KAMATE JEDU BUDŽET

Predstavnici vlade besomučno dokazuju građanima da je budžet malo razvojni, malo socijalni, zavisi kome se obraćaju. Međutim, kada kamate na dug eksponencijalno rastu i postaju značajnije od socijalne zaštite ili kapitalnih investicija, onda je teško bilo šta do ta dva.

U 2008. godini iz republičkog budžeta plaćeno je 13,88 milijardi dinara na ime kamata za kredite. U 2009. godini troškovi kamata popeli su se na 20 milijardi, 2010. godine 30,1 milijardi, za prvih 11 meseci ove godine isplaćeno je 36,6 milijardi dinara, a prema predlogu budžeta za 2012. godinu za kamate će biti isplaćeno više od 59 milijardi dinara. Kamate na domaće kredite iznosiće 29,8 milijardi dinara, za inostrane kredite 26,2 milijarde, a po osnovu aktiviranih garancija 2,85 milijardi dinara. Samo prateći troškovi zaduživanja planirano je da iznose 300 miliona dinara.

Tako kamate postaju jedan od najznačajnijih rashoda budžeta i to onaj deo koji se nikako ne može smanjiti, jer su fiksirani ugovorima. Više će se platiti za kamate nego troškove roba i usluga, a samo tri milijarde su manje nego iznos svih subvencija koje bi, navodno, trebalo da pomognu privredi da prebrodi krizu. Takođe, troškovi kamata iznose otprilike isto kao i socijalna i dečija zaštita u republičkom budžetu zajedno, a dva i po puta su veći od kapitalnih izdataka, još jedne antikrizne mere.

Prema oceni nekih analitičara, u 2013. godini troškovi kamata će biti preko 80 milijardi dinara, što znači da će više para biti izdvojeno nego za plate u prosveti ili zdravstvu.

Iako je predsednik Boris Tadić izjavio da se “država zadužuje za dobrobit budućih generacija, zadužujući se za izgradnju autoputeva i železnice”, prema predlogu budžeta izgleda da zaduživanje postaje samo sebi svrha.

Tako će se država zadužiti u 2012. za 447,5 milijardi dinara, a pre svega da bi vratila 372,4 milijarde dinara prethodnih dugova.

Trezor Ministarstva finansija će i naredne godine nastaviti da radi punom parom jer se planira emitovanje obveznica na domaćem tržištu u vrednosti 304 milijarde dinara. Budući da je u vladi, a posebno od strane premijera, ovogodišnja emisija dolarskih obveznica od milijardu evra ocenjena izuzetno uspešnom, doduše više za one koji su ih kupili po kamati od 7,25 odsto, nego za državu koja mora da plati tu kamatu - i sledeće godine se planira izlet na međunarodno tržište kapitala i to u vrednosti od 1,4 milijarde dolara. Treba podsetiti da u trenutku kada su kamate na italijanske i španske desetogodišnje obveznice preskočile limit od šest odsto investiciona javnost je zaključila da je to neodrživo.

Naša Vlada računa i na kredite domaćih i stranih finansijskih institucija u vrednosti od 39 milijardi dinara.

Najveći deo tih novih dugova ide za otplatu starih, pa će za otplatu glavnice biti potrošeno 359 milijardi dinara i to skoro u celosti za otplatu duga po državnim obveznicama, u iznosu od 309 milijardi dinara. Osim direktnog zaduživanja, država će izdati i garancije u vrednosti celih 318 milijardi dinara.

Problem sa javnim dugom dotle je došao da je Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta u obraćanju Odboru za finansije upozorio da bi sledeće godine mogao dostići 55 odsto BDP-a ukoliko ne bude privrednog rasta od 1,5 odsto na osnovu čega je i pravljen budžet.

Ukoliko BDP u 2012. ne bi realno rastao, prihodi budžeta bili bi manji za oko 35 milijardi dinara od plana ili oko jedan odsto BDP-a, što bi značilo da bi se i budžetski deficit povećao sa 4,25 odsto BDP-a na 5,3 odsto što je neodrživo, upozorio je Petrović i pozvao državu da već sada razmišlja o tom scenariju.

A taj scenario prema oceni stručnjaka je vrlo moguć i to pre svega zato što su velike šanse da poreski prihodi države budu manji od planiranih, pre svega od PDV-a koji planiran da donese 362,8 milijarde dinara sledeće godine, zbog drugog talasa krize, ali i niže inflacije.

U tom slučaju deficit republičkog budžeta od 140 milijardi dinara, odnosno 152 milijarde dinara manjka na nivou cele države, bi se povećao, a jasno je da će se svaka rupa u budžetu nadoknađivati dodatnim zaduživanjem.

U evrointegracijama izgleda da nam od ruke najbolje ide kopiranje dužničke krize.