Egipat, godinu dana posle

Navršava se godinu dana od prvih slobodnih predsedničkih izbora u Egiptu. Izbori su bili 15 – 16. juna prošle godine, ali su rezultati bili objavljeni tek 24. Izbornoj komisiji, koja se pravdala nekim proceduralnim teškoćama, bilo je potrebno celih osam dana da prebroji sve glasove i da objavi ko je pobedio. Rezultat je bio da je dr Morsi (Muslimanska braća) pobednik pošto je dobio 51,73%, a njegov rival, general avijacije Ahmed Šafik (Shafik), partija Sloboda i pravda, inače poslednji Mubarakov premijer, dobio je 48,27 % glasova.

Prošlogodišnje slavlje izborne pobede na ulicama Kaira, pre zvaničnih rezultata: pristalice Mohameda Morsija (fotografije: Mirko Šarenac)

Kako je pobedio doktor a ne general

Govorka se da su rezultati namešteni i da je, istina sa malom razlikom u glasovima, ipak  pobedio general koji se sada nalazi u Abu Dabiju.

S obzirom da su razlike bile minimalne, a dani su prolazili, svako je svojatao pobedu, tako da su pristalice Muslimanske braće, koji su već dobili većinu mesta u parlementu, uveliko slavili širom Egipta.

Padom Mubarakovog rezima, jedan deo nastalog vakuuma popunjavaju islamisti i oni koji ih simpatišu, koji za svoj loš status u društvu krive nevernike i prodane duše, što je, pokazalo se, polovina birača. Ostali, tj druga polovina, naivno je verovala da će odlaskom diktatora i korumpiranog režima nastati demokratija i privredni procvat i da će se većina problema, kao po nekom automatizmu, rešiti sami od sebe.

Mohamed Morsi posle prošlogodišnje pobede na predsedničkim izborima u Egiptu

Za dr Morsija i Muslimansku braću su glasali - da se najblaže izrazim - tradicionalisti, vernici i kako ih (gle čuda) nazivaju "patriotske snage". To su, generalno, ljudi nižeg i materijalnog stanja i obrazovanja. Ovo nikako ne znači da su za islamizaciju i protiv napretka proleteri, sirotinja i nepismen svet. Ta analogija, jednostavno nije tačna i to zahteva dublju analizu.

Postoje, ipak, neke opšte crte koje opisuju glasački uzorak i pristalice oba predsednička kandidata. Za sadašnjeg predsednika, dr Morsija glasao je nezadovoljan, siromašan svet koji nije mogao i nije imao šansu da se snađe u korumpiranom sistemu. Izlaz za sve vide kroz učvršćivanje vrednosti koje propoveda islam, kao univerzalan lek.

Šafika su mnogi shvatili kao nužno zlo i glasali su, ne toliko za njega, program i ideje koje je izneo u predizbornoj kampanji, već protiv kandidata Muslimanske braće. Privukao je, ipak, slobodoumnije, pragmatičnije glasače, sve koji su za biznis, napredak i demokratiju (ta reč se toliko upotrebljavala i izblamirala, ali je i dalje deklarativni cilj svih političkih promena). Za njega su glasali i, listom, svi  hrišćani kojih zvanično ima 10%, (a govori se da ih je i više).

Ahmed Šafik, tokom predizborne kampanje prošle godine

Da bi se izbegao haos u zemlji i građanski rat, "neko" je odlučio da pobednik na izborima bude doktor, a ne general. Pristalice prvog su već proslavljale pobedu po gradovima. Da su tada objavljeni drugačiji rezultati, goreo bi Egipat. Ovi drugi, pristalice Šafika, bili su nesložni, neorganizovani i nespremni da izađu na ulice i nisu predstavljali opasnost.

Osam dana je trebalo da se napravi dogovor sa "patriotskim" snagama i nihovim predsednikom, da reterira neke svoje stavove, principe i predizborna obećanja, da ne dira u armiju i ključna savezništva, dobrosusedske odnose sa Izraelom i da zadrži Egipat u krugu "demokratskih" zemalja. Dešava se da takozvane patriote, nebi li ostale na vlasti, završe i najprljavije poslove koje ni najliberalniji političari ne bi smeli da urade.

Na trgu Tahrir sve češće se okupljaju nezadovoljni a za godišnjicu predsedničkih izbora najavljene su velike demonstracije

Duga istorija reformi

Egipat ima bogatu i dugu istoriju demokratije. Prvi u reformama srednjevekovne kraljevine i borac za napredak bio je prosvećeni kediv Ismail Veličanstveni, poznat po tome da je 1869. otvorio Suecki kanal. On je doneo sveobuhvatne reforme, od školstva i zdravstva do vojske i policije, mnogo pre ostalih vladara, recimo 50 godina pre Ataturka. Tokom vladavine njegovih naslednika formirana je građanska klasa koja je prihvatila vrednosti zapadne demokratije.

Odlaskom u emigraciju 1952. godine Faruka, kralja Egipta i Sudana, poslednjeg vladara iz dinastije Mohameda Alija, ukida se monarhija i 1956. dolazi G. A. Naser za prvog predsednika Egipta. Uz sve greške populističke politike, on je agrarnom reformom i nacionalizacijom Sueckog kanala mnogo učinio u demokratizaciji zaostale, pretežno poljoprivredne zemlje. Mali čovek, siromašni seljak prvi put je dobio šansu za posao, školovanje i napredak.

Posle Naserove smrti 1970. njega nasleđuje el Sadat koji, vešto plivajući između Sovjeta i Amerike, obezbeđuje svom narodu napredak. Potpisivanjem Kemp - Dejvidskih sporazuma obezbedio je, na opšti užas celog arapskog sveta, mir sa Izraelom i povratio teritorije. Pokušao je da se oslobodi radikalnih islamista ali to ga je koštalo glave, ubijen je od njihove ruke 1981.

Sledećih trideset godina Egiptom vlada Mubarak. Tri decenije njegove vlasti, preporodile su zemlju. Egipat je napredovao na svim poljima i postao je politički i privredni lider regiona. Svi ekonomski pokazatelji su impresivni, ali su obezvređeni katastrofalnom demografskom politikom. Za tih trideset godina broj stanovnika se više nego udvostručio. Danas je 60% stanovništva mlađe od 18 godina. Egipat se ubrzano bliži stotom milionu stanovnika. Koja ekonomija, privreda i napredak to mogu da prate? Osim toga, režim je ogrezao u najstrašnijoj korupciji na svim nivoima i u svim sferama. Sve to baca senku na spektakularne rezultate njegove vlasti.

Za razliku od početka svoje vladavine, Mubarak je vremenom je počeo da koketira sa islamistima. Otvarao je neke ventile ali je sistem čvrsto držao u rukama.

Naizgled beznačajan i nevažan ali ilustrativan primer i signal da se tu nešto kuvalo je da su žene baš tada, u početku stidljivo a kasnije masovno, počele da se zabrađuju. Danas teško možete videti ženskog stvora bez hidžabe, a za vreme Sadata je to bio presedan, bar u gradovima. Ipak, vlast je bila sekularna i promovisala je takve vrednosti i principe. 

Tipični Morsijevi glasači koji su danas nezadovoljni što je izostala islamizacija Egipta

Sve više nezadovoljnih

Najavljuje se da će Mubaraka uskoro pustiti iz zatvora (bolnice), da je zdravstveno dobro i da će se kandidovati na izborima. To liči na ono, “šta je babi milo...” Kada smo govorili Egipćanima da će ga za koju godinu “praviti od blata”, smejali su se a neki su se čak i ljutili. Sada smo ipak došli na to – da sve više kukaju za njim.

Sada, godinu dana posle, čak ni Oland nije tako brzo i u toj meri izgubio popularnost u Francuskoj, kao dr Morsi u Egiptu. Kada bi sada bili izbori, "nezavisni" istraživači rejtinga (ima li takvih?) tvrde da bi veoma loše prošao. On je u startu već imao 50% glasača protiv sebe, a sada bi im se pridružili i razočarani, simpatizeri zbog neispunjenih predizbornih obećanja.

Nezadovoljnih je sve više. Znajući istoriju Muslimanske braće - terorističke organizacije koja je osnovana još 1928. kao odgovor islamskih intelektualaca na izazove savremenog sveta, organizacija koja je pokušala atentat na kralja Faruka i na Nasera a ubistvo Sadata pozdravila, i koja je bila uglavnom zabranjena - jedan deo birača se uplašio da će doći do ubrzane islamizacije zemlje. Drugi deo birača, podržavaoci Muslimanske braće, nezadovoljni su što taj proces pretvaranja Egipta u Džamahiriju ide sporo i traljavo. Ništa od svih onih predizbornih bombastičnih obećanja i poziva na Džihad. 

Predsednik republike, po egipatskom ustavu nema velika ovlašćenja, on mora da se izbori za njih kao što je to Mubarak uradio, ali nije verifikovao. Morsi je uz nasleđena, pokušao da prigrabi i dodatna ovlašćenja a da promenom ustava to i ozakoni. To i zakon o uklanjanju žena iz javnog života izazvalo je bujicu protesta koji su izmakli kontroli i umalo ga nije koštalo glave. Razjareni demonstranti su tom prilikom upali u njegovu rezidenciju u kojoj on igrom slučaja nije bio. Za promenu ustava, srećom, nije dovoljna obična većina nego se traži da to podrži dve trećine poslanika u parlamentu.

Kraljevska palata Abdin, sada rezidencija egipatskih predsednika

Protesti ne prestaju, oni su različitog inteziteta i izašli su iz okvira prestonice. Sada vidimo da čak i tradicionalistićki sever protestvuje - Aleksandrija, Port Said, Ismailija, Suec. Ipak, da bi se videlo kako narod diše, treba pratiti demonstracije na trgu Tahrir, i to petkom, pošto se tada ne radi a i najvažniji je dan u nedelji u religioznom smislu. Protesti počinju posle glavne molitve. Za godišnjicu izbora, sprema se ključni miting. Očekuje se da će po brojnosti nadmašiti sve prethodne. Posle decenija političke torture i zabrane bilo kakve vrste demonstracija, desila se januarska revolucija 2011. Narod je shvatio koliku snagu ima ako se udruži i naučio se da svoje nezadovoljstvo izražava na ulici. Sada je nemoguće da se ukine ta navika i taj običaj. Ni jedna sila, ni vojska ni policija više ne mogu da spreče takvo izražavanje nezadovoljstva.

Nezavisno od političkog izbora, svi su nezadovoljni postojećim stanjem i time što su izostale promene. Najvažniji zahtevi, povećanje standarda, smanjivanje uticaja vojske (i policije) i opšta demokratizacija, za jedne, a za one druge šerijatsko pravo i Džihad, ostali su neispunjena obećanja.

Egipatska kriza

Ekonomija se nije pokrenula, prihodi od turizma su u prošloj godini pali za 60%.

Investicije su smanjene, najviše trpi građevinarstvo. Gradilište buduće najviše zgrade u Africi. Kairski Menhetn, istočna obala Nila

Posle Sueckog kanala, turizam je druga po značaju privredna grana za punjenje budžeta. Milioni ljudi su zaposleni u turizmu ili posredno zive od njega. Događanja u poslednje tri godine donela su Egiptu reputaciju nesigurne zemlje sa visokim rizikom, dakle ne preporučuje se za putovanja i odmor. Ukoliko se uskoro ne uradi nešto na povećanju bezbednosti i poboljšanju imidža zemlje, to će prouzrokovati još dublju krizu. Investicije su  pale a odliv kapitala je veliki. Mnogi bogati Egipćani su napustili zemlju, zatvarajući poslove koje su imali.

Prepuna radnja sa suvenirima za turiste ali kupaca je malo

Situacija nije dobra, ali nije ni dramatično loša. Iako su se pojavili prvi znaci krize, rast cena, crni kurs lokalne valute, redovi za gorivo (kako nam je sve to poznato...) treba pohvaliti one koji vode ekonomiju ove zemlje. Očekivalo se da će se kriza ispoljijti još drastičnije i u većoj meri. Inflacija izmerena u aprilu 2013. je bila rekordnih 8,1% po podacima Centralne banke Egipta. Za tri godine kurs valute je skocio sa 7,5 Le na 9,05 Le za 1 evro a na crno se dobija 10 Le. Nista strašno. Benzin je i dalje ispod 1Le (oko 12 din), a cena za 1,5 litara mineralne vode, na primer, skocila je sa dve na tri funte. Cene hrane i pića su, po podacima Centralne banke, porasle za 40%, komunalije 18% a zdravstvene usluge za 6%, saobraćaj za 5.... Nezaposlenost je povećana na 12,6 % u 2012, a 2008. Je, na primer, bila 8,37%.

Odmor u zemlji visokog rizika

Ono što najviše zanima potencijalne turiste je pitanje bezbednosti letovanja u Egiptu. Letovališta na Crvenom moru su bezbedna. Tamo je mirno, bez incidenata, zadržana je idilična atmosfera prošlih vremena. Ako se pojavi neki problem, to se dešava na putu izvan gradova, a to se odnosi samo na Sinaj. Na afričkoj strani Gona, Hurgada i Marsaalam bezbedno je i na drumovima.

Kuriozitet je da Suecki kanal deli Egipat na afrički, veći deo i azijski a to je Sinajsko poluostrvo. Sinaj je poseban protektorat i naseljen je beduinima. Čak i za vreme izraelske okupacije nije mogla (ili se nije želelo) da se postigne potpuna kontrola nad njihovim kretanjem i sumnjivim poslovima. Ogromnim džipovima ali i kamilama švercuju drogu, oružje, ljude. Skoro su oteli grupu turista, čini mi se Južnokorejance koji su išli na izlet u manastir sv. Katarina, ceo minibus. Tražili su otkup za njih, i regularno ih pustili kad su dobili novac.

Najlepša plaža u Šarmu - Hilton Fayrouz, bez kupača

Mi, Srbi ovde se smejemo i zamišljamo kako bi se završili pregovori sa našom zemljom kad bi neke od nas kidnapovali. Ne bi se, verovatno, mnogo ovajdili. To su, ipak, retki slučajevi i ne ponavljaju se. Što se tiče bezbednosti u samom Šarmu i na celoj rivijeri, situacija je dobra. Obično sa padom totalitarnog režima i uspostavljanjem "demokratije", kao nusprodukt ili, što danas kažu, kolateralna šteta, procveta kriminal, pogotovo ulični. Sećamo se kada su, još davno, u Španiji ili Italiji motoristi otimali ženama tašne, kidali ogrlice sa vrata, džeparili i pljačkali. Ovde toga, zasad, nema ili se javlja samo kao presedan.

Gosti u Šarmu su uglavnom Arapi i Rusi koji jedini dolaze organizovano. Neobično je kad vidite sve te reklame, obaveštenja za turiste i bildbordove - na ruskoj ćirilici. Arapi su poznati kao veoma talentovani za učenje jezika pa su savladali ruski tako da turisti nemaju problema u sporazumevanju.

Po reklama reklo bi se da je Soči a ne Šarm el Šejk

S obzirom da je Egipat proglašen za zemlju visokog rizika, osiguravajuća društva ne osiguravaju turiste, pa zato i nema organizovanog dolaska sa Zapada. Da hoteli ne bi bili prazni, ponuđene su povoljne cene, posebno po komšiluku, tako da ima dosta gostiju iz Zaliva, Saudijske Arabije, ali i bogatih Egipćana koji su do sada preferirali Nord kost (coast) ili Sredozemno more. To je donelo i nove običaje. Ništa čudno da i na najekskluzivnijim plažama vidite potpuno obučene žene koje se čak i sa feredžom kupaju u moru i bazenima.

Skoro prazne kafane

Neostvarene predizborne pretnje

Grad je do promena i tranzicije vlasti 2011. godine bio u prosperitetu. Mubarak je bio najbolji promoter, sve važne međunarodne sastanke i samite organizovao je u Šarm el Šejku (Sharm el Sheik). Mnogo se zidalo, hoteli, resorti, šoping molovi, privatne vile a bilo je i ekonomskog razloga za to. Grad je noću blještao. Sada se vidi da nema novca. Mnogi projekti su zamrznuti, stalo se na pola sa gradnjom. Zelenilo koje je po zakonu moralo da se sadi – uvenulo je jer se ne zaliva. Gradski park je od zelene oaze postao simbol ekonomske krize i prazne gradske kase. Potpuno se osušio. Ulično osvetljenje je desetkovano. 

Gradski park u Šarmu koji je nekada bio oaza zelenila

Ipak, ne izgleda sve tako strašno, pogotovo vikendom. Iako to nama može da izgleda smešno zbog velikih vrućina, ipak je glavna turistička sezona u Šarmu, i uopšte na Crvenom moru kao i na Mediteranu, od polovine juna do polovine septembra, bez obzira što kupanje počinje još u martu a traje do decembra. U sezoni je najpunije i tad se, što kažu, zarađuje lova. Tako je i ove godine. U prvoj nedelji juna grad se prilično popunio ali i dalje u istoj srazmeri: 70% arapski turisti, a u ostalih trideset posto većinom su i dalje Rusi. Možda to i jeste budućnost Šarm el Šeika, da postane centar fensi arapskog turizma, ne racunajuci, naravno, Dubai, koji je mnogo vise od toga.

Avioni su počeli da sleću u kraćim intervalima, mada je to još daleko od one frekvencije od pre nekoliko godina kada je na svaka tri minuta sletao po jedan avion. U centru je gužva, izgleda kao da je sve u redu ali na celoj rivijeri, dugoj 40 kilometara, nije sve tako idealno.

Temperature vazduha, mora i vode u hotelskom bazenu

Egipćani su sjajni domaćini, srdačni i gostoljubivi. Nisu se poslednjih godina promenili. Moj savet je da slobodno dođete i uverite se. Sve one priče o odvojenim plažama za žene i muškarce, o zabrani točenja alkohola, čak i piva, zatim da parovi ne mogu da budu u istoj sobi ukoliko nemaju venčani list - bile su samo predizborne izjave sadašnjeg predsednika. Za sada se nisu ostvarile, a nadamo se da i neće.