Štampanje para - rešenje za privredni oporavak?

Pre desetak godina u ekonomskoj teoriji i praksi bilo je nezamislivo da centralna banka sveže odštmpanim parama pokriva državne dugove. Smatralo se da ovo vodi pravo u hiperinflaciju i kolaps nacionalne valute. Upravo da bi se sprečilo da država neograničeno deli pare koje je centralna banka odštampala, nastao je koncept nezavisne centralne banke. U većini država koje imaju “nezavisne” centralne banke postoji pravilo da centralna banka ne može direktno da otkupljuje državne obveznice.

Od 2008. godine, međutim, kada je izbila svetska ekonomska kriza, nakon što su velike države potrošile silan novac na spasavanje svojih kompanija i stimulisanje privreda i nakon što su centralne banke spustile kamatne stope blizu nule, a privrede se nikako nisu oporavljale -  pribeglo se novom, a u stvari starom ali prokaženom rešenju, štampanju para.

Proizvodnja novca

Centralne banke su otkupljivale obveznice kompanija, ali i državne obveznice samo od banaka, a ne direktno od ministarstva finansija. Tako je 2008. godine u SAD započeo program “kvantitativnih olakšica” koji je u tri faze trajao do oktobra 2014. godine i tako je upumpano u privredu više od četiri biliona dolara.

Banka Engleske je sprovela sličan program od 2009. do 2012. godine nakon čega je povećana novčana masa za 375 milijardi funti. Evropska centralna banka je krenula sa štampanjem para najkasnije, 2015. godine sa programom otkupa 1,1 biliona evra vrednih obveznica na sekundarnom tržištu. I Riksbanka, centralna banka Švedske je sprovela program otkupa obveznica vredan 1,2 milijarde dolara, nadajući se da će pokrenuti privredu i inflaciju.

Najdalje je otišao Japan koji je monetizovao skoro 100 odsto svog duga, odnosno skoro sav dug države je otkupila centralna banka. Program privrednog oporavka japanskog premijera Šinzo Abea, poznat kao Abenomika, smatra se kao svojevrstan eksperiment dokle se može ići sa monetizacijom duga, s obzirom da centralna banka otkupljuje mesečno 100 milijardi dolara obveznica.

Za države je to besplatno finansiranje, jer centralne banke uplaćuju prihode od kamate državi. Problem može da nastane kada se pokrene inflacija i dostigne željenih oko dva odsto u razvijenim zemljama. Tada bi centralne banke trebalo da prodaju te obvenzice i ponište novac, tj. smanje ponudu novca. Stručnjaci smatraju da se to nikada neće desiti jer će dovesti do velikih poremećaja na tržištu državnih obveznica i rasta kamata.

Državne intervencije rekordnih razmera

Zanimljivo je da su ove mere “kvantitativnih olakšica”, odnosno monetizacije duga sprovele uglavnom razvijene zemlje koje još vole da se zovu i tržišnim privredama, iako su na ovaj način sprovedene državne intervencije u ekonomijama - rekordnih razmera.

Takođe, ove mere su kritikovale zemlje BRIKS-a s obzirom da štampanje novca dovodi do obezvređivanja ovih valuta što je činilo zemlje koje nisu to radile nekonkurentnim u međunarodnoj trgovini. U onim zemljama čije su valute vezane za dolar to je izazvalo inflaciju.

Jedna od posledica “kvantitativnih olakšica” bio je rast nejednakosti. Na primer, u Velikoj Britaniji je dokazano da je 40 odsto tih sredstava otišlo u ruke pet odsto najbogatijih, jer su pare otišle u profite. Predsednik ogranka FED-a u Dalasu Ričard Fišer 2013. je izjavio da je jeftin novac bogate učinio još bogatijim, ali nije baš mnogo pomogao radnim Amerikancima.

Međutim, postavlja se pitanje da li i druge zemlje koje ne pripadaju ovom krugu najrazvijenih mogu da monetizacijom duga reše neke svoje privredne probleme. Ovo je postala vruća tema nakon otvorenog pisma američkih ekonomista Krega Pola Robertsa i Majkla Hadsona ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da nikako ne ulazi u privatizaciju ruskih kompanija, već da pribegne monetizaciji duga, kako bi rešio problem finansiranja budžetskih deficita nastalih nakon velikog pada cena nafte.

Nametnuto zapadno uverenje

“Opravdanje za prodaju pomenutih kompanija u ovom trenutku, koje daju ruski zvaničnici, jeste finansiranje domaćeg budžetskog deficita. Ovo opravdanje pokazuje da se Rusija još uvek nije oporavila od katastrofalnog zapadnog atlantističkog mita da ona mora da zavisi od stranih banaka i kupaca obveznica da bi kreirala novac, kao da ruska centralna banka ne može to da učini sama, monetarizacijom budžetskog deficita.

Monetarizacija budžetskog deficita je upravo ono što je učinila vlada SAD i što su činile sve zapadne centralne banke u periodu posle Drugog svetskog rata. Monetarizacija duga je ustaljena praksa na Zapadu. Vlade mogu da pomognu obnovu ekonomije štampanjem novca umesto zaduživanjem zemlje kod privatnih kreditora što automatski znači odliv novca iz javnog sektora kroz otplatu kamate privatnim kreditorima.

Nema valjanog razloga za novčano zaduživanje kod privatnih banaka radi obezbeđivanja sredstava za funkcionisanje države kada centralna banka može da kreira isti taj novac bez obaveze da plaća kamate na pozajmice.

Većini ruskih ekonomista je nametnuto zapadno uverenje da bi novac trebalo da kreiraju samo komercijalne banke, a da bi vlade trebalo samo da prodaju obveznice kako bi se domogle potrebnih finansijskih sredstava. Ovo pogrešno uverenje, da bi novac u vidu pozajmica trebalo da kreiraju samo komercijalne banke, vodi rusku vladu u isti ćorsokak u kome su se našle vlade zemalja evrozone. Evropa je privatizovanjem kreditne kreacije izmestila centar ekonomskog planiranja sa demokratski izabranih vlada na bankarski sektor. Nema potrebe da Rusija prihvata ovakvu prorentijersku ekonomsku filozofiju, koja isisava javne prihode države”, stoji u pismu ovih ekonomista Putinu.

Strah od hiperinflacije

Međutim, poslednjih godina se u Rusiji dešava potpuno suprotna stvar. Umesto besomučnog štampanja novca, Rusija je koristila visoke prihode od nafte da ubrzano kupuje zlato. Pored Kine, koja više ne saopštava iznos zlatnih rezervi, Rusija ima najveće zlatne rezerve na svetu. Neki ekonomsiti su čak posumnjali da se Rusija sprema za povratak na zlatni standard.

Argumenti protiv štampanja para, odnosno pokrivanja duga iz primarne emisije, su veliki rizik od inflacije, čak hiperinflacije kakvu smo mi imali 1993. Godine, i devalvacije valute. Neki stručnjaci ističu da to nije moguće u zemlji gde građani i firme nemaju poverenja u sopstvenu valutu i odakle beži kapital, što je slučaj sa Rusijom.

Slične ideje ovima su se javljale i kod nas, ali sam pomen primarne emisije budi asocijacije na hiperinflaciju i novčanicu od 500 milijardi dinara koja je vredela svega dve-tri dojčmarke.

Doping razvoju

Prema rečima ekonomiste Slobodana Komazeca, monetizacija javnog duga je monetarna operacija kojom centralna banka emituje primarni novac kupovinom državnih obveznica i na taj način se novac upumpava u privredu i javnu potrošnju kada preti deflacija i kako bi se smanjila nezaposlenost.

U razvijenim zemljama to je poslednjih godina uobičajena praksa a, s obzirom da nema čvrste kontrole novčanih tokova, veliki deo tog novca, objašnjava Komazec, završio je u špekulacijama i berzanskim manipulacijama umesto u proizvodnji i investicijama.

“U Srbiji se može monetizovati samo onaj deo javnog duga koji je u dinarima a to je oko 22 odsto, od ukupnog duga od 24,8 milijardi evra. I inostrani dug se može zameniti u domaći tako što se, kada dug dospe, refinansira kod centralne banke. Međutim, za to je potrebno da svi novčani tokovi budu pod kontrolom. Referentna kamatna stopa bi se smanjila na nivo inflacije od jedan-dva odsto, dok se sada zadužujemo - mnogo skuplje kod banaka sa stranim kapitalom. Time bi se oborio teret kamata koji će ove godine iznositi 1,1 milijardu evra, a sledeće 1,3 milijarde evra”, objašnjava Komazec.

Takođe, on dodaje da je potrebna promena monetarne politike i selektivno kreditiranje privrede kako bi se novčani tokovi preusmerili u privredu, u proizvodnju, zalihe... Prema nejgovim rečima, sada kreditiranje nema efekta jer banke, umesto u privredu, novac ulažu hartije od vrednosti centralne banke ili trezora.

“Potreban je doping razvoju i to mnogo veći nego u razvijenim zemljama. Postoji teorijska zabluda iz vremena hiperinflacije da je poreklo novca važno za inflaciju. Važna je njegova upotreba i efekti koji se ostvaruju. Ako novac ode na potrošnju onda će biti inflacije. Ali ako se plasira kontrolisano, pazeći gde idu novčani tokovi, može se razviti privreda. Akumuliranje sopstvenog kapitala je sporo, a finansiranjem rasta iz stranog kapitala nijedna zemlja se nije razvila”, objašnjava Komazec, dodajući da je za tu ideju potrebno i da se bankarski sistem vrati u domaće ruke.

Hiperinflacija 1993. godine je prema nejgovim rečima posledica nekontrolisane emisije i zloupotrebe štampanja novca. Toga se, kaže on, ne treba plašiti sa kontrolisanom emisijom selektivnog tipa jer se na taj način može stimulisati ekonomija, ali bez hiperinflatorne spirale.

Komazec ističe da je Rusiji još lakše da monetizuje dug jer je javni dug mali (oko 20 odsto BDP-a) i uglavnom je domaći. Takođe, to će dovesti do klizanja rublje na dole, što će doprineti većoj konkurentnosti privrede koja je, doduše, zapuštena jer su Rusi, oslonjeni na visoke prihode od nafte - sve uvozili.

Kreiranje novca, zaposlenosti i privrednog rasta

Sličan predlog imao je i ekonomista Nebojša Katić. On je još 2012. godine pisao o mogućnosti da država započne ciklus kreditiranja investicione izgradnje izdavanjem sopstvenih menica kojima bi plaćala izvođače radova i domaće dobavljače. U ovom konceptu ne bi bila potrebna ni inostrana sredstava, niti zaduživanje kod domaćeg bankarskog sektora. Ovakav mehanizam je prvi put uspešno primenjen u Nemačkoj 1932. godine a, u nešto modifikovanom obliku, model je nastavio uspešno da funkcioniše i pod Hitlerom. Koristeći ovakvu finansijsku tehniku, Nemačka je započela veliku obnovu infrastrukture, kao i program naoružavanja.

“Ministarstvo za infrastrukturu npr. bi moglo formirati preduzeće za finansiranje i koordiniranje radova na infrastrukturi. Ovo preduzeće bi izdavalo menice za izvedene radove, a menice bi avalirala Razvojna banka. Menice bi nosile dobru kamatu, mogle bi da se prenose i koriste kao sredstvo plaćanja. Kamata bi bila stimulans da menice što duže ostanu u cirkulaciji. S druge strane, menice bi se mogle u svakom trenutku i bezuslovno diskontovati kod Razvojne banke, čime bi poverenje u mehanizam bilo dodatno pojačano. Dospele i diskontovane menice Razvojna banka bi isplaćivala novcem koji bi uzimala od NBS kao krajnjeg kreditora. Jednostavnije rečeno, NBS bi štampala novac. Ministarstvo finansija bi bilo dužno da po utvrđenim rokovima na kraju otkupljuje emitovane menice i tako vraća uzete kredite od NBS. Ovo bi omogućilo i da NBS planira svoje bilanse i monetarnu politiku”, opisao je tu ideju Katić.

Logika ovog pristupa je da investicioni ciklus kreira novu zaposlenost i privredni rast. Broj ljudi koji plaćaju poreze i doprinose se povećava, a povećava se i opšta potrošnja koja preko PDV-a popunjava budžet. Zahvaljujući rastu budžetskih prihoda Ministarstvo finansija dobija sredstva iz kojih može vratiti uzeti kredit od NBS. Kamate koje država plaća na menice ostaju domaćim preduzećima koja su u radovima učestvovala, a ne bankama i njihovih stranim vlasnicima.

Prema njeogvim rečima, ovakvo kreiranje novca ne bi trebalo da ima inflatorne efekte, budući da je tražnja u recesiji mala i kapaciteti su neuposleni. Pri tome, novac ne ide u potrošnju već u investicije i stvaranje novih dobara. Najvažnije od svega, svaka izdata menica bi bila pokrivena izvedenim radovima ili kupljenom robom.