TROŠENJE VODI U BANKROT, A NE IZ KRIZE

Veća državna potrošnja, odnosno povećanje penzija i plata u javnom sektoru, može doneti samo inflaciju, dugove i spoljnotrgovinski deficit srpskoj ekonomiji u dužem roku, jednoglasni su ekonomisti. Međutim, oko toga da li će ministar ekonomije Mlađan Dinkić uspeti da progura svoju ideju, uprkos protivljenju MMF-a, Evropske unije i ostatka vlade, mišljenja su podeljena.

Profesor Ljubomir Madžar, predsednik Akademije ekonomskih nauka smatra da se to neće desiti i da je sporazum sa MMF-om jasan po pitanju povećanja plata.

„ Verujem da i Dinkić zna da to ne može da se ostvari. Tako od njegovih obećanja neće biti ekonomske štete, a on će možda dobiti političke poene. On verovatno ima političku računicu, a politička i izborna logika je oprečna ekonomskoj logici“, ocenjuje Madžar.

Ljubomir Madžar

S druge strane, ekonomista Milan Kovačević podseća da je Dinkić 2006. godine pred izbore, kao ministar finansija, povećao plate i penzije a nakon budžetskog suficita država je ušla u deficite u koje je sve dublje tonula. Krajem 2006. godine povećane su plate i penzije, da bi u 2007. godini inflacija iznosila 10,5 odsto u odnosu na planiranih 6,5, dok je deficit platnog trgovinskog bilansa iznosio čitavih 20 odsto.

„Mnogo toga je on uspeo da progura, a ne isključujem ni da ovo neće... Uspeo je da likvidira domaće banke pre nego što se i znalo da li su za likvidaciju. Kao guverner Narodne banke je članovima Naučnog društva ekonomista govorio kako kurs ne utiče na uvoz i izvoz, a sada vidimo suprotno. Samo je pitanje odakle bi se namakle te pare za povećanje plata. Može ili povećanjem poreza, a privreda već grca. Prošle godine je napravila milijardu evra gubitka, dok su na primer banke imale profit od 200 miliona evra. Drugi način je inflacijom, a onda bi brzo izgubili i više od povećanja“, kaže Kovačević i dodaje da nema spora da bi povećanje građani odmah osetili, ali da bi zato teško platili u budućnosti.

Milan Kovačević

Loše shvaćen recept

Povećanje plata od četiri odsto od oktobra koje Dinkić predlaže, koštalo bi budžet u ovoj godini oko 3,5 do četiri milijarde dinara, ali bi u budžetu sledeće godine trebalo odvojiti četiri puta više novca samo kako bi se pokrilo ovo povećanje. U ovoj godini Srbija je dogovorila sa MMF-om deficit budžeta od 4,8 odsto, odnosno za oko 1,5 milijardu evra će država morati da se zaduži ne bi li pokrila višak troškova u odnosu na prihode.

“Kada bi se plate od oktobra povećale za četiri odsto to ne bi koštalo do kraja godine više od 3,5 do četiri milijarde dinara, a to je smešan iznos. To je 0,1 odsto srpskog bruto domaćeg proizvoda. A to bi se vratilo povećanim prihodima, jer kad ljudima date više novca oni će više trošiti i više će se novca od poreza sliti u budžet. Kratkovida je politika da se štednjom uravnotežava budžet. Morate imati kombinaciju investicione potrošnje i stimulisanja tražnje za domaćim proizvodima", objasnio je Dinkić.

On se pozvao i na pisanja Pola Krugmana, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju. Krugman je kao kolumnista Njujork tajmsa pozivao vladu SAD-a da povećanjem potrošnje izvuku industriju iz krize.

Pol Krugman

Međutim, ekonomisti i tu nalaze zamerku, tvrdeći da je Krugman nagradu dobio za radove o slobodnoj trgovini, kada je pričao potpuno suprotne stvari, a osim toga njegov recept se odnosi na sasvim drugu situaciju u kojoj se nalazi Amerika. Ekonomista Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište smatra da se povećanjem državne potrošnje ne izlazi iz krize.

“To je loše tumačenje recepta koji uostalom ni ne funkcioniše ili deluje samo na duži rok. Tako se jedino ide u veći deficit i bankrot države, a budućim generacijama ostavljaju se još veći problemi. Ako je već toliko dobro da država troši, što se onda plate ne povećaju za 100 odsto ili zašto se svi ne zaposlimo u javnom sektoru. Nigde u praksi to nije rešilo probleme. Najbolji primer je SAD i njihov program spasavanja privrede koji se meri trilionima dolara. Godinu i po dana kasnije tamo je još veća nezaposlenost, a popularnost zagovornika ove politike se prepolovila”, tvrdi Stevanović.


Aleksandar Stevanović

Prema njegovim rečima, Krugman više ni nije ekonomista već politički angažovani filozof.

“On je estrada, a Nobela je dobio za rad o slobodnoj trgovini. Dok nije ušao u politiku pričao je sasvim suprotne stvari nego sada”, objašnjava Stevanović.

I profesor Madžar ističe da kada je Krugman govorio o rastu potrošnje nije imao u vidu našu privredu.

“On je govorio o drugim privredama, gde tražnja može biti ograničenje i gde bi se mogla uposliti industrija dodatnom tražnjom. Međutim, mi nismo baš normalna privreda. Mi već godinama trošimo više nego što proizvedemo. Malo je takvih zemalja”, napominje Madžar.

Madžar ističe i da je sama teza da srpskoj privredi treba dodatna tražnja - pogrešna.

“Naš problem nije nedostatak tražnje, već njen višak. Spoljnotrgovinski deficit je mera viška trošenja u odnosu na proizvodnju. Da je manjak trošenja zaista problem, ne bi deficit bio tako visok”, kaže Madžar.

Za razvoj stranih preduzeća

Stevanović ipak misli da ovoga puta priča sa povećanjem plata neće proći. On ističe da, za razliku od 2006. kada su nailazili izbori, sada koalicioni partneri nemaju volje da idu u zaduženje ili štampanje para zbog teorije koja se nigde nije pokazala u praksi.

“Da bi ta teorija delovala, prvo moraju da se iscrpu mere monetarne politike. Kada kamatna stopa padne na nulu, onda bi povećanje potrošnje možda dalo podsticaj proizvodnji. Međutim, u Srbiji je realna kamatna stopa iznad nule, a sada je čak i povećana, tako da od cele priče nema ništa”, tvrdi Stevanović.

Osim toga što treba potrošiti pare kojih nema, stručnjaci upozoravaju i da ako bi se i povećala tražnja većim platama, te pare bi otišle na uvoz stranih proizvoda.

“Većina tih para neće otići našim preduzećima već stranim. Preko 80 odsto podsticaja bi završilo u stranim firmama i razvijali bi ekonomije drugih zemalja. Nama bi samo ostali dug i inflacija”, naglašava Stevanović.

Milan Kovačević ističe da jedini privredni rast može doći od rasta izvoza, a to se može postići samo pobiljšavanjem ekonomskog sistema i poslovne klime.

“Gde se stalo sa giljotinom propisa? Zašto se preduzećima ne olakša da rade? To su prava pitanja, a ne povećanje plata. Mi smo već imali najveći eksperiment na svetu sa inflacijom i znamo kako je završilo”, upozorava on.

Kao primer da bi odmrzavanje zarada u javnom sektoru samo doprinelo rastu uvoza, on navodi i subvencionisane keš kredite koji su otišli na kupovinu strane robe.

“Već smo dali 150 miliona evra za keš kredite koji su pogurali izvoz, a to su platili poreski obveznici. Ne vidim kakva je korist od toga za privredu da se neko zaduži da bi otišao na letovanje ili da napravi veću svadbu nego što je planirao”, pita se Kovačević.

Na kraju, dovodi se u pitanje i pravednost ovakve mere, jer bi samo jednoj grupi građana, kojoj je država poslodavac, bila povećana plata, dok zaposleni u privatnom sektoru mogu samo da dobiju inflaciju. Stevanović ističe da su zaposleni u javnoj službi već ionako preplaćeni.

“Ni nakon zamrzavanja plata u javnom sektoru više od godinu dana, niko nije otišao u privatni da radi. Siguran sam da kada bi još i smanjili plate 30 odsto, niko ne bi prešao u privatni sektor. Oni su već preplaćeni, a produktivnost ne može da bude manja. Nije pravedno da se jednima daju pare, a da se s druge strane cela nacija zaduži i ubogalji”, naglašava Stevanović.

I Milan Kovačević se slaže da to nije pravedno, jer su plate u vanprivredi već više nego u privredi.

MMF protiv povećanja plata

Kao jedan od najžešćih kritičara inicijative da se povećaju plate pojavio se i MMF, ističući da privreda od toga neće imati toliko koristi koliko će se povećati inflacija.

„Povećanje plata i penzija bilo bi skupo za fiskalne pozicije, a Vlada nema mogućnosti da pozajmi previše novca. Takođe, povećanje plata i penzija neće imati veliki ekonomski uticaj na rast privrede, koliko će samo povećati inflaciju“.

On je ocenio da čak i da dođe do malog povećanja plata, to bi iznosilo trošak od 40 milijardi dinara u sledećoj godini. Prema njegovim rečima, to su tri mosta preko Dunava, ako bi se taj novac investirao.

„Ako, ipak, sada dođe do povećanja ne smatram da će ljudi potrošiti taj novac u sektoru građevine, koji ima kapaciteta da podstakne ekonomski rast, već će taj novac potrošiti na hranu, a sektor prehrambene industrije se uglavnom oslanja na uvoz, što će dodatno podstaći inflaciju“, ocenio je Lisovolik.

Čak se i ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić oglasio tvrdeći da para za povišice nema, a da je protiv dodatnog zaduživanja kako bi se one isplatile.

Da stvar bude još neizvodljivija pobrinula se Evropska komisija koja je u svom izveštaju objavila da postoje velike šanse da budžet Srbije bude u još većem minusu nego što je planirano i da će biti potreban rebalans.

Oni su ocenili da model štednje i podsticanja proizvodnje donosi dobre rezultate, što se najbolje vidi na najvećoj evropskoj ekonomiji, Nemačkoj, koja je u drugom kvartalu ostvarila najveći rast još od ujedinjavanja.