Francuska u ekonomskoj depresiji

Tokom prošle godine, hiljadu dvesta najvećih preduzeća planete isplatilo je 1.190 milijardi dolara dividendi svojim akcionarima, 13 odsto više nego u 2013. godini. Prema pisanju britanske investitorske firme Henderson Global Investors, najveće dividende su isplatile američke banke, a predviđa se da će, tokom ove godine, isplata dividendi da naraste za pedesetak milijardi dolara.

U isto vreme kada je izašla ova analiza, u Velikoj Britaniji u kojoj je Dejvid Kameron slavio privredni rast i istorijski nisku stopu nezaposlenosti, kanterberijski nadbiskup je državu zamolio za pomoć, jer je sve više gladnih koji se obraćaju za pomoć crkvi i karitativnim udruženjima građana. Njihov broj se povećao od 128.697 u 2011/2012 na 913.138 u 2013/2014.

Simultano sa ovim vestima, u Francuskoj se pojavio izveštaj Nacionalnog instituta za statistiku i ekonomske studije (INSEE) pod nazivom "Francuska, društveni portret 2014". Na 300 strana daje se slika životnih uslova u periodu posle velike ekonomske depresije 2008. godine.

Broj beskućnika u Francuskoj se procenjuje na 112.000

Posledice finansijske krize

Finansijska kriza povećala je u Francuskoj nezaposlenost za 43 % između 2008 i 2013. godine. Više od dva miliona ljudi prima neki od oblika socijalne pomoći, a 14 % stanovništva, svojim prihodima koji su ispod 1.000 evra mesečno, spada u siromašne. Francuska sirotinja nekada je poreklom bila iz porodica sa puno dece koje su živele na selu. Danas, siromasi su većinom mladi iz urbanih sredina, poreklom iz porodica u kojoj su imali samo jednog roditelja. Za razliku od nekadašnje ruralne i nevidljive sirotinje, ova nova je vidljivija, jer živi u predgrađima velikih gradova. Departmant Sen-Sen-Denis, istočno predgrađe Pariza, tako ima najviše siromašnih u Francuskoj, najviše kriminala i najviše državne pomoći.

Broj beskućnika u Francuskoj se procenjuje na 112.000 od kojih su jedna trećina deca. Više od polovine beskućnika su rođeni u inostranstvu, najčešće u severnoj ili podsaharskoj Africi. Četvrtina beskućnika je zaposlena ali zbog male i nesigurne zarade, kao i zbog kratkih ugovora, oni ne mogu sebi da plate smeštaj. Za razliku od Amerikanaca (protestanata), Francuzi (katolici) ne smatraju da sirotinja nema novca zbog lenjosti. Oni su kritični prema prevarantima koji zloupotrebljavaju sistem, a u tu kategoriju, najčešće, stavljaju imigrante iz Afrike.

Zaposleni Francuzi, sa punim radnim vremenom, u proseku rade 41 čas nedeljno, dok oni koji su zaposleni na nepotpuno radno vreme, rade 23 časa nedeljno. Skoro 37 % menadžera posao nastavlja do ponoći, a 8 % čak i do jutra. Od krize, plate su se povećavale 0,2 % godišnje (u konstantnim evrima), a srednja mesečna zarada je 1.675 evra. Žene su plaćene 26 % manje nego muškarci, a njihove zarade predstavljaju 36 % prihoda jednog prosečnog para.

Pomoć u hrani za siromašne u pariskom predgrađu Montroj (Sen-Sen-Deni)

Bogaćenje bogatih, loše za ekonomiju

Srednja klasa u Francuskoj, za razliku od SAD gde je posle velike finansijske krize 2008. godine došlo do njenog naglog propadanja, još uvek uspeva da se održi. Međutim, prilike su za nju sve teže zbog poreskog sistema. Naime, srednja klasa nije dovoljno bogata da bi mogla da uživa u poreskim "optimizacijama" namenjenim bogatim građanima, niti dovoljno siromašna da bi bila oslobođena poreza.

U Francuskoj se povećanje prihoda ostvaruje, pre svega, na vrhu ekonomske piramide – 10 % bogatih domaćinstava poseduje 48 % imovine, odnosno, 5 % najbogatijih poseduje 35 % imovine ili, još preciznije, 1 % superbogatih poseduju 17 % imovine. Najbogatiji Francuzi troše manje od svoje zarade i bogatstva, a njihova štednja se kreće od 15 % do 25 % prihoda, dok se na dnu ekonomske lestvice troši čitava zarada. Istovremeno, najbogatiji, zahvaljujući veštim advokatima, rupama u zakonu i mobilnosti kapitala, plaćaju, proporcionalno, manje poreza od srednje klase.

Tako može da se zaključi da je bogaćenje bogatih kontraproduktivno za ekonomiju. Naime, što je veća koncentracija novca u rukama sve manjeg broja ljudi, opšta potrošnja se smanjuje, preduzeća otpuštaju, povećava se nezaposlenost i ekonomija slabi. Da bi održali sopstveni položaj i zaradu, bogatašima Francuske, ali i drugih zemalja, neophodno je društvo koje funkcioniše. Međutim, ako bogati u Francuskoj nastave da ne plaćaju porez koji bi omogućavao društvu da investira u nacionalnu ekonomiju, država neće moći ni da prikupi dovoljno sredstava kojima se, inače, obezbeđuje normalno funkcionisanje društva.

Međunarodni monetarni fond, bastion ekonomije u korist bogatih

Državne investicije kao izlaz iz krize

Francuska je, nekada, bila zemlja državnog kapitalizma u kojoj je zaštitnička država, kroz socijalnu i poresku politiku, uspostavljala mehanizme koji su ispravljali nejednakosti. Međutim, od dolaska Fransoa Miterana na mesto predsednika (1981), uveden je neoliberalizam i započeto je uništavanje zaštitničke države. Od tada, prisustvujemo neverovatnom povećanju nejednakosti kako u prihodima, tako i u posedima i imanjima. Pre dolaska Miterana na vlast, najviša poreska stopa išla je do 65 %, da bi danas bila samo 41 %.

Smanjenje poreske stope najbogatijima, kombinovano sa smanjivanjem državne potrošnje predstavlja vrlo lošu ekonomsku strategiju Francuske. Naime, istorija je pokazala da ekonomska strogost nikada nije uspela da pokrene ekonomiju. Recesiju izaziva nedovoljna potražnja, a ako država umanji potrošnju, potražnja se još više smanjuje. Za razliku od domaćinstva koje mora da živi u okvirima sopstvenih finansijskih mogućnosti, država nema tu obavezu. Povećavajući svoju potrošnju, ona tako povećava proizvodnju, otvara radna mesta i smanjuje nezaposlenost. Jedno domaćinstvo svojim dugovima ili štednjom ne može da promeni makroekonomiju, dok država može.

Pariz, 05.01.2015 - francuski predsednika Fransoa Oland sa članovima Vlade Francuske na tradicionalnoj Novogodišnjoj sednici u Jelisejskoj palati: Marisol Touraine, Francois Hollande, Manuel Valls

Uprkos ovoj evidentnoj činjenici, da nema analogija između domaćinstva (mikroekonomije) i države (makroekonomije), MMF, Evropska banka i njihovi sledbenici iz Evopske unije, ako strogost nije dala rezultate, tražiće sve više strogosti, računajući da će tako sistem proraditi. Za to vreme nezaposlenost raste, plate se smanjuju a državni programi koji su potrebni dnu društvene piramide, nestaju.

Trenutne prilike u Francuskoj samo su emanacija globalnih tendencija u većini zemalja sveta. Finansijska elita, odnosno 1% najbogatijih stanovnika planete, učestvuje u pisanju različitih zakona koji im omogućavaju ogromne zarade, čak i u krizama koje sâmi stvore. Na taj način, oni upravljaju unutrašnjom i spoljnom politikom većine zemalja, deformišući ekonomski život država i vodeći ih u pravcu u kome jedino oni imaju profit, što je, na duže staze, autoput ka velikoj ekonomskoj katastrofi.