KURS DINARA PO TAKTU SIRTAKIJA

Osnovno je pravilo da je devizni kurs ogledalo privrede jedne zemlje. Što je privreda konkurentnija i ima dobre proizvodne i izvozne performanse, to je i devizni kurs stabilniji i beleži uzlaznu putanju. Štaviše, devizni kurs može ostati i podcenjen, kako bi se podržale izvozne aktivnosti. Kina je primer takvog slučaja.

Polazeći od prethodne premise, jasno je da je depresiranje domaće valute u Srbiji posledica niske konkuretnske snage njene privrede. No, odmah se postavlja pitanje kako je ta ista privreda u godinama pre nailaska virusa globalne ekonomske krize dozvoljavala jačanje dinara u kontinuitetu. Jer privreda pre oktobra 2008. i posle tog perioda je ista, iste anahrone i zastarele strukture, sa malo novih investicija u proizvodni sektor izvozne orjentacije. I tada i sada oko 66% ukupnog srpskog izvoza činio je plasman sirovina i repromaterijala. Dakle, nije zabeležen bilo kakav kvalitativni pomak u privrednoj strukturi zemlje. Pri tome je ceo proces tranzicije do kraja 2008. godine bio praćen neosmišljenom i ad hoc privatizacijom, koja je proizvela proces deindustrijalizacije. Posle 2008. godine taj proces nije zaustavljen, samo je donekle usporen direktnim angažovanjem države u poslovanje pojedinih većih proizvodnih kapaciteta koja su neuspešno privatizovana ili su pak još u procesu privatizacije i restrukturiranja. Time je samo kupljeno vreme za eventualno ozdravljenje podržavljenih preduzeća. No, ono može biti uzalud kupovano ukoliko je cilj ulaska države u takva preduzeća poput Petrohemije, Staklare u Paraćinu, Metanolsko-sićetnog kompleksa, Azotare, RTB Bor i sličnih, bio samo smirivanje socijalnih tenzija, a ne i oživljavanje njihovog poslovanja na bazi validnih i ozbiljnih biznis analiza.

NBS ulaznica za špekulativni kapital

Kako je konkurentska snaga privrede bila ista i pre nailaska prvog talasa globalne ekonomske krize i posle ulaska u zonu svetske ekonomske recesije, to onda u Srbiji postoji paradoks vezan oko kretanja deviznog kursa dinara. Dakle, logično bi bilo da je i pre svetske ekonomske krize dinar imao nižu vrednost, a kamoli da je jačao, jer nisu postojali bilo kakvi realni izvori za njegovo apresiranje. Pa ipak, do apresijacije deviznog kursa dinara je kontinuirano dolazilo. Stoga je razumno postaviti pitanje kako je moguće da u jednoj zemlji sa ogromnim spoljnotrgovinskim deficitom (oko 12 mlrd. USD u 2008. godini) i niskim intenzitetom rasta proizvodnih aktivnosti u industriji dodje do jačanja dinara u odnosu na evro. Naravno, glavni uzročnik takvog kretanja deviznog kursa jeste restriktivna kreditno-monetarna politika NBS i prevelika javna potrošnja vlade Republike Srbije, s jedne, odnosno masivni privatizacioni prihodi i zaduživanje, s druge strane. Pri tome, treba imati u vidu da je NBS u kontinuitetu stimulisala špekulativne finansijske operacije, nudeći na tržištu svoje lukrativne hartije od vrednosti i time direktno podstičući priliv, uglavnom, špekulativnog kapitala u Srbiju. A taj kapital je bio imobilisan kod NBS i nije imao nikakvu ulogu u oživljavaju realnog sektora. Samo je doprinosio veštačkom naduvavanju vrednosti domaće valute i time stimulisao uvozne aktivnosti i investicije u uslužni sektor. Devizni kurs dinara se permanentno pravdao odnosom ponude i tražnje na finansijskom tržištu, zaobilazeći suštinu, a to je da je NBS bila jedan od glavnih kreatora odnosa ponude i tražnje svojim direktnim anagažovanjem upravo preko ponude privlačnih hartija od vrednosti. Sa takvom kreditno-monetarnom politikom, NBS je išla na ruku trgovcima i uvoznicima, te celom spektru drugih uslužnih delatnosti, posebno u domenu nekretnina. Realni sektor se gušio u nelikvidnosti, investicije u taj sektor su bile destimulisane, a rastao je uvoz, posebno robe široke potrošnje, što se forsiralo zaduživanjem stanovništva i prekomernom javnom potrošnjom. Time je u srpskoj privredi samo bujao spoljnotrgovinski i platnobilnasni deficit, a Srbija sve više postajala adiktivna od kredita.

Privredničke brige oko profita

No, kada ni stimulativne hartije od vrednosti, usled naglašene krize poverenja, više nisu pomagale, dolazi do strmoglavog pada vrednosti dinara. Dakle, pogrešno koncipirana ukupna ekonomska politika, a u sklopu nje i kreditno-monetarna politika NBS, glavni je krivac što smo trenutno svedoci naglašenog slabljenja domaće valute. Naravno, postoji i uticaj eksternog faktora, pa ipak, sasvim je izvesno, da bi i bez tog eksternog faktora, gledanog kroz prizmu svetske ekonomske krize i dužničke krize u Grčkoj, došlo do erodiranja dinara, ali sa odredjenim vremenskim pomakom.

Kretanje deviznog kursa - Izvor NBS

Sada se čuju glasovi krupnih privrednika u Srbiji da je neophodno uložiti sve napore da se stabilizuje domaća valuta, pa čak i fiksira njena vrednost, uz obrazloženje da postojeće tendencije depresijacije valute štete privredi i da država ima dovoljno deviznih rezervi za odbranu dinara.

Tajkunski zahtevi

Dakle, svi ti privrednici ili bar velika većina njih koji su profitirali od ekonomske politike i kreditno-monetarne politike iz bliže prošlosti, sada se upinju svim silama da očuvaju svoje profite i nastave sa istom logikom poslovanja kao i pre krize. Apsolutno se ne uvidja nova realnost koja zahteva drugačije odgovore na izazove te realnosti. Ti odgovori nekad traže i nova kreativna rešenja, a ne oslonac na već postojeće matrice. Cilj srpskog krupnog kapitala je da po svaku cenu ponovo u pogon stave svoje resurse bazirane na uslugama, ne uvažavajući opšti interes zemlje, koji je u ovom, a i u slučaju pre izbijanja svetske ekonomske krize, suprotan od njihovih zahteva. Sa izlaženjem u susret njihovim zahtevima, Srbija bi samo intenzivnije trošila devizne rezerve, koje su ionako najvećim delom plod tudjih izvora finansiranja. Sa takvim svojim delovanjem, NBS je samo u jednoj radnoj nedelji maja potrošila 180 miliona evra, što je vrednost polovine poslednje povučene tranše od MMF-a. Od početka godine pa zaključno sa 31. majom 2010. godine već je potrošeno oko milijardu evra. Sa fiksiranjem deviznog kursa dinara, samo bi se intenzivnije trošile devizne rezerve, a rezultat toga bi bio bogaćenje tajkuna, dodatno zaduživanje države i stanovništva i nastavak procesa deindustrijalizacije. U tako postavljenim pravilima igre srpska privreda bi vrlo lako mogla da zaigra u ritmu grčkog sirtakija. Naravno, vreme takve igranke se može prolongirati sve dotle dok još ima državne srebrnine.

Vruća guvernerska fotelja

I upravo se u različitom sagledavanju postojećih ekonomskih prilika i terapije za izlazak iz krize, mogu i tražiti razlozi ostavke guvernera Jelašića. Shvatajući da je kurs kormila broda kojim srpska ekonomija plovi na krivom putu, uz pojačane pritiske jakih privrednih krugova, verovatno je i bio motivisan da napusti kormilo takvog broda. No, kako je i sam bio učesnik i propagator kreiranja nerealnog deviznog kursa u periodu pre oktobra 2008. godine, to u odredjenim vladajućim političkim krugovima otežu sa imenovanjem novog guvernera, tako da se guverner u ostavci još uvek ljulja na brodu na čiji kurs kretanja sve jače i direktnije pokušavaju da utiču neki drugi krugovi.

Izgleda da postojeća situacija u NBS, gde postoji guverner čija je ostavka potvrdjena, a nema novog, vladajućim političkim krugovima i odgovara, jer ne postoji jasnije naznačena odgovornost, budući da se guverner u ostavci može pravdati time da mu je ostavka potvrdjena i da je vlada, odnosno Skupština koja trenutno bira guvernera odgovorna za dalja monetarna kretanja, dok se s druge strane, loptica odgovornosti prebacuje na guvernera u ostavci. Stoga se ovde izgleda više radi o stvaranju jedne kontrolisano fluidne situacije u monetarnoj sferi u kojoj bi formalno bio odgovoran guverner u ostavci, ali ipak na kraju bi se kreirala jedna razvodnjena atmosfera bez odgovornosti. U takvom amijentu srpski dinar nastaviće i dalje da plovi nizvodnim tokom, uz manji ili viši stepen ubrzanja.