ukinuti akcije, a moraće smanjiti plaćanje na odloženo na 30 do 40 dana. Zbog toga se odustalo od strožijeg kažnjavanja u prvih šest meseci i to će biti period prilagođavanja u kom će trgovci moći postepeno da smanjuju rokove za odloženo plaćanje. S druge strane, ovaj zakon će mnogo značiti sektoru usluga, a pre svega građevini u kojoj su rokovi plaćanja predugački“, ocenjuje Rajić.

Rokovi plaćanja u Srbiji poslednje tri godine kreću se između 125 i 130 dana u proseku po čemu smo najgori u Evropi. Sledeća zemlja posle nas je BiH gde se obaveze plaćaju u proseku nakon 100 dana.

Sličan zakon je Hrvatska donela nakon izbijanja krize, gde su rokovi plaćanja ograničeni prvo na 60 a zatim na 45 dana. U roku od godinu i po dana hrvatske firme su se disciplinovale pa je sa preko 80 dana u proseku, rok smanjen na 42 dana. U Rumuniji je prosečan rok naplate 30 dana, Mađarskoj 40, Bugarskoj 44 dana, a Makedoniji 76 dana.

Zakon treba da bude isti za sve

Da li ovakvo zakonsko rešenje stiže prekasno za preko 60.000 preduzeća čiji su računi u blokadi ostaje da se vidi. Krajem novembra prema podacima Narodne banke Srbije, blokirani su bili računi 18.608 pravnih lica, 42.104 preduzetnika i 1.630 neraspoređenih subjekata, a ukupan iznos blokade je bio 180 milijardi dinara.

Da se čak ni zakonom ne može očekivati radikalno rešenje problema nelikvidnosti smatra Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. On ističe da država kao jedan od generatora likvidnosti treba da plaća obaveze na vreme i da tako da primer svima ostalima.

“Ako država i ranije, kada je imala para nije plaćala obaveze na vreme, teško je to očekivati sada kada nema sredstava da sve isplati. Ipak, ono što je najgore za tržišnu privredu je selektivnost, kada se nekom uredno plaća, a nekom ko nije blizak vlasti ili državnim službenicima - ne plaća”, napominje Savić.

Drugi izvor nelikvidnosti su preduzeća, a Savić se ne slaže da su najviše ugrožena mala i srednja preduzeća.

“Ugrožena su sva preduzeća. Male firme su stalno na ivici rentabilnosti i imaju problem finansiranja tekućih obaveza, pa njima i najmanje kašnjenje pravi probleme. Ali veći problem su velika preduzeća koja ranije nisu imala problem nelikvidnosti. Ona su uglavnom u prethodnih 5-6 godina imala privilegovanu poziciju i kod države i kod banaka, i preračunali se sa kreditima, a kada je nastupila kriza, njihovi poslovi postali su manje isplativi, a dugovi su stigli na naplatu. Ja ne znam zašto se ne sprovede multilateralna komenzacija kao što je to rađeno ranije. Pošto svi duguju svima, bar bi se raščistila situacija donekle, mada ne bi svi problemi bili rešeni”, objašnjava Savić.

Treći izvor nelikvidnosti, ističe Savić, su banke, ali ne zato što su one nelikvidne, već zbog visokih kamatnih stopa koje pritiskaju privredu.

“Banke imaju dobru likvidnost, a imaju i višak novca, ali nemaju kome da ih daju. Ostaje problem visokih kamata i bilo bi logično da su sa krizom i nelikvidnošću u privredi smanjene kamate. Ipak, one ostaju pri starim aranžmanima. Tako se preduzećima ne smanjuju ni kamate ni izdvajanja za državu. Ali pošto banke očigledno mogu da funkcionišu u propaloj i nelikvidnoj privredi i da prave velike profite, nema ni razloga da smanjuju kamate”, objašnjava Savić.

On poručuje da ono što država može da uradi jeste da pošalje poruku da niko nije iznad zakona i da svi moraju da plaćaju obaveze, a da ona prva da primer.