KINEZI TEŠKO OPRAŠTAJU DUGOVE

Srpska političko - privredna delegacija, predvođena predsednikom Borisom Tadićem, najverovatnije ne bi putovala u nedavnu zvaničnu posetu Kini da aktuelna vlast u Srbiji nije u martu, tokom posete državne delegacije priznala sva dugovanja koja su država i ovdašnja preduzeća napravili tokom 90-ih godina prošlog veka, u periodu vladavine Slobodana Miloševića. Tek kada je tom prilikom uradjen reprogram tog dugovanja, Peking ukinuo embargo na investiranje u Srbiji i krenule su najave privredne saradnje između dve zemlje.

Svečani doček za srpskog predsednika u Pekingu

Iz same Kine i po povratku delegacije u Srbiju, od domaćih zvaničnika su se čule salve obećanja o kineskim investicijama u infrastrukturne objekte i spremnosti kineskih firmi za ulaganja u srpska preduzeća. Potpredsednik Dinkić je čak zapretio ruskom Avtodetal servisu da će sa njima raskinuti ugovor o kupovini 49,4 odsto Ikarbusa ako ne izmire sve obaveze i da je tokom boravka u Kini sa predstavnicima tamošnjih firmi razgovarao o ulasku u ovo preduzeće za proizvodnju autobusa. Ni reči, međutim, o spornim dugovanjima Srbije – koja su bila brana za investiranje kineskih firmi od 2000. naovamo. Prema nekim nezvaničnim saznanjima, reč je o čitavih 8oo miliona dolara.

Nejasna visina dugovanja

„Dug Srbije Kini, napravljen tokom 90-ih godina prošlog veka je u međuvremenu sa kamatama narastao na mnogo veću sumu od 830 miliona dolara”, tvrdi za Balkanmagazin Dušan Janjić, koordinator Foruma za etničke odnose i jedan od osnivača Društva kinesko-srpske saradnje.

Janjić komentariše da je po pitanju investicija Kina Srbiju ignorisala skoro deceniju, zahvaljujući prvom demokratskom ex premijeru SRJ, Miroljubu Labusu koji je kineskim zvaničnicima hladnokrvno rekao da Srbija ne priznaje Miloševićeve dugove. Zategnutim odnosima doprinelo je i neadekvatno gazdovanje sa pozajmicom koju je Kina posle petooktobarskih promena dala novouspostavljenoj demokratskoj vlasti u Srbiji. Kina je, radi jačanja dinara Srbiji dala 100 miliona dolara za devizni depozit u NBJ.

“Uslov je bio da taj novac bude namenski trošen. Međutim, tadašnji guverner je skoro polovinu te sume dao kao kamatu nekim bankama u Rusiji, među kojima je i Veskim banka, a koje prema kineskim procenama ne ulivaju poverenje. Kinezi su taj gest shvatili kao čin potcenjivanja pomoći. Tek je Kori Udovički, koja je nasledila Mlađana Dinkića na funkciji guvernera Narodne banke, posle nekoliko intervencija iz Kine, vratila taj novac u zemlju. Labusov zahtev da se kineski dug otpiše, poput dugovanja Srbije Pariskom i Londonskom klubu izazvali su, međutim, političko nezadovoljstvo Pekinga. Tim pre što je Labus Kineze optužio da su kršili sankcije međunarodne zajednice pomažući režim Slobodana Miloševića, isporučujući naftu Srbiji u vreme embarga. Kina, je, međutim, uzvratila da nisu sarađivali sa režimom već sa državom”, podseća Dušan Janjić.

Srpski političari su tek u martu ove godine konačno priznali da imamo finansijskih obaveza prema NR Kini. Ali, nema zvaničnih podataka kolika su ta dugovanja.

Tokom boravka u Kini, predsednik Tadić obiša je Kineski zid

Iz Narodne banke Srbije na pitanje Balkanmagazina - koliko Srbija ukupno duguje Kini, odnosno kineskim firmama i bankama i šta je sa pozajmicom Kine Narodnoj banci SRJ od 100 miliona dolara - odgovaraju: „Ukupno stanje duga Republike Srbije prema NR Kini na dan 31. jula 2009. godine iznosi oko 326,11 miliona dolara, od čega se na javni spoljni dug odnosi oko USD 230,05 mln po obavezama nastalim u periodu pre 2000. godine. Iznos od 101,21 milion dolara predstavlja dug Republike Srbije, dok se preostali iznos od 128,84 miliona odnosi na obaveze Narodne banke Srbije. Prema NR Kini redovno se izmiruju dospele obaveze po javnom spoljnom dugu. Na osnovu raspoloživih podataka, privatni dug preduzeća iz Republike Srbije prema kineskim kompanijama na dan 31. jula 2009. godine iznosi oko 96,06 miliona dolara i predstavlja dug po srednjoročnim kreditima za koje nije izdata državna garancija.“

Ostaje nejasno ko u državi Srbiji brine o „neraspoloživim podacima“. Da li se ti krediti i dugovi vraćaju: ko ih vraća i koji je rok otplate. Ni predsednik Tadić ni Dinkić koji je bio član delegacije, ne otkrivaju da li su i šta sa kineskim zvaničnicima pričali o vraćanju tih dugovanja.

Male šanse za velike investicije

Ekonomista Vladimir Gligorov je skeptičan po pitanju rešavanja ovog problema.

“Srbija, recimo, duguje Kini već duže vreme i taj je dug praktično nenaplativ, a verovatno se ne isplati njime trgovati”, piše Gligorov u komentaru u Blicu i procenjuje da su zbog toga male šanse za neke velike buduće kineske investicije u Srbiji.

Značajnijih kineskih investicija, doduše, nije bilo ni tokom prethodnih godina. Mada u Vladi Srbije zvanično tvrde da Kinezi u prethodnih osam godina nisu imali nikakvu zvaničnu odluku kojom se stavlja embargo na ekonomsku saradnju sa Srbijom, postojala je zabrana ulaganja u našu zemlju. Kinezi su to poštovali i bukvalno bojkotovali Srbiju kao investicionu tačku. O ovome svedoče i zvanični podaci o vrednosti kineskih investicija u Srbiji. Prema analizama Agencije za strana ulaganja, investitori iz Kine su od 2000. godine uložili kod nas oko 50 miliona evra. Od toga je oko 35 miliona evra otišlo na nekoliko tržnih centara, u kojima Kinezi prodaju svoju robu. Uz to, u Srbiji posluju samo dve kineske informatičke kompanije: ZTE i Huavej.

Da su se, umesto za saradnju sa Srbijom, Kinezi zbog neizmirenog duga okrenuli susednim zemljama, Rumuniji i Hrvatskoj, pre svega, ali i Mađarskoj i Bugarskoj, spremni su da nezvaično medijima potvrde i u Vladi Srbije. U Rumuniju, na primer, Kinezi su preselili poprilično svojih fabrika tekstila, namenjenih plasmanu na evropsko tržište. To je bilo neophodno jer EU je uvela niz mera kako bi se zaštitila od uvoza kineskog tekstila.

Kinezi su početkom 2009. godine započeli investicionu saradnju i sa Hrvatskom, u kojoj ulažu u infrastrukturu ali i svoju sofisticiranu tehnologiju.

„Kina je u Hrvatskoj investirala oko dve milijarde evra, pre svega u u aerodrom, mostove... Za to vreme Srbija ništa nije uradila da privuče investicije. Za vreme Miloševića bio je 1996. godine postignut sporazum o liberalizaciji trgovine i investicija. Od srpskih firmi u Kini je počeo da radi Hemofarm. Zauzvrat, Srbija je trebalo da reguliše stalni boravak kineskih građana u našoj zemlji – na vremenski duži rok. To nismo uradili. Nismo uveli ni biznis vize za poslovne ljude. To je dovelo do toga da u Srbiju umesto poslovnih ljudi dolaze uglavnom preprodavci kineske robe”, objašnjava Janjić i navodi da u Srbiji prema zvaničnim podacima ima oko 4.000 Kineza dok ih je naverovatnije duplo više.

Srbija, inače, u Kinu izvozi robu vrednu oko 450.000 dolara što je suma koja može da se posmatra skoro kao statistička greška. A tokom prvih šest meseci ove godine Srbija je uvezla raznih roba poreklom iz Kine u vrednosti od 564,1 milion dolara.

Srbija, doduše, ima sa Kinom potpisan sporazum o saradnji u oblasti poljoprivrede i izvoza žita. Ali, teško je očekivati da ta saradnja može da se ostvari zbog udaljenosti, odnosno, velikih transportnih troškova i što Srbija nema potrebne količine za kinrsko tržište.

U Privredsnoj komori Srbije (PKS) ističu da je moguć izvoz smrznutog voća i povrća. Procene su, takođe, da u Kinu možemo da plasiramo znanje u oblasti poljoprivrede, farmaceutske i namenske industrije ali i da zajednički nastupamo u građevinskim poslovima na trećim tržištima. Srpska delegacija je tokom posete kineskim investitorima ponudila da na Dunavu formiraju posebnu luku u kojoj bi funkcionisala i slobodna carinska zona. Poznavaoci kineskih strateških privrednih poteza, međutim, upozoravaju da smo zakasnili. Jer, Kinezi su prošle godine zakupili grčku luku Pirej na 50 godina za 45 milijardi dolara.

Maketa mosta Zemun - Borča koji bi trebalo da grade Kinezi

Optimistički tonovi u izjavama predsednika Tadića i potpredsednika Vlade Srbije Mlađana Dinkića, s najavama da će od septembra krenuti kineske investicije u Srbiji reda veličina oko milijardu evra, izazivaju, međutim, sumnju kod stručnjaka. Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja kaže za Balkanmagazin da mu sve to liči na demagogiju.

”Nije mi jasno kako će političari napraviti privredne aranžmane. Razumeo bih da su po povratku privrednicima rekli da su sa kineskim kolegama dogovorili da, na primer, nećemo plaćati carinu. Ali priča o konkretnim investicijama je demagogija jer Kina kao država nigde ne investira. Ne znamo ni kako su došli do te cifre od milijardu evra. Takvi aranžmani kriju u sebi mogućnost da taj most, na primer, platimo mnogo više nego što on vredi”, konstatuje Kovačević.

Optimista po pitanju realizovanja infrastruturnih poslova kineskih firmi na izgradnji mosta na Dunavu kod Zemuna i tunela kroz Frušku Goru nije ni Janjić, koji mogućnosti za ove investicije vidi samo kao model za vraćanje dugova, tako što će se kineskim firmama dati koncesije na te infrastrukturne objekte.