KUPOVINA VLASTI UPROPAŠĆUJE PRIVREDU

Šta će prevagnuti kod političara, priprema za izbore 2012. godine ili predlozi ekonomista da se smanji javna potrošnja, reformiše javni sektor i povećaju investicije? Vlada Srbije sprema privrednu strategiju za period do 2020. godine na osnovu Studije postkriznog modela rasta kojom se projektuje prosečna godišnja stopa rasta od 5,8 odsto, godišnje povećanje investicija od skoro 10 odsto i povećanje učešća izvoza na 65 odsto BDP-a do 2020. Glavni preduslovi su ulazak u EU u ovom periodu, privlačenje stranih direktnih invsticija u proseku 2,3 milijarde evra godišnje, ali možda i najvažniji - da se vlast ne okrene populističkim merama podilaženjem biračkom telu ili, jednostavnije rečeno, kupovini glasova. Mnogi ekonomisti kao branu ovakvom ponašanju vide sporazum sa MMF-om kojim se ograničava državna potrošnja. Međutim, sporazum sa Fondom ističe naredne godine i ostavlja odrešene ruke političarima, posebno onima na vlasti koji upravljaju parama poreskih obveznika, da darežljivošću pridobiju još koji glas. Ko će pred izbore odbiti zahteve penzionera da se povećaju penzije ili "istaknutih" privrednika da se drži precenjeni kurs dinara?

Katastrofalni scenario

Prema projekciji autora novog modela privrednog rasta zasnovanog na izvozu, ukoliko bi se vladajuća koalicija ponašala trošadžijski, u naredne dve godine podržala bi se potrošnja i subvencionisano zapošljavanje. Reforme koje bi nakon toga usledile, bile bi zakasnele i ne bi dale željene rezultate.

Ishod takvog, već viđenog ponašanja, prema studiji, bio bi u najmanju ruku neodrživ, a najverovatnije katastrofalan za srpsku privredu. Umesto mogućih šest, prosečni rast BDP-a iznosio bi tri odsto godišnje u celokupnom periodu. Međutim, već posle 2013. godine problemi bi se zaoštrili i došlo bi do "pucanja" ukupne makroekonomske ravnoteže. Posledica bi bila da ne bi došlo do promene proizvodne strukture i ne bi bilo ništa od toliko proklamovane izvozne orijentacije.

Ukoliko bi se Vlada pridržavala saveta i išla na veće investicije umesto potrošnje, prema projekcijama, moglo bi se očekivati preko 400.000 radnih mesta u narednih deset godina. Ali ukoliko se država toga ne bi pridržavala, u šta i sami autori strategije sumnjaju, izgubilo bi se oko 220 hiljada radnih mesta a konkurentnost privrede bi još više potonula. Konačno, visok nivo potrošnje u prve dve godine bi podigao inflaciju i dodatno ubrzao depresijaciju dinara. Iznos investicija bi ostao na nivou 2010. godine, a spoljnotrgovinski deficit bi bio na nivou od preko 15 odsto BDP-a.

Strategija upozorava da bi nivo deviznih rezervi do 2013. bio smanjen za još 3,5 milijardi evra, a celokupne devizne rezerve bi bile potrošene i pre 2020. godine.

Da bi se plaćao prekomerni uvoz i nadomestio nedostajući kapital od preko 20 milijardi evra, država i privreda bi morale da se zadužuju, ali bi cena bila visoka. Otplata dugova bi već krajem 2013. odnosila petinu bruto domaćeg proizvoda, a preko 60 odsto deviznih prihoda od izvoza bi odlazilo samo na plaćanje duga inostranstvu. Prema tim pokazateljima, Srbija bi bila visoko zadužena. Toliko visoko da bi najverovatnije došlo do "pucanja eksterne likvidnosti", navodi se u studiji. Ovakav razvoj situacije ne može dugo trajati, već bi moralo doći do naglog smanjenja potrošnje kroz visoku inflaciju i jaku realnu deprecijaciju dinara.

Suprotni stavovi u Vladi

Ova upozorenja su posebno značajna kada se uzmu u obzir izjave ministra ekonomije i regionalnog razvoja da "moramo više da trošimo, jer je to uslov za rast proizvodnje i izvoza". Međutim, u strategiji je dosta prostora posvećeno dokazivanju da povećanje javne potrošnje u zemlji kao što je Srbija može doneti više štete nego koristi. Zato su ovu strategiju neki nazvali i antidinkićevskom, a posebno je upalo u oči što ministar ekonomije nije bio prisutan na predstavljanju ove studije u kojoj su učestvovali i premijer Mirko Cvetković i ministarka finansija Diana Dragutinović.

Prema analizi ekonomista okupljenih oko Makroekonomskih analiza i trendova i Kvartalnog monitora, u većini zemalja vlade su se odlučile da odustanu od fiskalnih podsticaja i okrenu se smanjivanju deficita.

Uzaludno podsticanje potrošnje

U roku od tri meseca povećanje državnih rashoda uopšte ne utiče na povećanje BDP-a u zemljama u razvoju, dok u dužem roku svaki potrošen dinar povećava BDP za svega 0,79 dinara. Tako je privredni rast čak i manji od povećanja javne potrošnje. Osim toga, to što je država potrošila, znači da privatnom sektoru nije ostalo novca za investiranje. Povećanju državne potrošnje ne ide u prilog ni to što Srbija ima fleksibilni devizni kurs. Prema analizi, u zemljama sa ovakvom politikom kursa, kakvu vodi Srbija, efekti državne potrošnje su ravni nuli. Na kraju, za očekivati je da u zemlji kakva je Srbija, sa ogromnim uvozom, pare koja država podeli pre svega odu na uvoznu robu. Tako se, u stvari, podstiče privreda drugih zemalja umesto domaće.

Ne treba zanemariti činjenicu da Srbija para za tu veću potrošnju i nema. Jedino odakle se može finansirati budžetski deficit je zaduživanje u inostranstvu, a Srbija je već visoko zadužena sa spoljnim dugom od 70 odsto BDP-a. I ovako država ima problem da se zaduži, a to najbolje pokazuju dvanaestomesečne državne obveznice koje skoro niko nije hteo da kupi.

Predizborni izazovi

Rizik Srbije, komparativno posmatran u okviru evropskih tranzicionih zemalja je relativno veliki. Poređenja spread-a na obveznice za period 2006 - 2009. ukazuju da je Srbija u skupu od dvanaest tranzicionih zemalja, na jedanestom mestu, samo ispred Ukrajine. Srbija je rizičnija od npr. Bugarske, Rumunije, Hrvatske, tokom celog perioda, pa čak i od Baltičkih zemalja tokom krize – Letonija, zemlja u najvećoj krizi, se jedino približila Srbiji. Ovo jasno ukazuje da Srbija mora, da bi stekla kredibilnost, da vodi izuzetno konzervativnu makroekonomsku politiku, a to podrazumeva značajno smanjenje budžetskog deficita i javne potrošnje na srednji rok. To je jedini način da se dobije poverenje stranih, a i domaćih investitora, obezbede umerene kamatne stope i tako ostvari podstrek privrednom rastu.

Svi prethodni razlozi su relevantni za Srbiju. Poseban izazov će predstavljati izbori u 2012. godini, koji mogu značajno da poremete neophodno srednjoročno fiskalno prilagođavanje. Naime ugovor (SBA) sa MMF-om ističe početkom 2011, dakle u predizbornoj godini, te se može očekivati snažni pritisak da se odustane od smanjivanja budžetskog deficita oko izbora. Tabela pokazuje da se to uvek ranije dešavalo.

                                                                               Fiskalni deficit, pre i posle (2008 Q4) izbora, % BDP-a

Prethodno pravilo za smanjenje deficita ne bi smelo, međutim, da ugrozi ambiciozni plan javnih investicija i izgradnje infrastrukture u Srbiji tokom narednih pet godina. Stoga se predlaže da se deo ovih investicija izdvoji iz javnih rashoda kada se određuje fiskalni deficit na koga se smanjenje primenjuje. Ova praksa – izdvajanje kapitalnih rashoda država kada se definišu fiskalna pravila – poznata je i naziva se 'zlatno pravilo'. Pored prednosti ima i nedostatke, jer se onda pod kapitalne rashode guraju i tekući rashodi (kao u slučaju NIP-a kod nas) i tako zaobilazi ograničenje smanjivanja deficita. Stoga se za Srbiju predlaže da se iz rashoda isključe samo deo javnih investicija koji prevazilazi 'normalni' iznos od na primer 4-5% BDP-a. Ovim bi se postiglo da se u izuzetnim godinama kada postoji međunarodno finansiranje i kada je veliki broj projekata pokrenut, fiskalna pravila ne pojave kao prepreka. To podrazumeva značajno relativno smanjenje tekuće javne potrošnje čije su opet glavne komponente plate u javnom sektoru (iz budžeta) i penzije. Kontrola rasta ovih dveju komponenti tekuće javne potrošnje je politički izuzetno teška. Stoga se predlaže da se kao dodatna sidra smanjenju deficita uvedu, preko fiskalnih pravila, kontrola plata i penzija tokom sledećeg perioda. U osnovi, treba obezbediti da obe ove komponente tekuće potrošnje rastu sporije od BDP-a.

Kontrola plata i penzija zaključno sa 2012. godinom je već dogovorena sa MMF-om. U osnovi, prosečne plate i penzije 2011. i 2012. treba da rastu za iznos inflacije plus polovina rasta BDP-a. Vezivanja rasta prosečnih penzija sa rastom prosečnih plata u javnom sektoru prihvatljivo je samo kao privremeno rešenje – na srednji rok to vezivanje bi stvorilo snažan interesni blok kome bi se bilo teško suprostaviti. Period nakon 2012. ostao je delom neregulisan.