POSLOVANJE SRPSKE PRIVREDE 2010 – BEĆARSKA EKONOMIJA

Privreda Srbije, prema podacima bilansa stanja i uspeha 89.658 preduzeća, koliko ih je obradila Agencija za privredne registre, završila je 2009. godinu sa neto gubicima od oko 373,9 milijardi dinara. To je 30,4 milijardi ili 8,9 odsto više do svih gubitaka zabeleženih u 2008. godini. Najveći deo tog velikog minusa napravila su, kaže prof dr Jovan M. Ranković, koji decenijama prati ,,krvnu sliku’’ naše privrede i jedan je od poslednjih ministara finansija u Jugoslaviji, velika preduzeća i to 961 firma, koje čine tek nešto malo više od jednog procenta od ukupngo broja preduzeća, ali su zato njihovi gubici 212,3 milijarde dinara, ili 59,9 odsto od ukupnog ostvarenih gubitaka. Sad kada se završava ova poslovna godina i kada se slaže jedan po jedan poslovni rezultat, sigurno je da će ovo stanje biti još više pogoršano! Koliko - prikazaće završni računi kada krajem februara 2011. godine i potom, kada se saopšte njihovi rezultati.

Srpska privreda, po oceni Rankovića, nikada se nije isticala nekakvim zdravim finansijskim rezultatima. Poslovanje s gubicima postalo je, međutim, njeno obeležje poslednjih deceniju i po. Od 1994. godine, kada su ukupni gubici iznosili samo 3,8 milijardi dinara (kada je ,,deda Avramov’’ dinar dugo bio vezan za nemačku marku, najpre u odnosu jedan prema jedan, a negde do polovine tog leta 1,7 dinara za marku), gubitak u poslednjoj deceniji i po nazidao je minus od čak 1.606,9 milijardi dinara s kojim je dočekana 2010. godina. Od te sume, 485,1 milijardu dinara odnosi se na gubitke preduzeća koja su izgubila ceo sopstveni kapital. Ona su u čistoj zoni stečaja. Toliko gomilanje gubitaka neminovno je praćeno i smanjenjem sopstvenog kapitala. Opadanje sopstvenog kapitala, po pravilu, nije pratio osetan gubitak imovine, naročito dugoročno vezane. Preduzeća su smanjenje sopstvenog kapitala zbog gubitaka ,,lečila’’ kreditima ili povećanjem neplaćenih poslovnih obaveza. Tako nešto kvari finansijsku strukturu i doprinosi povećanju nesposobnosti plaćanja, odnosno nelikvidnosti.

Vlada samo ublažila teškoće

Na kraju 2009. godine stalna imovina srpske privrede vredela je 5.422,6 milijardi dinara. Sopstveni kapital, umanjen za kumulirane gubitke, bio je 3.539 milijardi dinara. To znači, kako je izračunao profesor Ranković, da našoj privredi nedostaje sopstveni kapital vredan oko 1.883,4 milijarde dinara. Ali, ni to nije sve. Finansijski položaj privrede, koji je bio samo trenutno ublažen merama Vlade Srbije, otežava i činjenica da su sve zalihe (kojih je na početku 2010. godine bilo 1.064,6 milijardi dinara i koje, takođe traže pokriće dugoročnim izvorima novca) bile finansirane kratkoročnim pozajmicama. Zbog činjenice da preduzeća ne mogu normalno da posluju bez zaliha, one se zbog toga smatraju dugoročno vezanom imovinom, čijem ’’izdržavanju’’ najviše odgovara sopstveni kapital koji ne dospeva i ne košta. Bilo bi normalno, za svako uspešno preduzeće, da sopstveni kapital zameni dugoročnim zajmovima, ali pod uslovom da njihovo vraćanje bude pokriveno oslobađanjem kapitala kroz amortizaciju ili da je obezbeđeno njihovo stalno odlaganje.

Nedostajući dugoročni kapital od 1.280,4 milijardi dinara privreda Srbije, na početku 2010. godine, delimično je pokrivala uzimanjem dugoročnih zajmova, koji su na početku ove godine bili 1.667,6 milijardi dinara, ali ona time nije rešila problem. Da bi naša privreda stala na zelenu granu neophodno je da taj iznos nedostajućeg kapitala pribavi iz sopstvenih izvora, a ne da ga zajmi. Srbija, međutim, u ovom času nema tih para tako da je, bar za sada, gotovo nemoguće postizanje finansijske ravnoteže, pa i rentabilnog poslovanja, a gubici postaju naša sudbina. Koliko će se oni uvećati u 2010. godini, za sada niko ne zna. Pošto je najveći problem u 961 velikom preduzeću, kod kojih su sve pomenute krakteristike najjače izražene, jasno je da je neophodna sanacija ili, možda, gašenje, ali kako to uraditi kada ona zapošljavaju oko 42,5 odsto od ukupnog broja zaposlenih u 89.658 firmi? Ignorisanje ove potrebe, medjutim, sasvim sigurno celu privredu vodi u stanje bankrotstva!

Poboljšana efikasnost javnih preduzeća

Efikasnost rada u javnim preduzećuina u 2009. godini poboljšana je u odnosu na 2008. godini, a sprovedeni postupci racionaliazcije i uštede troškova dali su rezultate, kaže zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku dr Miladin Kovačević. Efikasnost je radikalno podignuta lane kod cele grupe javnih preduzeća. Iako ona gomilaju neto gubitak, ipak u 2009. godini došlo je do znatnog smanjenja ukupnih gubitaka u odnosu na 2008. godinu, kaže Kovačević i precizira da je ukupan gubitak sa 68,3, pao na 29,3 milijarde dinara, a poslovni gubitak sa 43,4 na 17,8 milijardi dinara. Navodeći da su javna preduzeća i dalje najveći gubitaši, bez obzira na to što je taj gubitak u kriznoj 2009. godini manji, odnosno da ,,ona gomilaju gubitak i prenose ga u svoj negativni kapital’’, on kaže da je taj problem posebno bio izražen kod komunalnih preduzeća. Prema njegovom mišljenju, naročito problematično je što ,,taj gubitak u sebi, zapravo, anticipra ili skriva deficit, koji na kraju dolazi pred budžet države ili pred kasu lokalne zajednice’’. To je jedna strana medalje, a druga je što ta preduzeća ne mogu da prate investiciono održavanje i što se na taj način njhihova osnovna sredstva ne obnavljaju i ne modernizuju. To sve zajedno ukazuje da su javna preduzeća, zapravo, pred prilično urgentnom situacijom u pogledu njihove restrukturacije, transformacije i korporativizacije, što uključuje i privatizaciju. Upoređivanje podataka poslovanja u prethodne dve godine ukazuje da je u 2008. godini radilo 588, a u 2009. godini više – 589 . Ukupan broj zaposlenih u tih 589 preduzeća u 2009.godini bio je 162.931, a u 2008. godini 174.662 radnika. Ako uporedimo te cifre, videćemo da se smanjio broj zaposlenih. Naravno, da je to posledica nekih restrukturacija i racionalizacija u javnim preduzećima, mišljenje je Kovačevića.

Poslovanje javnih preduzeća uslovljeno je i cenom njihovih usluga, jer kod većine tih firmi još uvek cena nije uspostavljena na osnovu ekonomskih parametara, kaže profesor beogradskog ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić. Javna preduzeća ne moraju da budu uslovno gubitaši, jer ni u jednom od njih, gde je država vlasnik nema ekonomske cene. Logična posledica toga su gubici i zbog toga ne treba nužno da se tumači da je menadžment u tim preduzećima bio nesposoban ili da dobro nije obavljao posao.

Iluzija o boljem životu

Profesor Beogradske poslovne škole Jovan B. Dušanić, objavio je knjigu pod nazivom ,,Bećarska ekonomija’’, ukazujući na greške kreatora ekonomske politike tokom prvih osam tranzicionih godina. ,,Na savetovanju Naučnog društva ekonomista 2003. godine, na konstataciju tadašnjeg guvernera NBS da je teško objasniti nezadovoljstvo građana Srbije nivoom standarda i da su njihova očekivanja nerealna, kada je potrošnja u Srbiji za pet odsto veća od BDP (više trošimo nego što stvaramo), rekao sam da su građani svesni da se u Srbiji i ne živi tako loše jer su očevidno skoro zamrle privredne aktivnosti, te da je nezadovoljstvo izazvano, pre svega, time što narod vidi da se vlast ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što rasprodaje očevinu i zadužuje se kod komšija. Od tada se malo šta promenilo, samo što je potrošnja poslednjih godina za oko 30 odsto veća od BDP’’, kaže on.

Od 2001. godine Srbija je u prvih osam godina zabeležila devizni priliv samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu, od preko 30 milijardi dolara. Taj priliv je najvećim delom usmeren u potrošnju i time je građanima bila pružena samo iluzija boljeg života. Spoljni dug od nepunih 11 milijardi dolara krajem 2000. godine sad je dostigao 33 milijarde dolara. Na listi Svetskog ekonomskog foruma uvek se nalazimo među zemljama sa najvećom inflacijom u Evropi koja će prošle godine biti oko 11 odsto. Dakle, i bez globalne ekonomske krize lagodni, bećarski život dugo ne bi trajao. Mnogo imovine nije ostalo za privatizaciju (a u uslovima nestašice sredstava zbog globalne finansijske krize biće to rasprodaja, ukoliko i bude zainteresovanih kupaca), zemlja je već prezadužena tako da je teško računati i na nove kredite. MMF nam ih daje, ali njima je to i clj, da se vraćaju kamate, a da uvek budemo dužni glavnicu i da smo uvek za nju zaduženi i potčinjeni, pa da moramo biti poslušni. Takav koncept, primera radi, Slovenija nije prihvatila. Dakle, svetska finansijska kriza samo je doprinela da se već urušena srpska privreda suoči sa realnošću koja je rezultat, pre svega, pogrešne ekonomske politike koju godinama sprovode naši reformatori, navodi Dušanić.

Srbija polako ulazi u zonu visoke zaduženosti i postaje zavisnik od stranih finansijskih sredstava, tačnije kredita, bez ikakvih naznaka kako će i da li može vratiti pozajmljeni novac. Jer, danas ima tek 44 odsto proizvodnje koju je imala daleke 1989. godine i za koju svi kažu da je bila katastrofalna, navodi saradnik Instituta za tržišna istraživanja Saša Đogović. On kaže da je puko pozajmljivanje novca radi finansiranja ad – hok odluka i projekata, zemlju moglo da dovede u takvu zavisnost da ima ozbiljne i političke posledice o kojima vlasti u Srbiji trenutno i ne razmljišalju. Ovo mi deluje kao kupovina vremena, posebno što se želi prodati Telekom kako bi se sa tim novcem premostilo vreme do redovnih izbora, a o budućnosti niko ne razmišlja. Kako će vraćati kredite koji se sada uzimaju, o tome će valjda razmisliti kada dođe vreme da se oni vraćaju. Uostalom, sve smo prodali u poslednjoj deceniji i dugove povećali za četiri puta (ako računamo i one koji su otpisani), a da proizvodnju nismo pokrenuli, dodaje direktor Instituta za tržišna istraživanja dr Miloje Kanjevac. Po njegovim rečima to nijedan dobar domaćin u svetu tako ne bi radio. Rezultat toga je da imamo pad životnog standarda, najmanju prosečnu platu u regionu (324 evra), ispred nas su Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija. Dokaz tome je da nam u vreme krize, kada obično raste potrošnja hleba i ona opada. Primera radi za poslednje tri godine je sa 109,5 kilograma po stanovniku godišnje, sad pala na 103,3 kilograma, mesa i prerađevina sa 65,1 na 59,3 kilograma, mleka sa 60,3 na 56,5 litara... Dakle, trenutno imamo samo prividnu makroekonomsku stabilnost, koju održavamo pozajmljivanjenjem novca.

Cilj vlasti

Jedan od kreatora ekonomske politike Srbije, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Vesna Arsić, tokom leta je izjavila da je Srbiji potrebno da privuče najmanje 2,5 milijardi dolara direktnih stranih investicija godišnje. Sad su ti apetiti porasli pa aktuleni ministri ističu da nam je potrebno najmanje četiri milijarde dolara. Inače, od 2001. do početka ove godine u zemlju je ušlo 14,1 milijarda dolara stranih direktnih investicija, što našu zemlju svrstava na četvrto mesto po investicijama u regionu jugoistočne Evrope, posle Bugarske, Rumunije i Hrvatske. Najveći investitori su Austrija, Grčka, Norveška i Nemačka.

Budžetski deficit će na kraju 2010. godine biti manji nego što je to planirano budžetom. Ipak, inflacija će na kraju godine biti 11 odsto, a deficit budžeta 2,5 milijardi dinara. Ministarka finansija Diana Dragutinović kaže da su gotovo okončani svi pregovori oko šeste revizije aranžmana sa MMF-om. Ispunjeni su svi kvantitativni uslovi iako je inflacija veća od planirane (šest plus ili minus dva odsto). Na kraju septembra 2010. godine deficit budžeta bio je 84 milijarde dinara, što je značajno manje od planiranih 109 milijardi dinara, navodi Diana Dragutinović. Po rečima ministarke finansija planirani budžetski deficit za 2011. godinu u skladu je sa zakonom utvrđenim fiskalnim pravilima i iznosiće 4,1 odsto burto domaćeg proizvoda. Predlgom budžeta predviđeno je da se plate i penzije u januaru povećaju za dva odsto, da transferi opštinama budu za 25 odsto veći nego u 2010. godini, subvencije privredi zamrznu u iznosu iz ove godine, značajno smanji subvenionisanje kredita i za kapitalne rashode obezbedi 27 milijardi dinara. Objašnjavajući iz kojh izvora će se u 2011. godini finansirati otplata državnog duga, Dragutinovićeva kaže da će za te potrebe biti iskorišćen i deo novca od prodaje Telekoma, deo kredita Svetske banke koja će ukupno Srbiji iduće godine, kako se očekuje, nameniti kreditnu podršku od 800 miliona do jedne milijarde dolara, kao i novac prikupljen od prodaje državnih zapisa.

Profesor dr Pavle Petrovoć ističe da je problematično što će inflacija u 2010. godini dostići 11 odsto i da će je, iako je deficit smanjen na 2,5 milijardi evra, što je osam odsto BDP, biti teško finansirati zbog smanjenih kapitalnih priliva. Dobro je što je izvoz povećan za 21 odsto, a uvoz samo osam odsto, što je neki trend koji bi trebalo zadržati u narednih pet godina. Sa ovom inflacijokm teško ćemo se sledeće godine uklopiti u inflaciju od željenih šest odsto. Zabrinjavajuće je i to što je u poslednje dve godine stopa siromaštva porasla sa 6,1 odsto na 8,8 odsto.

,,Pozitivno je što je deficit tekućih plaćanja smanjen na oko 2,5 milijarde evra i što je privredni oporavak od oko 1,5 odsto zasnovan na rastu izvoza’’, kaže Petrović. Profesor Ekonomskog fakutleta Milojko Arsić ocenjuje da su efekti davanja subvencija iz budžeta za podsticaj investicija i zapošljavanje bili skromni u odnosu na troškove. Subvencije su bile skupe i neefikasne i njima su kompenzovane slabosti u poslovnom ambijentu, kaže Arsić i predlaže da se sprovedu reforme kojima će se smanjiti troškovi i rizici poslovanja u Srbiji, što bi privuklo investitore i povećalo zaposlenost. Uslovi da se reforme sprovedu je da se savladaju otpori iz privilegovanog dela privrede i dela birokratskih i političkih struktura, koji imaju veliku diskrecionu moć i mogućnost stvaranja profita.

Ocena rezultata Vlade?

Međutim, ekonomisti drugačijeg mišljenja, kao što je Saša Đogović, ističu da u 2011. godini treba očekivati intenziviranje inflatornih pritisaka što će biti posledica poskupljenja i usluga pod ingerencijom države i usklađivanja akcizne politike sa inflacijom. Za razvoj inflacije biće od ključnog značaja i način upotrebe novca od prodaje Telekoma, ali i odmrzavanje plata u 2011. godini. Uz prodaju Telekoma doći će do jačanja tražnje i potrošnje zbog rasta plata u narednoj godini, što će uticati na rast inflacije, a to nije bio slučaj u 2010. godini. Po njegovim rečima, očekuje se da će Narodna banka Srbije zaoštriti kurs i restriktivnu kreditno monetarnu politiku preko povećanja referentne kamatne stope (koja je sad već stigla do 11,5 odsto) ili povećanja stope obavezen rezerve, što će produbiti nelikvidnost realnog sektora. Prognoze u narednih šest meseci ukazuju na zahuktavanje inflacije, jer 59 odsto anketiranih privrednika očekuje rast, a nijedan pad infalcije. Na početku 2011. godine očekuje se i osetan rast cene energenata koji imaju uticaj na formiranje cena ostalih proizvoda. ,,Glavni impulsi jačanja inflacionih tenzija dolazili su preko mera Vlade Srbije i pasivnim reagovanjem na strukturne probleme privrede, izostankom adekvatne primene antimonopolskog zakonodavstva i nepostojanja strategije poljoprivrednog razvoja’’, navodi Đogović. Koliko je kupovna moć prosečnog domaćinstva u Srbiji opala može se prikazati preko odnosa nekih bitnijih prehrambenih proizvoda u septembru 2009.godine i istom mesecu 2010. godine, koji su se mogli kupiti za jednu prosečnu platu. Po njegovim rečima, u septembru prošle godine za jednu prosečnu paltu bez poreza i doprinosa u Srbiji moglo je da se kupi 272 litra ulja, a u istom mesecu prethodne, 298 litara. U devetom mesecu lane mogli smo kupiti 467 kilograma šećera, a 2009. - 512 kilograma. Pretprošle godine u septembru mogli smo da kupimo i 1.069 kilograma krompira, a prošle - 960 kilograma. Takođe, za prosečnu platu 2009. godine mogli smo da kupimo 1.407 kilograma kupusa, a 2010. godine 960 kilograma, limuna 226 kilograma, a potom svega 143 kilogama. Pitam se da li su to uspešni rezultati s kojima se hvali Vlada, Srbije, ističe Đogović.

Dosadašnje nerealne inflatorne projekcije uticaće na pad kredibiliteta kreatora ekonomske politike u očima privrednika. Jer, rastu potrošačkih cena pogodavao je rast cena proizvoda i usluga koji su pod ingerencijom države i akcizna politika koja je uslovljavala rast cena – poput nafte, alkoholnih pića, cigareta, a takođe i nepostojanje strategije u agraru. Svemu ovom treba dodati i pasivnost državnih institucija u pogledu sankcionisanja kartelskog i monopolskog ponašanja, što je doprinelo rastu cena. Imajući sve ovo u vidu, privrednici, prilikom projekcija svojih cena za 2011. godinu neće uvažavati zvanične projekcije inflacije, nego će se, jedan do dva procentna poena nadograditi na te projekcije. Zato će biti teško održati projektovanu inflaciju za 2011. godinu koju zvaničnici očekuju na visini od 4,5 odsto – plus ili minus 1,5 odsto!

Stoga i predsednik Privredne komore Srbije Miloš Bugarin ocenjuje da situacija u srpskoj privredi nije nimalo ružičasta i da će naredna 2011. godina biti još teža nego ova godina. Analize koje imamo su veoma jasne i indikativne, navodeći da je nivo industrijske proizvodnje za deset meseci ravan onom iz devedesetih godina prošlog veka. Posle 2009. godine u kojoj bruto društveni proizvod beleži pad, posle višegodišnjeg rasta od 4,5 do sedam odsto, prošle godine zabeležen je pad od tri odsto. Svaka četvrta privatizacija je neuspešna i privatizacioni ugovor je raskinut, upozorava Bugarin. Svega 65 odsto privrednih grana zabeležilo je rast, i to zahvaljujući finansijskom posredovanju, trgovini hartijama od vrednosti i trezorskim zapisima, upozorava on. Rast industrijske proizvodnje od 2001. do 2009. godine je svega 2,9 odsto i to je jedna izuzetno teška i zabrinjavajuća situacija. Nije dobro što je trenutno blokirano 38.000 privrednih subjekata u kategoriji malih i srednjih preduzeća. Sve to je posledica industrijske tranzicije, segmentiranja velikih industrijskih sistema i neuspešne privatizacije. Prema njegovom mišljenju, propuštene su šanse da se uradi reforma javnog sektora i poreska reforma. Kada između 10 i 12 milijardi dolara promiče u zoni sive ekonomije, onda je svima jasno da je porez samo dobrovljno – dobrotvorna kategorija.

Uspešni

2009. godinu s plusom je, na sreću završilo 51.114 preduzeća, a s minusom 31.260. Bez finansijskog iskaza bilo je više od 7.000 firmi. Ukupan gubitak bio je 95,7 milijardi dinara. Ta suma je 120 odsto veća nego u 2008. godini! Znači li to da će za toliko, ili čak i više, oni biti uvećani i kada bude izrađen završni račun za 2010. godini, niko ne može da oceni. U strukturi privrednih društava, posmatrano sa aspekta veličine, dominantno je učešće malih preduzeća (95 odsto), u kojima je bilo zaposleno 365.788 radnika. U velikim privrednim firmama, koje čine nešto više od jednog procenta ukupnog broja, bilo je zaposleno 450.185 radnika.

Broj nezaposlenih je 772.142

Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije objavila je da je na kraju novembra 2010. godine na evidenciji mala 722.142 nezaposlena, što je za 1.208 manje nego i istom mesecu prošle godine. Ali, to je u poređenju sa oktobrom ove godine više nezaposlenih za 4.639 osoba. Ovakav broj nezaposlenih u Srbiji ukazuje da je stopa nezaposlenosti 19,2 odsto, što je najviše u Evropi. Duže od godinu dana, što se smatra dugotrajnom nezaposlenošću, posao traži 63,95 odsto ukupnog broja lica ne evidenciji NSZ. Reč je o 461.791 lica, od toga 55,17 odsto su žene. Najveće učešće u registrovanoj nezaposlenosti imaju lica od 25 do 29 godina, od 13,22 odsto, a zatim lica od 30 do 34 godine 12,44 odsto.

Najviše nezaposlenih imaju regioni Šumadije i Zapadne Srbije, 32,53 odsto ukupno registrovanih, a sledi Vojvodina sa 27,16 odsto. Posmatrano po gradovima i opštinama najveći broj lica na evidenciji NSZ ima Beograd, 94.314 lica, a najmanji Požarevac 3.836 lica. I broj siromašnih, odnosno gladnih povećan je za 10 odsto. Tako je sad broj gladnih sa 700.000 dostigao 770.000. Kada bi oni imali prosečnu platu u Srbiji, naša zemlja ne bi imala dovoljno hrane!