GRAD NA ČETIRI REKE

Malo koji grad u Srbiji može se pohvaliti takvim geografskim položajem kakav ima Valjevo, prirodnim lepotama njegove okoline, istorijskim nasleđem i kulturnim sadržajima. Sledeće nedelje, 9. oktobra, ispred Doma penzionera i Doma kulture, na obali Klubare održaće se tradicionalna manifestacija Čvarkijada pa je i to prilika da bolje upoznate ovaj grad. Ili je možda bolji povod trećeg oktobarskog vikenda kada je (13-16. oktobar) poznati Jazz festival u Valjevu.

Opština Valjevo se nalazi u Zapadnoj Srbiji, između obronaka planina Maljen (1.108 m.), Povlen (1.346 m.), Jablanik (1.247 m.), Medvednik (1.247 m.) i Magleš (1.036 m.). Grad je formiran na obalama reke Kolubare, koja spajanjem reka Jablanice i Obnice nastaje baš u gradu, između pivare i Lovačkog doma. Ovde se i Gradac uliva u Kolubaru, tako da - ne tako veliki grad - leži na četiri reke.


Valjevo

Od Beograda do Valjeva možete doći vozom, prugom Beograd – Bar, ili kolima, Ibarskom magistralom, preko Lajkovca ili Obrenovačkim putem, preko Uba. U oba slučaja udaljenost je oko 100 kilometara. Šabac je udaljen 68, Loznica 75, a Užice 92 kilometra od grada. Zašto ne pomenuti i sportski aerodrom u Divcima kao još jedan vid saobraćajne povezanosti grada sa okolinom. Dakle, jedan od osnovnih uslova za posetu je ispunjen, a to je blizina i relativno korektan put, tako da je moguće otići i na obdanicu (krenuti ranije ujutro, a vratiti se uveče). Mi, ipak, preporučujemo noćenje, budući da su cene smeštaja zaista povoljne, da ima šta da se vidi, da može lepo da se pojede, popije i da se vrlo sadržajno provede vikend.


Hotel Grand

Valjevo nije veliki grad. Po poslednjem popisu iz 2002. godine u čaršiji živi 61.270 stanovnika a u okolnim selima 35.491, što zajedno čini valjevsku opštinu. Grad se prostire na površini od oko 900 kvadratnih kilometara, na prosečnoj nadmorskoj visini od 185 metara. U stara dobra vremena (do početka devedesetih) grad je bio jak industrijski centar, gde su dominirali metalski i poljoprivredno - prehrambeni kompleks. Ono što nije upropašćeno “u tranziciji”, dokusureno je u NATO bombardovanju 1999. godine. Dakle situacija, kao i u ostatku zemlje, nimalo sjajna.


Spomenik Živojinu Mišiću

Ipak, šansa za oporavak grada se vidi u razvoju privatnog sektora, formiranju malih i srednjih preduzeća, u poljoprivredi i u turizmu. Dok je grad finansijski dobro stajao, ukupna atmosfera bila je drugačija. Otvarali su se butici, kafići, restorani, trgovinske firme i privatna preduzeća, poznati u celoj bivšoj Jugoslaviji. Videlo se da u gradu ima para. Tada čuvena ulica za provod i kupovinu, stara turska čaršija Tešnjar, živela je 24 časa. Još se pamte provodi u ondašnjoj kultnoj kafani “Kovačev han”. U “Abraševiću” je bila umetnost naći mesto, u “Centralu” su bile žive svirke a u restoranima se čekalo na sto. Danas je drugačije, borba je za svakog gosta. Samo su najbolji i najjači preživeli. Ipak, otvorila su se i nova mesta, tako da je ugostiteljska ponuda i dalje veoma raznovrsna i kvalitetna.


Izlaz iz Tešnjara prema hotelu Grand

Sve to je uticalo da su cene u Valjevu znatno niže nego u Beogradu. Ovo se vidi na pijaci, a i u kafićima i restoranima. Za Valjevo je uvek važilo da se tu dobro jede. Specijalitet ovog kraja, osim duvan čvaraka, sira i kajmaka, je svakako jagnjetina, posebno ona iz Pričevića. U tom mestu su čuvene kafane “Vule” i “Branka” a ni “Velinka” iz Stuba nije daleko. U Beloševcu, takođe postoje dve odlične kafane sa pečenjem, “Birbi” i “Kod Belog”, gde osim jagnječeg možete da se pogostite i savršenim prasećim pečenjem i roštiljem.

Za one kojima je jagnjeće pečenje dosadilo, postoji i dobar izbor roštilja. Možda, najbolji roštilj se jede “Kod Bore” u Sedlarima, odmah iza pivare ali i na više mesta u gradu. Što se rakije tiče, o tome ne treba dodati ni slovo, pošto je valjevska “ljuta” od šljive - pojam kvaliteta. To su sve dodatni stimulansi da se odlučite za ovu destinaciju. Spojite lepo i korisno sa dobrim provodom.


Muzej u Valjevu

Kad kažemo lepo, onda mislimo da grad sa okolinom može zadovoljiti sve motive jednog turističkog putovanja. Centar grada je vrlo lepo uređen. Ni nalik onoj uvreženoj predrasudi o “blatnjavoj” srbijanskoj provinciji. Još osamdesetih godina počelo se sa uređenjem grada. Obnovljene su mnoge značajne fasade, formirane pešačke zone (Tešnjar, Kneza Miloša, Desankin venac i trg Vojvode Živojina Mišića ), sagrađeni novi mostovi preko Kolubare, osnovane galerije i otvoreno mnogo atraktivnih ugostiteljskih sadržaja, tako da kada ste u centru, imate utisak da ste u nekom mnogo većem gradu nego što inače jeste.

Valjevo zovu i grad spomenika, koji su posvećeni velikanima srpske istorije i kulture: Vuku Karadžiću, Dositeju, Desanki Maksimović, Milovanu Glišiću, Birčaninu, Proti Mateji, Aleksi Nenadoviću, Vojvodi Mišiću… i mnogo spomenika iz revolucionarne prošlosti grada. Dakle Valjevo se, zaista, razlikuje od ostalih, sličnih po veličini a i većih, gradova kod nas. Međutim, ono što je najatraktivnije i što je zaista neponovljivo jeste okolina grada. Prosto ne znate gde bi pre krenuli u obilazak. Pred vama je bogat izbor prirodnih i kulturno-istorijskih atrakcija. Možete uživati na rekama, planinama, u manastirima i etno-selima.


Spomenik Desanki Maksimović

Prvi predlog bi, svakako, bio odlazak na Divčibare koje s pravom nose epitet vazdušne banje, gde se u sudaru morske, karpatske i panonske klime oformila specifična mikroklima, naročito blagotvorna za disajne puteve zbog prisustva joda u vazduhu. Ovo je visoravan na planini Maljen, udaljena od Valjeva 38, a od Beograda 110 kilometara, prosečne nadmorske visine od oko 1.000 metara, sa najvišim vrhom Kraljev sto od 1.103 metra. Naziv potiče od legende da je car Dušan Silni upravo ovde slavio pobedu svoje vojske, a nešto kasnije, takođe po predanju, Kraljević Marko je ozidao izvor Markovi čanci.


Panorama Divčibara

Turizam faktički počinje da se razvija kada je dvadesetih godina 19. veka knez Miloš otkupio cele Divčibare od turskog bega i, primetivši blagotvorno dejstvo te klime, počeo tu da provodi vreme, odmarajući se. Osnivanjem Zdravstvenog društva Divčibare, 1925. godine i popravkom valjevskog puta, ovaj lokalitet i formalno postaje turistički centar, sa više od 1.000 ležajeva u vilama, sa svim pratećim sadržajima. Nažalost, tokom Drugog svetskog rata sve je uništeno do temelja, ali je ostala tradicija i navika ljudi da tamo idu na odmor. Posle oslobođenja sazidano je više hotela i odmarališta, auto-kamp i mnogo privatnih kuća, tako da je privatni smeštaj, danas, osnovna karakteristika receptivnog turizma. Hoteli su “Divčibare”, kompletno renoviran 2007. sa četiri zvezdice, sa zatvorenim bazenom, kongresnim centrom, 250 ležaja, četiri apartmana, koji sa hotelom „Maljen“ (125 ležaja), udaljenim samo 300 metara - čini celinu. Cena smeštaja u ovom hotelu je 3.600 dinara za pun pansion, po osobi. Takođe je popularan i hotel “Pepa – Crni vrh “, nalazi se odmah pored najduže ski staze, sa 200 ležaja, a cena polupansiona za jesen 2011. je 2.000 dinara, a noćenje sa doručkom je 1.400 din.


Tadića mlin

I odmaralište “Zmaj“ sa 126 ležaja, veoma je omiljeno, pogotovo zbog niske cene smeštaja. Takođe se preporučuju “Divčibarski konaci”, etno apartmani na Crnom vrhu, na oko 1100 metara nadmorske visine, od oko 60 kvadratnih metara, predviđenih za 6 osoba, po ceni 3.200 za pun pansion, 2.500 polu pansion i 1.800 za noćenje sa doručkom, za jednu osobu.

U prvatnim vilama, pansionima, su takođe povoljne cene. Na primer, u “Divčibarskom zamku” cena za noćenje sa doručkom je 1.750 din, polupansion je 2.500 din, ali preko tri noći - noćenje s doručkom je samo 1.050 din, a pp 1.600. Treba spomenuti vilu “Bella vista”, vilu “Marina”, “Markov konak”, “Šumski raj”, vilu “Narcis”...

Status vazdušne banje Divčibare su dobile 1963. godine, a postale su poznate po lečenju plućnih bolesti, bronhijalne astme, neurovegetativnih smetnji, anemije, astenije i dermatoza. Od vegetacije preovladavaju crni i beli bor, bukva, breza i raznovrsno livadsko lekovito bilje. Posebno su rasprostranjene pečurke i to crni vrganj, rujnice, mlečnice i sunčanice, pa se svakog prvog vikenda u oktobru održavaju “Dani gljiva”. Leti možete koristiti šest obeleženih pešačkih (planinarskih) staza koje zbog pitomog reljefa nisu naporne.

Na Divčibarama postoje dva teniska terena, sa podlogom od kolor seta, tereni za male sportove i fudbalsko igralište. Zimi, osim šetnji, moguće je i skijanje. Nije to ništa senzacionalno, ali sasvim dovoljno za ski-vikend. Na severnoj padini Crnog vrha urađena je najduža staza od 800 metara sa žičarom kapaciteta 700 skijaša na sat, koja je osvetljena pa se može i noću koristiti. Postoje, takođe, i tri manje staze od po oko 300 metara dužine sa žičarama. Tu su i staza za nordijske discipline, ski-škola, a postoji i mogućnost iznajmljivanja opreme. Nova staza Crni vrh radi od 09 do 16 h, a dnevni pass je 800 dininara. Žičara na novoj stazi vikendom košta samo 100 dinara. Noćno skijanje je od 20 do 22 časa. Maljen bebi staza radi od 10 do 16, a pass je 200 dinara.

Na Divčibare se može doći iz Valjeva i autobusom svakog dana u 08 i 17 h, a iz Beograda u 05.30 h. Lastom, a Evropa busom iz Valjeva u 11, a iz Beograda u 09 i 13 h. Povratak je u 10.45 13 i 18.30 h.

Drugi predlog za obilazak valjevske okoline je poseta klisure reke Gradac i obilazak manastira Ćelije i Lelić, što čini jednu celinu.


Dvorište manastira Ćelije

Kanjon reke Gradac je izuzetno prirodno dobro koje se prostire na površini od 1.300 hektara, koje je na predlog Republičkog zavoda za zaštitu prirode zaštićeno i predato na staranje valjevskom Ekološkom društvu “Gradac”. Reka je dugačka 14 kilometara. Izvire na vrelima Zelenac kojih u zavisnosti od padavina ima između tri i sedam. Tok reke je kroz netaknutu prirodu a voda je tako čista da se smatra jednom od najčistijih reka u Evropi. Kao dokaz, dovoljno je reći da ovde možete videti vidre koje žive u isključivo čistim vodama, kao i pastrmke. Šetnju možete započeti kod vrela Kolovrat, pa nizvodno dolazite na Šareno platno, gde pomenuto ekološko društvo ima bivak - manji objekat otvoren za putnike namernike. Dalje slede Prskavac, Popovo i Kaluđersko vrelo i Vidanov, Kraljev i Sunčev vir, plažice Livadica, Ploče, Anatem i Kriva vrba.

Ono po čemu je Gradac naročito poznat, jesu vodenice. Najpoznatije su Savina vodenica, koju je još Milovan Glišić opisao pišući o prvom srpskom vampiru. Lelićka vodenica je ponovo u funkciji, zatim, Novakovića mlin koji predstavlja sjajan turistički potencijal, za sada nažalost neiskorišćen, Tadića mlin koji je pretvoren u hotel i restoran i Ilovačića vodenica na istom jazu, čuveni kafe – restoran “Vidra” sa prijatnom baštom i još aktivnom vodenicom gde možete kupiti brašno iz potočare.


Restoran Vidra

Tu odmah iznad, izgrađena je brana, tako da se u akumulacionom jezeru može lepo kupati. U tom delu toka, oko reke su sazidane kuće sa kafanicama, tako da je atmosfera gotovo “morska”. Uz jezero je otvoreno mnogo kafića, uz samu vodu, pa je za vreme letnjih žega, ovo naj popularnije okupljalište Valjevaca i gostiju grada. Kupanje u reci je posebno prijatno kada su velike vrućine, pošto je voda izuzetno sveža. Reka završava svoj tok u samom gradu, ulivajući se u Kolubaru, gde se upravo završava gradnja drugog po veličini pravoslavnog hrama kod nas, posvećenog Vaskrsenju Gospodnjem.

Kada se od Valjeva krene prema Povlenu, u samom kanjonu na levoj obali reke Gradac, nekoliko kilometara od grada, nalazi se ženski manastir Ćelije, po jednom predanju zadužbina kralja Dragutina, s kraja 13. veka a po drugom, potiče iz vremena despota Stefana Lazarevića, iz 14. veka. Pošto su monasi imali važnu ulogu u bunama protiv Turaka, ovi ga 1791. godine pale. Obnovljen je nekoliko godina kasnije, međutim, već 1810. godine Turci ga spaljuju ponovo. Posle naredne obnove, u manastiru se osniva jedna od prvih škola u Srbiji. Poznat je, naročito, po tome što je u njemu sahranjen čuveni teolog, arhimandrit Justin Popović Ava, autor značajnih studija o pravoslavlju i jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva, koji je ovde bio duhovnik od 1948. godine, pa sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Tu je, takođe, i grob kneza Ilije Birčanina, pogubljenog zajedno sa knezom Aleksom Nenadovićem na kolubarskom mostu 1804. godine. U manastiru je od 1966. godine i jedna od, trenutno, boljih ikonopisačkih škola i radionica. Ceo kompleks je izuzetno prijatno uređen, sa veoma lepim konacima i pratećim objektima.

Samo nekoliko kilometara dalje, u istoimenom selu nalazi se manastir Lelić. Crkva i konaci su novijeg datuma, pošto je manastir zadužbina svetog vladike Nikolaja Velimirovića i njegovog oca Dragomira. Od 1992. godine, kada su mošti svetog vladike, najpoznatijeg srpskog duhovnog prosvetitelja posle Svetog Save i doktora filozofije sa Oksforda, prenete iz manastira Sveti Sava u Libertvilu ( Ilinois- SAD) - Lelić postaje omiljeno mesto hodočašća njegovih poštovalaca. U okviru manastirskog kompleksa nalazi se više kapela, muzej i ikonopisačka i duborezačka škola.


Manastir Lelić

Ova dva manastira, kako ih u narodu zovu, “srpski Jerusalim”, privlače veliki broj hodočasnika i turista tokom cele godine.

Da bi zaokružili takozvanu “manastirsku turu” valjevskog kraja, treći predlog za razgledanje je svakako poseta manastirima Jovanje i Pustinja. Prvi se nalazi na samo sedam kilometara od grada, na putu za Poćutu i Bajinu Baštu, u selu Zlatarić. Crkva, posvećena svetom Jovanu je s kraja 15. i početka 16. veka, a dve priprate su dozidane kasnije. U 18. veku ovde je postojala bogoslovska škola, a krajem tog veka Turci su zapalili manastir, kao i ostalih 13 crkava valjevskog kraja. Obnovljen je početkom sledećeg veka. I pored više rekonstrukcija, živopis iz 17. veka je zadržao elemente monumentalnosti.

Na istom putu, 23 kilometra udaljen od Valjeva, u klisuri reke Jablanice, u blizini sela Poćuta, na skrovitom mestu, smestio se možda i najlepši manastir tog kraja – Pustinja. Pretpostavlja se da je zadužbina kralja Dragutina iz 13. veka. Manastirska crkva je posvećena Vavedenju presvete Bogorodice, zidana od lomljenog kamena i sige u maniru Raške škole, pokrivena je crepom, a kube šindrom. Zvonik i priprata su zidani 1848. godine. Manastir je više puta razaran, paljen, pljačkan i obnavljan. Ipak živopis je dobro očuvan a potiče iz 1622. godine. Freske su uradili zografi Jovan i Nikola u bogatom i kontrastnom koloritu za samo 123 dana. Značajno je napomenuti da je freska svetog Jovana Krstitelja iz ove crkve pod zaštitom Uneska. Ikone i ikonostas potiču uglavnom iz 19. veka. Danas je Pustinja ženski manastir.

Samo koji kilometar odatle, penjući se dolazite na vrh planine Medvednik ( 1.247 m. ) na kome se nalazi planinarski dom sa 50 ležajeva. Planina je dobila ime po tome što njena silueta, zaista, podseća na medveda koji leži. Za ljubitelje prirode, preporučujemo šetnju planinom, po obeleženim pešačkim stazama. Naročito bi izdvojili stazu koja vodi niz reku Zavojšnicu, do Zelenog vira, pa dalje nizvodno do Drine. Usput ćete uživati u veoma dobro očuvanoj prirodi planine koja, zaista, pleni svojom pitominom.


Jadar

Na Šabačkom putu, 12 kilometara udaljena od Valjeva, nalazi se jedinstvena kulturno-istorijska i ambijentalna celina - Brankovina. Nema mnogo mesta u Srbiji sa toliko istorije i toliko znamenitih stanovnika. To je postojbina čuvene porodice Nenadović. Iz te familije potekli su knez Aleksa, prota Mateja, vojvode Jakov, Sima i Jevrem, književnik čika Ljuba i kneginja Persida, majka kralja Petra Prvog Karađorđevića. Ceo prošli vek Brankovinu obeležava i proslavlja ikona srpskog pesništva Desanka Maksimović koja je tu provela detinjstvo, vraćala se stalno ovom kraju tokom svog dugog života i, najzad, odlučila da svoje poslednje dane proživi baš ovde. Po sopstvenoj želji, tu je i sahranjena u porti crkve, pod stoletnim hrastovima, zajedno sa svojim znamenitim sugrađanima. Crkva Svetih Arhanđela iz 1831. godine zadužbina je prote Mateje. U crkvenoj riznici se čuvaju Veliko i Malo Jevanđelje koje je prota doneo iz Rusije, na kojima se zakleo Praviteljstvujušći Sovjet Serbski. U riznici se, osim dragocenog crkvenog mobilijara, čuvaju vredne knjige. Mnoge od njih su sa originalnim zapisima Hadži Ruvima. Crkva je deo kompleksa koji još čini i stara sudnica, Protina škola, Desankina škola, vajat porodice Nenadović, i mnoge stare etno-kuće, tipične za ovaj kraj. U Protinoj školi nalazi se autentična učionica iz tog doba, a u Desankinoj, spomen soba posvećena pesnikinji. Svakog 16. maja, na njen rođendan, ovde se dodeljuje najprestižnija nagrada za poeziju na srpskom jeziku. Osim kulturnih programa, u Brankovini se već više od 40 godina odvijaju i Dani maline, kao privredno – turistička manifestacija.


Crkva u Brankovini

Najbliže izletište Valjevaca, udaljeno svega pet kilometara od grada, je Petnica. Ovde je napravljeno vodozaštitno, akumulaciono jezero Pocibrava, koje je bogato ribom, pa čak i školjkama, sa uređenim plažama. Od ribe najviše se love som, šaran, štuka i amur do 10 kilograma. Osim jezera, postoji i sportsko – rekreacioni kompleks koji čine četiri otvorena bazena i tereni za male sportove. Voda u bazenima je termalna sa temperaturom od 29 stepeni Celzijusa. Kompleks je smešten u predivnoj prirodi, a obuhvata veliku površinu. Treba odati priznanje menadžmentu koji ovo mesto drži izuzetno čisto i uredno. Trava je besprekorno pokošena, a cveće raznovrsno i održavano. Ugostiteljski objekti su takođe prijatni, tako da ovo mesto zaista preporučujemo. U Petnici se takođe nalazi velika i veoma lepa crkva Uspenja Bogorodice iz 15.veka. Kada ste već ovde, nikako ne propustite da obiđete značajno arheološko nalazište - Petničku pećinu, u kojoj su pronađeni tragovi boravka i kosti preistorijskog čoveka. Na ulazu u samu pećinu, otvoren je prijatan restoran koji ne narušava sklad ovog lokaliteta. Ono po čemu je ovo mesto, a i Valjevo uopšte, ipak najpoznatije, bukvalno u svetskim razmerama, svakako je Istraživačka stanica u Petnici, za rad sa talentovanim đacima i studentima, koja je pod pokroviteljstvom Ministarstva za nauku i prosvetu Republike Srbije.

Pošto smo videli, po našoj proceni, najznačajnije i najlepše od onoga šta ima da se obiđe u Valjevu i okolini za vikend, moguće je da se neko, fasciniran onim šta je video, odluči da produži boravak. Idealna prilika za to je seoski turizam. U više sela, veoma blizu grada, nekoliko desetina domaćinstava prima turiste. Da ne bi bilo iznenađenja, kvalitet smeštaja regulisan je Pravilnikom o kategorizaciji ugostiteljskih objekata, pod nadzorom je Turističke organizacije Valjeva, čije sve uslove ovi domaćini ispunjavaju. Tradicija seoskog turizma je duga, međutim, stanovništvu to nije postalo osnovno zanimanje, već sporedna delatnost. To je veoma bitno, pošto još nije narušena tradicionalna gostoljubivost. Smeštaj je udoban, hrana domaća a domaćini neposredni, tako da imate utisak kao da ste došli u goste. Najbliže selo je Degurić, pet kilometra od grada, i Petnica, zatim Popučke, sedam kilometara od Valjeva, na putu za Beograd. To je ravničarsko selo sa romantičnom seoskom atmosferom. Valjevska Kamenica je udaljena 17 kilometara, a posebno je zanimljivo otići u ovo selo za vreme Petrovdanskih dana, 11. i 12. jula kada je seoska slava i vašar. Selo Stave, 23 kilometra udaljeno od Valjeva, na putu za Ljuboviju, pruža mogućnosti za šetnju, lov i ribolov. Donji Taor je na obroncima Povlena, na nadmorskoj visini od 800 metara, 37 kilometara udaljen od grada.


Ulica kneza Miloša u Valjevu

Ako više volite gradsku atmosferu, u Valjevu ima nekoliko hotela, na čelu sa čuvenim “Grandom”, koji već dugo drži primat u kvalitetu pružanja turističkih usluga. Potpuno je obnovljen, a lokacija u srcu varoši je još jedan razlog da odsednete baš u ovom hotelu. Dali smo vam ideju gde da odete, šta da obiđete i kako da se provedete, a sve to za male pare. Ono u šta morate sami da se uverite je, zaista, neverovatna srdačnost i gostoljubivost Valjevaca i stanovnika okoline.

Kultura, obrazovanje...

Da ne bi bilo da se ovde samo dobro jede i pije dobra rakija, treba istaći da je Valjevo grad sa veoma bogatim kulturnim sadržajima i događanjima. Od ustanova tu je, pre svega, Narodni muzej u čijoj zgradi je bila gimnazija od 1870. do 1906. godine kada je preseljena u sadašnju zgradu. Muzej ima stalnu postavku i aktuelne izložbe, a pod njegovim okriljem su i Muzej Prvog i Drugog srpskog ustanka, Zavod za zaštitu spomenika, Istorijski arhiv, Gradska biblioteka sa naučnim, zavičajnim i dečjim odeljenjem, Dom kulture sa multinamenskom salom od 630 mesta. Od institucija kulture treba svakako spomenuti i KUD “Abrašević” čiji su hor, folklorni i muzički ansambl nadaleko poznati. Postoji i privatno pozorište “Mala scena”. Ipak, Moderna galerija sa stalnom postavkom slika Ljube Popovića iz ranog perioda (1953.-1963. g.) i poklon zbirkom zvučnih imena dosadašnjih izlagača je, možda, kulturni simbol grada. Pored ove, ne manje čuvena galerija je Internacionalni centar Mića Trnavac, na staroj stočnoj pijaci u Gradcu, gde ovaj, u svetu poznatiji slikar nego u svojoj zemlji, priređuje izložbe stranih autora. Važno je posetiti i galeriju "Le petit consulat". 


Galerija Le petit consulat

U gradu postoje dve pravoslavne, katolička i adventistička crkva. Upravo se završava još jedan pravoslavni hram koji će svojim oblikom i dimenzijama, verovatno, postati novi simbol grada. Osim već pomenute gimnazije, u Valjevu ima još pet srednjih škola, od kojih je najpoznatija čuvena Poljoprivredna škola, osnovana još dvadesetih godina prošlog veka, smeštena zajedno sa starinskim profesorskim paviljonima u prelepom kultivisanom parku na ulasku u grad, pored železničke stanice. Postoji, takođe, i Viša ekonomska škola.


Valjevska gimnazija

Istorijsko nasleđe

Od već pomenutog preistorijskog čoveka, čiji su tragovi pronađeni u Petničkoj pećini, ovaj kraj je naseljen u kontinuitetu, sve do danas. Postoje pisani dokumenti iz 1019. godine da je ovde postojao manastir Gradac, iz kasnije datiranih dokaza, saznajemo da se ovde nalazio grad Kolubara, a najstariji dokumenat u kome se spominje naziv Valjevo je iz Dubrovačkog arhiva, iz 1393. Godine. U tom spisu grad se pominje kao srednjovekovni trg na raskrsnici važnih puteva. Turci ga zauzimaju 1458. godine tako da ga i čuveni Evlija Čelebija spominje u svojim putopisima 1660. godine. U 18. veku postaje sedište Mitropolije, a početkom 19. veka jedan od najvažnijih ustaničkih centara. Najstarija zgrada u gradu je Muselimov konak, s kraja 18. veka, u čijem su podrumu 1804. godine, bili zatočeni knezovi Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović, do pogubljenja u čuvenoj seči knezova. Sada je konak deo muzeja u kome je postavka izložbe o Prvom i Drugom srpskom ustanku. Kula Nenadovića je takođe značajna. Podignuta je 1813. godine na bregu Kličevac, kao barutana. Najznačajnija ambijentalna celina je, svakako, stara turska čaršija Tešnjar, u centru grada, na desnoj obali Kolubare. Današnji izgled je uglavnom iz 19. veka, mada je formirana znatno ranije. Sada je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Svakog avgusta se ovde priređuje privredno-turistička manifestacija “Tešnjarske večeri”.

U gradu postoje i reprezentativne javne zgrade (zgrada Muzeja, Opštinski i Okružni sud, Gimnazija, zgrada Radio Valjeva, Dom vojske, bivši SDK, crkva, bivša kasarna…) i više primera srpske građanske arhitekture.

“Valjevska podvala”

Pre nego što se odlučite da posetite Valjevo, svakako, pročitajte “Dva cvancika”, valjevskog pisca Milovana Glišića, da biste shvatili mentalitet i običaje ovog kraja i da biste se pripremili. U toj pripovetci je opisano kako je došlo do pojma “valjevska podvala”. Elem, dva Valjevca na nekom vašaru, razmeniše svoje kotarice. Jedan je imao orahe, ali samo odozgo. Ispod su bile šišarke. Drugi je imao vunu odozgo, a ispod mahovinu. Obojica su pri razmeni bili zadovoljni, dok nisu otkrili prevaru…

Prestižni džez festival

Već tridesetak godina, svakog maja, održava se možda najprestižnija manifestacija u gradu. Jedan od osnivača, i najčuveniji valjevski džezer, Jova Maljoković, uspeo je da od festivala napravi vrhunski muzički i društveni događaj. Svake godina festival otvara “Big bend” RTS-a, kompozicijom “Valjevska podvala”.

Maline – izvozna slast

Najpoznatiji izvozni artikal ovog kraja, pa i cele Srbije sigurno su maline, posebno sorte vilamet koju drugačije nazivaju - divčibarska. Trgovci iz EU sklapaju ugovore sa ovdašnjim proizvođačima koji isporučuju smrznute cele maline industrijskog kvaliteta. Naše smrznute maline su najcenjenije, a najveći suparnik su čileanske.

Kako doći

Vozom barskom prugom, kolima ili autobusom. Ibarskom magistralom, preko Lajkovca ili preko Obrenovca i Uba. Udaljenost je oko 100 kilometara od Beograda.

Info centri-Turistička organizacija Valjeva

Tel. 014 221-138

Gde noćiti

“Grand” hotel, četiri zvezdice (85 ležaja, pet apartmana, restorani, poslovni salon), cena za dvokrevetnu sobu sa doručkom je 8.000 dinara (4.000 po osobi), hotel “Narcis”, u strogom centru, sa jednom zvezdicom je između 4.600 i 5.200 dinara za dvokrevetnu sobu, a u hotelu “Jablanica” je oko 5.000 dinara. Postoji i hotel “Tadića mlin”, sa cenom od 2.500 do 3.200 dinara za dvokrevetnu sobu. Preko puta nove crkve nalazi se konačište “Bubica” (oko 3.100 za dve osobe, bez doručka) a, svakako, treba spomenuti i apartmane “Rašević” (3.500 dinara, dvokrevetna soba).

Gde jesti

Osim pomenutih kafana za “jagnjeće brigadire” u Pričeviću i Beloševcu, za ljubitelje roštilja kod “Bore” u Rosuljama (pre skretanja za Ćelije na putu za Bajinu Baštu), dobri restorani su “Lovački dom” na ušću gde nastaje Kolubara, “Tre merli” kod Desankinog spomenika, italijanski restoran u kom možete da degustirate vina iz poznate vinarije Jelić iz Bujačića kod Valjeva, “Kod Belog” u Jovana Dučića (7. jula),“Vidra” na Gradcu, “Intermeco” u Tešnjaru, picerija “Bolero” na početku Jovana Dučića, picerija “Mamema” u Knez Miloševoj, kafe picerija “Korner” u Karađorđevoj, kafe picerija “Taverna” takođe u Karađorđevoj, “Zlatibor” u samom centru kod Desankinog spomenika, i čuveni “Šofer bar” kod bivše železničke stanice. Treba, svakako, pomenuti i obnovljene “Platane” pored pivare, odakle direktno dolazi sveže pivo.

Gde izaći

Postoji više kafana, picerija i kafića koji su, kao i svugde, “in”. To se sezonski menja i klijentela tako prelazi iz jednog u drugi lokal. Ipak, postoje mesta koja odolevaju tim pomodnim migracijama. Aktuelno, to su pre svega “kafe Foral” ili “kod Pište”, “kafe 32”, “Stari sarač”, “Rakija bar”, “Intermeco” i još mnoga mesta, a sve u čuvenoj turskoj čaršiji Tešnjaru. Osim toga postoje i “Ponte bianko” kod Granda, “Skala” u Miloševoj, i “Džipsi” u Siđelićevoj ulici i mnogi drugi... Posebno treba spomenuti “Paviljon” iznad spomenika Stevanu Filipoviću, iznad Popara, sa odličnom terasom sa koje se pruža spektakularni pogled na celo Valjevo i dobrom uslugom. Za vreme letnjih vrućina, najbolje ćete se ohladiti u “Pećini” u Petnici gde vas, dok sedite u restoranu na ulazu u pećinu, prirodni erkondišn vrlo brzo osveži, pa i na plus 40, prija džemperić...

Kalendar događanja

Svetosavska atletska trka ( 27. januar)

Dečji festival sporta i rekreacije na Divčibarama (februar)

Festival flautista muzičkih škola i akademija (mart)

Festival autorskog filma (april)

Desankini majski razgovori (Valjevo-Brankovina 15.-16. maj)

Međunarodni festival dečjeg folklora (maj)

Republička smotra recitatora (maj)

Dani lekovitog bilja na valjevskim planinama ( poslednji vikend juna)

Dani dečje kulture (maj-jun)

Dani maline u Brankovini (jun)

Petrovdanski dani u Valjevskoj Kamenici (11. i 12. jul)

Reli džipovima valjevskim planinama (jul)

Dvorište – književne večeri ( jul-avgust )

Tešnjarske večeri (druga polovina avgusta)

Skup motorciklista (avgust)

Susreti pisaca – Desanki u čast (oktobar)

Dani gljiva na Divčibarama (prvi vikend oktobra)
Čvarkijada (9. oktobar)

YU Jazz Festival (13-16. oktobar)

(fotografije: Turistička organizacija Valjeva i Mirko Šarenac)