RAZVOJNA BANKA ŽRTVA PARTIJSKIH INTERESA

Kada je granice Srbije prešla svetska ekonomska kriza, nelikvidnost počela da kruži privredom, a banke odjednom prestale da odobravaju kredite kao do tada, ponovo se pojavila ideja o razvojnoj banci, koja bi bila u državnom vlasništvu i koja bi po povoljnim uslovima finansirala infrastrukturne projekte, kreditirala poljoprivredu ili davala garancije za izvozne poslove. Od tada je prošlo dve godine, milijarde dinara su iz budžeta otišle u komercijalne banke na ime subvencionisanih kredita, da bi se tek ovih dana krenulo u ozbiljniju priču oko razvojne nacionalne banke. Pominju se i rokovi (jedni kažu do kraja ove, a drugi tokom 2012. godine) za njeno formiranje, a trenutno, prema informacijama iz vlade, ljudi nemačke državne finansijske institucije KfW rade na studiji izvodljivosti.

Preduzeća u Srbiji plaćaju kamatnu stopu od 18 do 20 odsto na kredite poslovnim bankama. Prema rečima privrednika, ne postoji posao u Srbiji koji ima profitnu stopu dovoljnu da pokrije ove kamate. Upravo to je najveći razlog zašto već godinama traže razvojnu banku i uslove finansiranja barem kao kod konkurencije u okruženju.

Ipak i oko ove ideje otvorio se front između pristalica i onih koji su protiv. Neki su protiv iz ideoloških razloga, smatrajući da država ne treba da se bavi bankarstvom, a neki iz praktičnijih razloga jer bi tako izgubili stečene pozicije.

Iako se još ne zna kakav će biti koncept razvojne banke niti koliki će biti njen kapital i odakle će se finansirati, zagovornici ovog projekta ističu da ona ne sme biti pod uticajem političkih partija i da mora imati profesionalan menadžment.

Osim pristupačnog finansiranja privrede, velika korist od razvojne banke, prema nekim mišljenjima, bilo bi to što bi se sva sredstva iz državnih agencija i fondova, poput Fonda za razvoj ili Agencije za finansiranje izvoza slila na jedno mesto, odakle bi se transparentnije i racionalnije prosleđivala na odabrane projekte.

Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnik firme Modus ističe da je poenta razvojne banke da objedini sva sredstva iz budžeta kojima bi se onda transparentno upravljalo.

"Najvažnije da ta banka bude lišena partijskog i ličnog uticaja. Danas skoro svaki kredit se dobija po kriterijumu političke pripadnosti i samim tim je podložan zloupotrebi. Upravo je to i razlog zašto se mnogi protive razvojnoj banci. Svi koji su do sada distribuirali sredstva iz budžeta, a koja nisu bila pod kontrolom, kroz razvojne fondove, start ap kredite, subvencije, to više ne bi mogli da rade. Sada je raj za njih, upravljaju tuđim parama, a nema nikakve odgovornosti. Protive se i bankari. Oni bi najradije ukinuli sve što im smanjuje profite", ocenjuje Knežević.

Upravo je generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić izjavio da zemljama na stepenu razvoja i sa inflacijom kao u Srbiji, više odgovara Fond za razvoj nego razvojna banka. Osim toga, ocenio je Dugalić, za razvojnu banku je potreban veliki početni kapital, a i da ona ne bi trebalo da finansira investicije.

Međutim, baš se Fond za razvoj prethodnih godina nije pokazao kao posebno efikasna institucija. Čak, po sopstvenom priznanju, nisu imali nikakav sistem kontrole, da li se namenski troše krediti koje su odobravali sa kamatama od jedan ili dva odsto. Neki su kredite koristili za kupovinu automobila, stanova, nabavku opreme koju već poseduju. Privrednici koji traže formiranje razvojne banke tvrde da su ovi fondovi partijske prćije i čijim kreditima su se kupovali glasovi i činile usluge partnerima.

Kao glavnu prepreku osnovanju razvojne banke neki vide nedostatak kapitala. Tako je bivši potpredsednik vlade i ministar ekonomije, a sada poslanik i predsednik Ujedinjenih regiona Srbije Mlađan Dinkić, pod čijim "protektoratom" je bio veliki broj državnih fondova za podršku i subvencije privredi, krajem prošle godine izjavio da bi za takvu banku trebalo milijardu evra, što Srbija nema. Naravno, on je okrenuo vodu na svoju vodenicu tvrdeći da treba osnovati regionalne razvojne banke.

Nikola Pavičić, dugogodišnji direktor Sintelona i odnedavno savetnik nove potpredsednice vlade Verice Kalanović ističe da pored nestašice novca, država odvaja dosta za podsticaje i podršku delovima privrede i da bi se on mogao ujediniti u razvojnoj banci.

"Opšti je utisak da se ta sredstva troše po neekonomskom kriterijumu, na politički marketing. Potrebna je kontrola mesta odakle se distribuira novac. Razvojna banka ne bi trebalo da bude konkurencija poslovnim bankama i zato ne vidim razlog zašto bi one bile protiv. Razlozi za protivljenja iz političkih struktura su jasni, tako sredstva ne bi mogla da se troše na kupovinu glasova", smatra Pavičić.

On dodaje da u Upravnom i Izvršnom odboru banke ne bi smeli da sede političari već poslodavci.

"Kada političar, laik sedi u upravnom odboru i upravlja firmom, to je kao kada bih ja hteo da upravljam avionom", plastično je objasnio Pavičić.

I Milan Knežević napominje da ima para za razvojnu banku. On podseća da Srbija ulazi u period kada će joj na raspolaganju biti velika sredstva iz predpristupnih fondova EU.

"Najveća stvar bila bi kada bi oduzeli moć političkim partijama da stave šapu na ta sredstva. Osim toga, imamo i četiri velike banke koje su u likvidaciji skoro deset godina, a koje i sada imaju para. Međutim, čini se da se stečaj neće završiti sve dok u njima ima novca da se potroši", kaže Knežević.

Prema njegovim rečima, oni koji kažu da to nije tržišna mera, treba da pogledaju Nemačku koja je tržišna privreda pa ima državnu banku.

"Valjda je Nemačka tržišna privreda pa ima razvojnu banku. S druge strane, kod nas ionako nema tržišne ekonomije, sve se svodi na spregu političkih partija, tajkuna i banaka", ogorčen je Knežević.

Đorđe Đukić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smatra da je državnu banku trebalo formirati početkom 2000-ih godina, ali je tada jedini koncept bio potpuno predati tržište stranim bankama.

"Sada takva banka ne bi imala veliki kapital, a ne bi imala ni veliki depozitni potencijal i ne bi mogla da ugrozi neku od velikih banaka na našem tržištu. Međutim, ako novoformirana banka bude striktno poštovala bankarske uzuse i procedure i bila odgovorna državi kao vlasniku i ako se dovede profesionalna menadžerska struktura, državni resursi koji su sada rasuti bili bi efikasnije upotrebljeni. Ukoliko i dođe do nekog priliva sredstava, kao na primer prodaje Telekoma, mnogo smislenije bi bilo da se ta sredstva plasiraju u investicione projekte preko razvojne banke, nego preko budžeta gde bi bio alociran pod uticajem koalicionih partnera", napominje Đukić.

On dodaje da je državnu banku trebalo odavno formirati, ali da su se naše vlasti toga setile tek kada su devize prestale da pristižu putem privatizacije.

"Sada plaćamo cenu za nekritičku dominaciju neoliberalnog vođenja ekonomije. Tek sada su se političari setili da je rast izvoza motor ekonomskog rasta. Slovenija je odlučila da ima veliku državnu banku i kada je ulazila u Evropsku monetarnu uniju to im nije bila nikakva smetnja. Oni su se odlučili da ne zavise od banaka da bi izgradili infrastrukturu ili finansirali neke važne projekte", podseća Đukić.

Koncept nacionalne razvojne banke postoji više od sto godina, a posebno je postao aktuelan posle Drugog svetskog rata. Oko 40 zemalja u svetu ima takvu finansijsku instituciju. Boško Živković, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u svom radu "Mogućnosti i rizici formiranja nacionalne razvojne banke Srbije" primećuje da su mnoge države kao odgovor na aktuelnu finansijsku krizu i dramatičan pad kreditiranja i privredne aktivnosti preduzele različite mere podsticanja kreditiranja uključujući i formiranje nacionalnih razvojnih institucija.

"U Brazilu vlada je ovlastila državne banke da preuzimaju vlasnička učešća u do tada privatnim bankama, kao i da mogu da otkupljuju pakete potraživanja po osnovu odobrenih zajmova od nelikvidnih finansijskih institucija. U Kanadi, vlada je pored dokapitalizacije vredne 350 miliona dolara Banke za razvoj izvoza i Poslovne banke Kanade, povećala kako njihov kapital tako i limite za zaduživanje. U Čileu je udvostručen osnovni kapital državne banke Banco Estado kako bi se povećali zajmovi ugroženim sektorima privrede. Kineska vlada je osposobila državne banke za kreditiranje specifičnih sektora kako bi se pokrenuo privredni rast. U Finskoj je vlada podstakla kreditiranje malih i srednjih preduzeća podizanjem dozvoljenog praga obaveza finansijskoj instituciji Finnvera. Dozvolila je nove kontraciklične zajmove i garancije kao i pomoć države samoj instituciji za gubitke nastale po tom osnovu. U Nemačkoj vlada je naložila razvojnoj banci KfW da uveća kreditiranje na nivo od 15 milijardi evra u 2009. godini. Dodatnih tri milijarde evra je usmereno u infrastrukturne projekte, a dodatna pomoć je pružena i velikim kompanijama sa problemima premošćavanja kratkoročne nelikvidnosti. KfW je sa vladom obezbedila sredstva i za dokapitalizaciju regionalnih državnih banaka. Vlada Republike Koreje je izvršila kapitalne injekcije državnim bankama (Korea Development Bank, the Industrial Bank of Korea, the Export-Import Bank of Korea) kako bi refinansirale dospele i obezbedile nove zajmove za mala i srednja preduzeća. U Rusiji je vlada unela dodatni kapital od pet milijardi dolara u državnu razvojnu banku VEB kako bi pomogla manjim bankama sa finansijskim problemima. Pored toga, 175 milijardi rubalja iz Nacionalnog razvojnog fonda je alocirano VEB banci kako bi ih uložila u finansijske instrumente na ruskom tržištu i na taj način izvršila diversifikaciju za fond. Pored 960 milijardi rubalja subordiniranih zajmova najvećim državnim bankama, 400 milijardi rubalja država planira da usmeri u dve ovakve banke kako bi povećale kreditiranje preduzeća", navodi Živković primere reagovanja države preko razvojnih banaka od početka krize.

Za razvojnu banku vezani su i rizici, a najveći među njima da ne bude pod adekvatnom kontrolom i da onda stalno traži nove dokapitalizacije, kao i da ne podpadne pod uticaj političkih stranaka ili interesnih grupa, gde bi opšti interes bio zamenjen pojedinačnim.