VOLJA ZA PLAĆANJE DUGOVA
Države ne krahiraju kao firme. Venecuela je bankrotirala čak 10 puta. Posle II Svetskog rata nesposobnost plaćanja proglasilo skoro pola sveta. Ekonomska ali i politička i socijalna odluka....Glavni aktuelni svetski kandidati za bankrot su Venecuela, Argentina, Grčka, Pakistan, Ukrajina...
Zime bez grejanja, fabrike koje nisu radile jer nije bilo struje...Tako je izgledao život u Rumuniji 80-ih, kada je tamošnji tadašnji diktator Ceaucescu odlučio da se „Rumunija saginjati neće“ i da će vratiti sve što je pozajmila od stranih banaka.
Ovakva rešenost da se dug isplati po svaku cenu je, medjutim, raritet u istoriji. Malo koji vladar je bio tako nekompromisan prema sunarodnicima, a predusretljiv prema poveriocima. Posebno ako je mogao s bankama dogovoriti promenu uslova ili čak opraštanje dela duga što je dobila većina prezaduženih zemalja...
„Države ne krahiraju“, izjavio je nekadašnji šef Citibank Walter Wriston 80-ih, neposredno pre nego što je mega-kriza dugova teško uzdrmala države Latinske Amerike. Ekonomisti Carmen Reinhart i Kenneth Rogoff tvrde da to nije pogrešno, iako tako zvuči. Države, u stvari, ne krahiraju, bar ne u onom smislu kao firme...
Kada se danas u vezi Grčke pominje bankrot, pod tim se misli na ono što se na engleskom kaže default – reči koja ima više značenja, a u ovom slučaju podrazumeva proglašenje neposobnosti plaćanja dugova. A i ta opisna defincija kada su države u pitanju nije sasvim precizna. Jer, često se ne radi o neposobnosti, nego možda više o izbegavanju da se dugovi plate u situaciji kada dotičnoj zemlji to teško pada.
Svet je tokom poslednjih 200 godina doživeo pet velikih valova državnih bankrota. Prvi su izazvali napoleonski ratovi, ostali su zahvatili ekonomije u razvoju 80-ih i 90-ih prošlog stoleća. Osim toga, treba zabeležiti da je posle II svetskog rata default proglasila skoro polovina zemalja sveta, a uzrok tome su bile zakasnele posledice Velike krize izmedju dva rata. Serijama krahova prethodile su po pravilu bankarske krize. Tako i sada: problemi u evro-zoni usledili su po kolapsu finansijskog sistema i recesije 2008-2009.
Paralele izmedju bankrota država i firmi su površne i često pogrešne. Kad privatna kompanija krahira, poverioci preuzimaju kontrolu nad njenom imovinom, mogu je prodati, likvidirati...S državama se tako ne može. Gubitak samostalnosti i pripajanje Kanadi kojim je 1936. plaćen bankrot Newfoundlanda, je apsolutni izuzetak, bar u novije doba.
Reinhart i Rogoff ističu da odluka vlade da proglasi default više zavisi od „volje da se plati“ nego od „sposobnosti da se plati“. Više od polovine državnih bankrota tokom ova dva stoleća dogodili su se u zemljama u kojima državni dug nije prelazio 60 posto BDP. To je, inače, granica za koju se u EU smatra da se može tolerisati u zaduživanju.
Bankrot zemlje nije samo ekonomska i finansijska nego i socijalna i politička odluka. To je pragmatična računica da je bolje žrtvovati privremeno kredibilnost zemlje na finansijskim tržištima nego rizikovati nezadovoljstvo stanovništva zbog oštrih mera štednje.
To je igra izmedju vlada i berzi, domaćih i stranih političkih i ekonomskih interesa. Postavlja se logično pitanje – zašto uopšte investitori, s obzirom na neslavnu istoriju državnih bankrota pozajmljuju državama? Ekonomisti još nemaju sasvim zadovoljavajući odgovor. Delimično objašnjenje upućuje na reputacione rizike jer se države trude bar do izvesne mere da plaćaju dugove kako bi ubuduće imale pristup novim kreditima, kao i da ne bi ugrožavale pozicije domaćih firmi na svetskim tržištima. Motivacija mogu biti i medjunarodne posledice. Danas se dugovi istina ne uteruju topovnjačama, ali dotična država se može naći u izolaciji, ostati bez stranih investicija i mogućnosti plasmana svoje i uvoza strane robe. Osim toga, poverioci debelo naplaćuju zajmove problematičnim zemljama – one moraju računati sa znatno višim kamatama nego disciplinovani dužnici.
No, i potpuni default je redak. Čak i Rusija, koja je posle Oktobarske revolucije, 1918. odbila da prizna dug carske Rusije morala je, kada se posle 69 godina vratila na finansijska tržišta, da pristupi makar simboličnom poravnanju.
Istorija država je povest bankrota. Više su nego retke godine kada ne krahira bar jedna ili više njih. Jedno od retkih takvih razdoblja je bio upravo početak trećeg milenijuma, pre nego što je izbila finansijska kriza.
Možda je i zato aktuelni evropski šok u slučaju Grčke i zemalja tkz grupe PIIGS tako jak. Evrozona se, ipak, smatrala klubom razvijenih zemalja koje, ako su nekad i krahirale, to im se više neće dogadjati. Bila je to iluzija. Kraj istorije bankrota država čak i onih u okviru EU nije na obzorju.
Rekordi državnih bankrota:
- Prvi „moderni“ bankrot, iz 1340. na duši ima engleski kralj Edward III koji je krahirao posle neuspešnih ratova protiv Francuske.
- Najčešće je u poslednjih 200 godina krahirala Venecuela – čak 10 puta
- Honduras je 60 posto vremena po dobijanju nezavisnost proveo u defaultu i režimu restrukturalizacije dugova.
- Grčka je u 19. veku, posle serije krahova, više od 50 godina bila odsečena od svetskih finansijskih tržišta.
- Najgori period bankrota je bio onaj odmah po II Svetskom ratu. Obaveze nisu plaćale zemlje u kojima se stvaralo više od 40 posto svetskog BDP.
- Pre 1945. bankrot je u proseku tajao šest godina, potom se skratio na tri godine.
- Najveći kandidati za bankrot sada su Veneceula (50,97 posto verovatnoće), Argentina (46,25), Grčka (41,76), Pakistan (37,37), Ukrajina (33,65), Dubai (23,30), Portugalija (21,62) Letonija (21,40 posto) ...
