TAJNE BEOGRADA

Dragica Bajić

Još jedna zanimljiva turistička priča o Beogradu ovaj put nas vodi u „središte grada“. Nije reč o metafori: beogradsko podzemlje je razgranato i dublje nego što se misli. Nema tamo ni bauka ni sakrivenog blaga ili duhova, tek poneki beskućnik, prašnjava gajba s (praznim) pivskim flašama, pacovi, paučina i, možda, skeleti stari nekoliko vekova. Dovoljno da raspali maštu? Beograd je ipak, potkopan na sve strane. Podzemni hodnici idu kroz Banovo brdo, zemunske brežuljke Ćukovac i Gardoš, Senjak, Tašmajdan naravno i čitav stari deo grada i sa dunavske i sa savske strane, Kalemegdan. Ima ih i u Rakovici, na Voždovcu, Vračaru, Zvezdari (foto: velika pećina, danas klub Andergraund)

Neobične priče, čudne sudbine i Beograd koji do sada nije viđen, tema su ture „Podzemnim Beogradom“ koju organizuje Go2Serbia u saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda i podrškom Ferijalnog i hosteling saveza Srbije. Tura se organizuje tri puta nedeljno i traje dva sata, a vode je pisci knjige "Beograd ispod Beograda", profesor dr Vidoje Golubović i novinar Zoran Nikolić, zajedno sa licenciranim vodičem.

Šta videti?

Tura „Podzemnim Beogradom“ nudi posetu Rimskoj dvorani u kojoj su temelji kule glavne kapije rimske tvrđave i cevi rimskog vodovoda koji je vodio čak od Malog mokrog luga. U bunkeru iz vremena Informbiroa, može se upoznati sa nekim špijunskim tajnama Jugoslavije i Titovoj političkoj igri sa velikim silama.

U velikom barutnom magacinu je moguće dodirnuti zidove kompleksa koji su kao poslednju odbranu od Turaka sagradili Austrijanci za čuvanje najbitnije robe – baruta u posebno suvim uslovima, a u blizini reke.

U vinskom lagumu se može doživeti period oslobođenja Srbije od Turaka i razvoja srpske Savamale, uz obavezno vinsko-boemsko posluženje.

Tura je za sada zasnovana na četiri lokaliteta, ali cilj je da se proširi i omoguće posete drugim lokalitetima.


Jedan od ulaza u podzemlje

Beograd ispod Beograda

Znate li gde je Šalitrena pećina, a Ludo brdo, izvinite, da li ste vi iz Beograda? Pariz ima Ajfelov toranj, Trijumfalnu kapiju, Luvr, London ima Big Ben, Bakingemsku palatu, Moskva ima Crveni trg, a Beograd, Beograd ima podzemlje.

Ne nije reč o onom „podzemlju“, već o pravom gradu ispod grada, koji je star hiljadama godina. Kad se šetate na primer, Skadarlijom do nekog restorana, ustvari koračate iznad podzemnog prostora u koji može da stane oko 4.000 ljudi.

Podzemni Beograd sadrži na stotine lokaliteta, pećina, laguma, tunela, bunkera i drugih građevina koje su uništavali i gradili narodi koji su naseljavali Beograd.

Beograd je jedno od najneobičnijih i najstarijih naselja u Evropi. Po starosti se može meriti sa najstarijim prestonicama Starog kontinenta. Naseljen je 7.000 godina, a oko 30 puta je kompletno uništavan i ponovo građen.

Mnogobrojni vladari ovog grada ostavljali su svojevrsne tragove ispod njega, gradeći podzemne objekte, lagume, bunkere, skloništa, kao i tajne prolaze od kojih su mnogi danas zaboravljeni i skriveni ispod pločnika prestonice.


Barutana

Kada se prelazi Brankov most sa novobeogradske strane ka starom delu grada, vidi se jedinstvena panorama Beograda, sa impozantnom Sabornom crkvom i Pobednikom, zaštitnim znakom grada. Podzemni prostor ispod ovog „pejzaža“, od mosta, pa do Kalemegdana, skriva lagume, u koje se ulazi iz Karađorđeve ulice, a koji su smešteni ispod jednog od najlepših gradskih delova - Kosančićevog venca. Lagumi su služili kao skloništa tokom savezničkog i nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a posle ih je prekrio veo tajni, ili bolje reći - zaborava.

Razlog je bio taj što su lagumi bili predviđeni da se u slučaju ponovne ratne opasnosti u njih sklanjaju kulturna i materijalna dobra. Periodično su ih koristile neke firme, a danas je većina ili u rukama privatnika ili su zaboravljeni i zapušteni.

Iz Karađorđeve ulice postoje prilazi u 13 takvih laguma, čiji se ulazi nalaze iza nekada dva najvažnija zdanja u gradu. Jedno zdanje je bilo nekada raskošni hotel „Kragujevac“, tik uz Savu, a drugo je bila Đumrukana, carinarnica kroz koju su morali da prođu svi novopridošli u Beograd. Pristanište, koje se nalazilo na mestu današnje Kapetanije, bilo je žila kucavica, jer je, pre nego što je izgrađena železnica, rečni saobraćaj predstavljao jedini kontakt sa svetom.

Trgovina se razvijala upravo tim putem. Da bi se transportovana roba skladištila, bilo je neophodno iskopati lagume, gde je temperatura uvek bila konstantna. Postojali su tuneli za ventilaciju, koji su povezivali otvore na Kosančićevom vencu sa dvadesetak metara dubokim lagumima. Prolaznici koji danas vide male kule pored stepenica koje vode ka ovom vencu misle da su to ostaci puškarnica još od turskih vremena, ali to su upravo otvori kojima se vazduh sprovodio duboko u utrobu zemlje, kako se u magacinima ne bi skupljala buđ, a žito, namirnice i vino bili u prostoru koji je uvek imao istu temperaturu.


Lagum, danas vinski podrum u Karađorđevoj ulici

Svaki lagum ima površinu od nekoliko stotina kvadratnih metara, dok najveći među njima dostiže i svih hiljadu. Taj je i najinteresantniji. U njemu i danas postoji 17 ogromnih buradi zapremine 10 hektolitara, koja tu čame već decenijama, jer ih je napustila firma koja se bavila prometom i distribucijom alkoholnih pića. Burad je tu unešena znatno ranije, jer se na jednom od njih nalazi ugravirana 1921. godina, što znači da je ovo mesto bilo i predratni vinski podrum. Svako bure je bilo veće od ulaza u ove podzemne odaje, što znači da su unošena u delovima i sklapana na licu mesta.

Na zidu, uz sam ulaz, vidi se i natpis „M. O. 1809“. Oprečna su mišljenja da li su ovo inicijali Miloša Obrenovića, ili možda Milana, knjaževog brata. On je bio trgovac i vrlo obrazovan čovek, a pretpostavka je da ga je u Bukureštu ubio Karađorđe, te iste, 1809. godine. Tako možda i ovaj potpis u lagumu, navodno delo brata kneza Miloša, podsećanje je na jedno od najupečatljivijih kumoubistava u istoriji Srbije.

Još jedan tajni natpis postoji u lagumu koji se nalazi iza broja 33. Njega je, kao svojevrsno svedočanstvo ostavio jedan ondašnji trgovac koji je napisao: „Ovaj lagum je iskopan od Petra Nikolića inače Petrića, vinarskog trgovca 1873. godine.

Danas su ovi lagumi, uostalom, kao i cela Karađorđeva ulica, nekada najpoznatija i najlepša u Beogradu, uglavnom zapušteni. Ne ulazeći u to da li je upravo ovaj deo mogao da predstavlja neku vrstu beogradskog Monmartra, ostaje očigledno da su nekada najlepša zdanja ovog dela Beograda, baš kao i lagumi koji se podvlače pod samo srce prestonice, ostali nevažni za grad koji je od njih mogao da napravi i turističku atrakciju i pravu blagodet na zadovoljstvo svojih žitelja i njihovih gostiju.

Pored ovih laguma, još jedna pećina je krajnje interesantna, nalazi se u samim obroncima Kalemegdana, u Pariskoj ulici i danas je to moderan klub „Andergraund“. Velika je oko 500 kvadratnih metara i u njoj je Kusturica snimio istoimeni film. Neistraženi deo iza ove pećine danas je urušen, ima dva kraka zatrpana kamenjem, i postoji mogućnost da su tuda Turci pokušali da prodru podzemnim putem, kada su 1440. godine opsedali Beograd. Tada su branioci napravili minu koju su zapalili kad su kopači prišli, pa se sve obrušilo na Turke. Moguće je da se sve odvijalo u tajnim koridorima iza ovog kluba.


Bogatija turistička ponuda Beograda, Razledanje podzemnog Beograda

Misterija – Rimski bunar

Kada je filmski mag Alfred Hičkok obilazio Beograd 1964. godine posebno zadovoljstvo, kako je objasnio domaćinima i radoznalim novinarima, predstavljala mu je poseta Rimskom bunaru na Kalemegdanu. Poznati režiser tada je izjavio kako je „takav ambijent za njega oduvek predstavljao pravu poslasticu“. A nije tajna šta je za njega bila „poslastica“.

Njuh filmskog velikana ni ovog puta nije omanuo, jer je ovo mesto po mnogo čemu sačinjeno od neobične, i u najmanju ruku čudne i surove istorije.

Onaj ko makar malo želi da oseti neobične i hladne vetrove koji struje iz podzemlja prestonice, svakako bi trebalo da se spusti niz 212 stepenika do nivoa vode, nekoliko desetina metara pod zemljom. Stepenište se sastoji od dva spiralna hodnika, obavijena i upletena niz bunarski cilindar, od kojih se jednim silazi, a drugim penje nazad, ka izlazu iz bunara.

Danas su na ulazu velika metalna vrata iza kojih prvo postoji hodnik dugačak oko dvadeset metara, koji vodi ka bunarskom oknu, opkoljenom sigurnosnom metalnom ogradom. U monografiji „Beogradski vodovod“ stručnjaci su precizno zapisali da je bunar ukupne dubine 60,15, a prečnika 3,40 metara. Tako je do dubine 53,15, gde se sužava na prečnik od dva metra.


Šalitrena pećina

Sudbina 37 zaverenika

Zvanično, izgradnju bunara okončali su Austrijanci tokom vladavine Beogradom između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice tadašnje turske kasabe. Bunar je završen 1731. godine, a po nekim tumačenjima ime „Rimski“ dobio je po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači Rimskog carstva.

Drugi, opet, podsećaju da je još pre dve hiljade godina na mestu današnjeg Kalemegdana postojala rimska tvrđava - Kastrum, do koje su vladari Singidunuma sproveli vodu čak iz mokroluških izvora. Budući da su Rimljani bili i iskusni stratezi i vešti neimari, bilo je logično da pokušaju da iskopaju bunar, kako bi posada bila snabdevena vodom u slučaju opsade, kada je neprijatelj mogao da preseče vodovod, a vojnike ostavi žedne.

Pretpostavke su da se još tada počelo sa kopanjem na mestu današnjeg bunara, ali da su različiti vladari, bez obzira na to koliko truda ulagali da se najzad dokopaju vode, ostajali pred nezavršenim, tamnim cilindrom, potpuno suvim na dnu. Čak su, razočarani, pokušali da se dokopaju rečne, savske vode, pa su posle pedesetak metara krenuli da kopaju tunel u stranu, prema Savi, ali tvrdoća podloge ih je i u tome sprečila već posle dva metra.

Mnogi istoričari kasnije pominju da je bunar služio kao silos za žito, a neko vreme i kao tamnica. Tamo su se desile i neke od najsurovijih egzekucija koje Beograd pamti...

Kako beleži istoričar Marinko Paunović, 1494. godine, u vreme kada je ovaj grad bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište prema Turskoj, odigrala se zavera u kojoj su Hrišćani za veliki novac hteli da prepuste grad Azijatima. Tada je u poslednjem trenutku za zaveru čuo vojskovođa Pavle Kinjiži, koji je sprečio zaveru, oterao Turke već sa bedema, a onda rešio da se osveti zaverenicima.

Preki sud im je brzo presudio i svih 37 zaverenika konopcima je bilo spušteno na tada suvo dno Rimskog bunara. Tamo su bili ostavljeni da izgladne dok im se um nije pomračio, a onda su im bili bačeni noževi da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je bilo sve dok i poslednji nije izdahnuo u najvećim mukama.

Ako želite da iznervirate beogradske arheologe, pitajte ih da li je Rimski bunar povezan tajnim prolazom sa Zemunom, i Milenijumskom kulom. Jer, to je jedna od najčešće demantovanih teza u istoriji modernog Beograda.

Svi argumenti jasno govore da toga nije bilo, jer bi takva trasa za kopače bila najteža, ne bi mogao da im se dovodi vazduh, a nadsloj vode iznad samog ušća je na tom mestu najveći i najteži. Ali, mašta radoznalih uvek je bila jača od demantija istoričara.


Novobeogradska "tajna"

Čari zemunskih zemunica

Podzemlje Zemuna nije ništa manje interesantno nego ono, sa druge strane reke. Naprotiv, često je bivalo kudikamo zanimljivije. Tamo su se Austrijanci zadržali mnogo duže nego u Beogradu, pa su imali priliku da svoje doktrine o izgranji pokažu na podzemnim objektima.

Naša priča počinje u delu koji danas Zemunci zovu Muhar iako je zvanično ime ovog dela grada Trg Branka Radičevića. Naziv je dobio po kući trgovca Ivana Muhara, čija kuća se nalazi pored završetka Glavne ulice. Sa jedne strane ovog mesta, gledano ka Dunavu, nalazi se Gardoš i groblje na vrhu, dok se sa druge nalazi Ćukovac. Oba brega koja okružuju Muhar prepuna su laguma, koja zadiru duboko u utrobu uzvišenja. Ispod gardoškog brda i groblja postoji nekoliko laguma, gotovo iza svakog broja na adresi u Ulici Branka Radičevića. Najduži ide duboko ispod groblja i da je bio duži još nekoliko metara prodro bi na drugu stranu Gardoša, prema Dunavu, odakle mu „u susret“ takođe dolaze veliki lagumi. Ovaj, o kome pričamo, dugačak je 96 metara.

Odmah preko puta nalazi se Ćukovac, koji je takođe prepun ovih podzemnih koridora, da bi se slični objekti ispod zemlje nalazili i ispod Kalvarije, ali i dalje, duž cele Bežanijske kose. Do kraja 20. veka u evidenciji Javnog preduzeća za skloništa Srbije u Zemunu je ostalo zabeleženo čak 73 velika laguma, a osam sličnih podzemnih građevina nalazi se na teritoriji Novog Beograda.

Najpoznatiji i jedan od najčudnijih laguma je onaj koji se nalazi u Ulici Vasilija Vasilijevića 10, ispod najstarije kuće u Zemunu. Ovo zdanje i danas mnogi zovu „Beli medved“, po kafani koja se nekada nalazila u njemu.

Zazidani hodnici

Ispod „Belog medveda“ nalazi se podzemni hodnik, dugačak više od 20 metara. Sa njegove bočne strane ulazilo se u veliki vinski podrum, u kome su nekadašnji birtaši čuvali vino. Da bi rajski napitak bio hladan, u vreme kada frižideri nisu postojali, kalfe su u zimsko vreme testerama sekli led sa Dunava i polagali ga na dno podruma. Prekrivali bi ga slamom da bi očuvali što nižu temperaturu, i u ovu prostoriju su ulazili samo jednom dnevno, da natoče onoliko vina koliko procenjuju da će im trebati tog dana. Ovakva mesta Zemunci su zvali „ledenice“.

Međutim, završetak hodnika koji je vodio pod Ćukovac naprasno je zazidan, drugačijim materijalom nego što je napravljen hodnik. Očigledno je da je neko iznenada prekinuo tok podzemne građevine, ali zašto, ostalo je nepoznato.

Sakrivanje robe nije bilo retka pojava i stariji Zemunci pamte da su vlasnici kafana umeli da skrivaju burad sa vinom u podrume, koje bi kasnije zazidali, ili premestili na neka druga tajna mesta. Opet, kada su se Nemci povlačili posle gubitka Beograda, mnoge prostore su minirali. Tako postoji opasnost da su iza nekih, ovako prekinutih podzemnih prolaza ostale mine još iz Drugog svetskog rata, pa nasilno razvaljivanje ovakvih zidova ne bi ni u kom slučaju bilo poželjno bez eksperata koji bi nadgledali ceo posao.


Podzemni prolaz, jedan od mnogih na Kalemegdanu

Tošin bunar

Zemun je grad prepun zaboravljenog podzemnog blaga. Kroz njega su se smenjivali različiti vlastodršci i civilizacije, ali je imao sreću da ne bude toliko često do temelja razaran, kao što je to bio slučaj sa Beogradom. Zato su mnoge istorijske blagodeti u ovoj varoši, ipak bolje, sačuvane od onih sa druge strane reke.

Međutim, neka od zemunskih znamenja, koja su dugo bila marljivo čuvana, kasnije su nestala zarad čiste nemarnosti. Ovo je priča o takvoj istorijskoj zanimljivosti i zabeleška o jednoj od najdužih zemunskih ulica...

Današnje, mlade generacije, uglavnom ne znaju da su u pravoslavnoj istoriji Zemuna veliku ulogu odigrali Grci. Oni su ovde ugradili i delove svoje kulture, zajedno sa Srbima su ulagali u izgradnju crkava, pa su i njihovi "potpisi" na starinama ovog grada značajni.

Mnogi Grci su, naime, i sami bili izloženi turskom zulumu, pa su spas za sebe i svoje porodice potražili bežeći ka centralnoj Evropi. Prelazeći preko Save, u Zemunu su prvi put nalazili hrišćanski mir, koji ih je tu i zadržao. Budući da su bili manjinsko stanovništvo, mnogi od njih su podlegli asimilaciji: nešto sklapanjem brakova sa Srbima, ili prosto uzimanjem srpskih imena.

Jedan od takvih Grka bio je trgovac Teodoros Apostolos. On je ime promenio u srpsko, pa je ostao zapamćen kao Toša Apostolović. Veoma vičan trgovačkom zanatu, za života je stekao veliko bogatstvo. Međutim, nije imao sreće sa zdravljem. Mučio je gadne muke sa očima, i ma kakve lekare tražio i koliko novca nudio da se izleči, spasa mu, očigledno nije bilo: slepilo je pretilo da ga potpuno savlada.

Predanje, koje i danas često zaintrigira stanovnike ovog dela Zemuna, govori da je Toša imao veoma neobično snoviđenje koje mu je, najzad, omogućilo da povrati vid.

Kako priča kaže, Toša je usnio san u kome mu se prikazalo kako bi trebalo da se popne na vrh Bežanijske kose i odatle zakotrlja nizbrdo najveće bure koje može da nađe. E, tu se, govorilo je snoviđenje o kome je Toša kasnije mnogo pričao, nalazi vodotok, duboko pod zemljom. Gde se bure zaustavi, treba da iskopa bunar i umiva se vodom iz njega, ne bi li njegovim mukama došao kraj.

Nemajući bolji izbor, Toša, tako i uradi. Poznato je da oboleli ljudi traže svaki spas, ne birajući da li je objašnjenje previše logično ili ne. I, gle čuda, navodno beše progledao!

I ovaj bunar je, koji po njemu i dobi ime, još dugo postojao. Da Grk ne padne potpuno u zaborav služi današnji naziv ulice koja se nalazi pored nekadašnje građevine, ali mnogi ne znaju ni odakle joj ime, a ponajmanje ko je Toša.

Interesantno je to da stariji Zemunci pamte kako bunar nije nimalo zanemarljiva građevina, kao i to da su se tu dugo organizovali prvomajski uranci i okupljanja mladeži.

Navodno je tek posle Drugog svetskog rata zatrpan, jer su oni koji su dolazili zaključili da im više nije potreban. Jer, to je bilo vreme kada se Novi Beograd širio, pa je u blizini bunara planiran i Studentski grad, a granični deo između stare zemunske periferije i novog betonskog novobeogradskog dela grada nije trpeo "arhaizam" kao što je bio "običan" bunar.

Tako se stari Zemun oprostio od još jedne neobične građevine, odnosno izvora u čiju lekovitost danas više ne možemo da se uverimo. Ostaje da verujemo predanju i sećanju na Tošu Apostolovića, naturalizovanog Grka.

Tajna bežanijskog brega

Lesna zaravan, koja počinje od Gardoša, a prostire se, kasnije, duž Kalvarije i Bežanijske kose, sadrži u sebi brojne lagume, na koje se nailazi sve do oboda pored nekadašnjeg Starog aerodroma.

Mnoge od njih, stariji Zemunci zvali su „vojnim“, što na slikovit način podseća na njihovu nekadašnju namenu. Opravdanje za ovakvo ime postoji pogotovo kada pričamo o građevini ispod zemlje koja se nalazi kod železničke stanice „Tošin bunar“. Verovatno je tu nekada bio jedan od austrijskih laguma, međutim, njegov izgled, u vreme koje je prethodilo Drugom svetskom ratu, bio je dramatično izmenjen. Upravo to mesto izabrala je vojska ondašnje Kraljevine Jugoslavije za podzemnu bazu odakle bi se komandovalo operacijama odbrane grada tokom rata koji je otpočeo 6. aprila 1941. godine.

Tako je lagum posebno ojačan i u njemu su bili odrađeni svi radovi koji su kasnije garantovali bezbednost visokog vazduhoplovnog vojnog vrha koji je trebalo da rukovodi operacijama odbrane grada. Međutim, nije bilo dovoljno sluha da se danas pretvori u turističku atrakciju.

Enigma ispod Taša

Tragajući za neobičnim Beogradom, profesor dr Vidan Golubović i novinar Zoran Lj. Nikolić, inače autori knjige „Beograd ispod Beograda“ želeli su da prikažu da u Beogradu ima mnogo zanimljivosti kao na primer, Šalitrena pećina koja je u stvari Tašmajdan.

Profesor Golubović priča da je Tašmajdanska pećina stara između šest i osam miliona godina, kada su talasi Panonskog mora zapljuskivali ovaj greben koji mi danas zovemo Tašmajdan.

Čuveni Feliks Kanic je pravio skicu Tašmajdana 1860. godine kada je tu bilo skladište hrane. Kanic je tu zatekao 150 volovskih kola, ili 150 automobila na parkingu. Prema Kanicovoj proceni na ovaj prostor moglo se smestiti 600 kola.

Najdužu istoriju „podzemnog Beograda“ imaju tašmajdanske pećine, ispod današnje Crkve Svetog Marka, odakle se još u rimsko doba, na periferiji ondašnjeg Singidunuma, vadio kamen od koga će biti pravljeni sarkofazi iskopavani dva milenijuma kasnije svuda po Beogradu. Sarkofazi, ali i mnogo šta drugo, pravljeno je od tašmajdanskog kamena.

Hodajući Tašmajdanskim parkom, vrlo često i ne sluteći ništa, Beograđani šetaju po starom beogradskom groblju, ali i nad spletom od barem sedam pećina koje su nekad bile grobnice. Neke od ovih pećina su prirodne, druge su iskopali i proširili Rimljani i Turci koji su odatle vadili šalitru, kaže arheolog dr Marko Popović. Beograđani su se u njima skrivali od austrijskog bombardovanja u Prvom svetskom ratu, ali posebno zanimljive one postaju u Drugom, kada ih Nemci preuređuju u komandu jugoistoka, uvode struju u podzemlje i grade podzemne komunikacije, "ali taj sistem nije završen", ni do kraja ispitan. Kuda su vodili nemački podzemni prolazi? Pretpostavka je, ka svim važnijim tačkama u gradu, štabu Gestapoa na današnjem Trgu Nikole Pašića, ka Pravnom fakultetu, Manježu, a odatle možda i do železničke stanice... Nemačka skloništa i prolazi prešli su po oslobođenju u ruke vojske i tako postali zabranjeni grad za znatiželjne istraživače.

Ako postoji zagonetno mesto u Beogradu, koje traje koliko i sam grad, i pamti sve njegove dobre i loše periode, a današnjim žiteljima prestonice je uglavnom ostalo nepoznato, onda je to Tašmajdan.

Ispod tašmajdanskog platoa prolazili su tuneli dvomilenijumski starog Rimskog vodovoda, sa ovog mesta je Karađorđe nadgledao oslobađanje grada, Tašmajdan je bio Staro groblje, ovde je pročitan Hatišerif koji je prvi nagovestio slobodu Srbije posle ropstva pod Turcima, tu su, kako povedaju stariji istoričari, bile spaljene mošti Svetog Save, a ne na Vračarskom platou, kako danas mnogi misle. Jer, mošti Sveca su bile spaljene na Malom Vračaru, a ne ovom, koji mi danas tako zovemo. Taj Mali Vračar je počinjao upravo pored mesta koje danas okružuju Savezna skupština, početak Bulevara revolucije i Glavna pošta.


Čuveni tašmajdanski lagum

Rimski majdan

Ispod tašmajdanskog platoa vađene su ogromne količine kamena još u rimsko vreme, kada su još u prvom veku od istog kamena zidane građevine Singidunuma. Kamenolom su kasnije nasledili Turci, dajući mu i današnje ime sastavljeno od reči „taš“ - kamen i „majdan“ - rudnik.

Današnji ulaz u tašmajdanske pećine nalazi se iza popularnog restorana „Fratelis“, preko puta zgrade RTS. Stepenište koje vodi u dubinu, ispod velike stene, dugo je bilo daleko od pogleda i pristupa onih koje je radoznalost terala da se zapitaju šta je iza?

Dugačak splet hodnika vodi u drugu pećinu, koja je u Drugom svetskom ratu bila adaptirana tako što joj je betonirana podloga, a kao ojačanje bili su napravljeni betonski lukovi, koji su podupirali gornji svod. Ovde je počinjao najznačajniji podzemni prostor Nemaca tokom rata, jer se upravo tu nalazila tajna podzemna Komanda za jugoistok Vermahtovog generala Fon Lera.

Posebna masivna metalna vrata odvajala su ovaj deo od komandnog mesta, kao i podzemnih prostorija u kojima su boravili vojnici. Ovde su bili snabdeveni svim potrepštinama, tako su imali čak i agregate za struju, kao i telefonsku komunikaciju. Ceo podzemni kompleks bio je tako napravljen, da je u slučaju potrebe, ovde moglo da boravi hiljadu vojnika tokom šest meseci, bez potrebe da izlaze napolje.

Da bi sva važna oprema, oružje, ali i namirnice bili dopremani u ovaj podzemni grad, Nemci su imali još jedan, poseban ulaz podno Tašmajdana, bliži bazenu, gde su mogli da uđu čak i kamioni.

Podzemni lavirint

Splet hodnika vodi dalje, ka još jednoj od pećina za koju je izvesno da je Vermaht nije koristio, makar ne u onoj meri u kojoj je koristio ostale prostore. Ova pećina nalazi se bukvalno ispod restorana „Šansa“. To je ogromna odaja ispod zemlje, iza koje i sada ostaje trag kako se može dalje, i kako ni ona nije kraj podzemnog putovanja za radoznalog istraživača. Očigledno je da odatle vodi put ka još nekoliko podzemnih odaja za koje se pretpostavlja da vode ka novom spletu hodnika, a oni kasnije ka Pravnom fakultetu...

Niko pouzdano ne zna kuda tačno vode svi tajni prolazi koji idu iz tašmajdanskih pećina. Eto posla za istraživače i stručnjake, sve bi to trebalo temeljno ispitati.

Po svedočenju starih Beograđana, a i logično je da su Nemci u vreme rata hteli da povežu sve važne objekte sa svojom podzemnom komandom. Zato je izvesno da je jedan kraj odavde vodio ka „Manježu“, drugi ka zgradi „Gestapoa“, na današnjem Trgu Nikole Pašića, a treći prema Dvoru, odnosno današnjoj zgradi gradske vlade.

Onaj krak, prema „Manježu“ trebalo je da povezuje najvažnije tajne podzemne koridore, baš zato što je duž Nemanjine ulice bilo najviše takvih trasa. One su spajale važne zgrade u ovoj ulici sa zgradom Železničke stanice. To je bio podzemni sistem za tajnu bezbednu komunikaciju, a ispostavilo se kasnije i povlačenje iz grada. Ovaj krak imao je upravo tu ulogu.

Lavirint ispod stanice

U Beogradu postoji još mnogo podzemnih hodnika koji su građeni tako da budu „tajna“. Takva im je bila i prvobitna namena, a i sada, kada su postali manje važni ili beznačajni, ostali su isto tako tajnoviti kao što su bili i onda, kada je trebalo nešto da znače.

U Resavskoj ulici, kod sbroja 38, nalazi se i danas neobično lepa zgrada, čiji veliki luk, na šest pravilno raspoređenih ulaza, govori o tome da je bila nekome i nečemu posebno namenjena. Ovo zdanje napravljeno je pre Drugog svetskog rata, i to od novca ondašnje Mornaričke uprave, a bilo je namenjeno za stanovanje najviših oficira onog doba. Zgrada je i danas izuzetno očuvana, pa zato i sada odaje sjaj vremena kada se gradilo sa velikom stilom.

Ispod nje, već u skladu sa vremenom u kome je zgrada nastala, postojali su podzemni hodnici, koji su vodili ka današnjoj zgradi Generalštaba, srušenoj u bombardovanju 1999. godine.

Danas je taj deo ispresecan zidovima koji su naprasno nastali baš na ovom mestu posle Drugog svetskog rata, pa tako ni ovaj prostor nije više celovit, ni dovoljno dostupan.

Kuda vodi tunel?

Nekoliko stotina metara niže, u pravcu prema zgradi beogradske Železničke stanice, nalazi se još jedno zdanje na koje su Nemci mnogo računali tokom okupacije. To je današnja zgrada ŽTP na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice, u kojoj se tokom rata nalazila jedna od brojnih nemačkih vojnih komandi.

U vreme borbi za oslobođenje grada od fašističkih vojnih formacija, ostalo je zapamćeno da su Rusi i partizani upravo pred ovom zgradom, baš kao i u Nemanjinoj ulici, imali ogromne gubitke. Otpor je bio snažan, žrtve mnogobrojne, a zastoj u planiranim operacijama očigledan. Zaprepašćenje je bilo veliko kada je pucnjava prestala i oslobodioci ušli u zgradu. Tamo nisu zatekli nikoga.

Njihovi vojnici, ispostavilo se kasnije, izašli su u okolini Železničke stanice, odakle su nastavili dalje povlačenje. Jer, ispod ove dve važne zgrade postoji tunel, kojih ih povezuje, i koji su Nemci prvo držali u najstrožoj tajnosti, da bi ga posle, na kraju rata i iskoristili.

Tvrđava pod zemljom

Ceo potez od Nemanjine ulice do Železničke stanice, ostalo je u sećanju svedoka, predstavljao je jedan od najkrvavijih gradskih frontova za vreme oslobađanja Beograda oktobra 1944. godine. Tu je bila možda najveća koncentracija važnih nemačkih uporišta, i baš zato je sve bilo obezbeđeno, kako podzemnim tunelima, tako i niskim bunkerskim punktovima, koji su pretili potencijalnom napadaču gotovo ispred svake od zgrada u ovoj ulici.

Stariji Beograđani pamte da tom ulicom nije mogla ni „muva da proleti“ i da je tu, posle bitke, ostalo mnogo olupina ruskih tenkova, jer je i pre početka operacija jedino oklopna jedinica mogla da se nada da će probiti ovakvu odbranu.

Ali, isto tako se sećaju da su u danima posle oslobađenja ovakvi ulazi još dugo bili vidljivi. Građeni su da budu iste one sigurnosti i čvrstine, kao i podzemni objekti koje smo sretali na Čukarici, ili na drugoj strani grada, duž Zvezdarske šume, dakle na mestima koja su bila od suštinske važnosti za kontrolu prilaza gradu.

I ovi bunkeri bili su, verovatno, povezani spletom podzemnih prolaza, koji su posadi davali osećaj dodatne sigurnosti, ali i veliku manevarsku moć, pošto bi u toku borbe mogli brzo da se premeste sa jednog mesta na drugo. Najzad, mnogo je korisniji onaj vojnik koji nije uplašen pred mogućnošću da će se naći u bezizlaznoj situaciji, a ovakve podzemne podobnosti su umnogome pomogle Nemcima da se baš tako osećaju. Odstupnica je postojala, i oni su znali za nju.

Kule ispod grada

Beograd ima bezbroj hodnika pod zemljom, koji spajaju jedan sa drugim delove grada ili su doboko zavučeni u podzemlje, a saznanje o njima i o pravcima kojima se prostiru mnogim žiteljima ovog grada predstavljalo bi potpunu senzaciju. Pogotovo onima koji svakodnevno koračaju njihovim trasama ili neposredno pored njih, a da u njima ne postoji čak ni sumnja da je tako.

Tako, samo nekoliko stotina metara iznad Šumarskog fakulteta u Beogradu, u Ulici kneza Višeslava danas postoji niz višespratnica koje ni po čemu ne odaju nekadašnju vojnu važnost ove kote.

U vreme dok je trajao Drugi svetski rat, tu je napravljeno nekoliko neobično važnih podzemnih objekata, koji su Nemcima ulivali sigurnost, ali ne bez razloga, jer su sa tog mesta mogli da kontrolišu veliki deo tada važnih strateških prilaza gradu.


Deo Barutane pod Kalemegdanom

Silazak u mrak

Danas mnogi prolaze tim predelom ne znajući šta se krije ispod tla po kome koračaju. I zaista, samo običan metalni poklopac na vrhu ulaznog dela i ne odaje da skriva nešto mnogo značajnije od običnog ulaza u kanalizacionu ili vodovodnu mrežu. Možda pažnju privlači jedino metalna kupola, koja se nalazi na blagom uzvišenju, oko dva metra udaljena od šahta, ali ona je danas samo mesto gde se dokoni prolaznik nasloni kada vezuje pertlu, ili se deca baš tu zaigraju, udarajući u metalni obod koji interesantno odzvanja. Sada niko i ne sluti da je baš to bilo smrtonosno mitraljesko gnezdo. To je livena gvozdena puškarnica, sa očuvanim izgledom iz tog vremena, koju je, doduše, počeo da prekriva sloj mahovine, pa je tako nenamerno ostala zabašurena.

Kada se podigne poklopac šahta, otvara se mračan tunel u koji se spušta merdevinama ukopanim u beton, oko tri metra u dubinu, i tu se tek vidi umešnost nemačkih graditelja, koji su ovaj prostor vrlo spretno projektovali. Odmah po silasku, niz desetak prečaga koje su ugrađene u zid, ulazi se u hodnik, kojem prethodi dvadesetak stepenika.

Tu se nazire i drugi, rezervni izlaz, sasvim logičan kada se radi o ratnom podzemnom objektu. Uz podzemne prolaze, dugačke više od 400 metara, nalaze se i minijaturni kanali, čiji zadatak je bio da sprovode vodu u slivnike. To je bila ona voda za koju se očekivalo da bi lako mogla da nastane u podzemlju zbog kondenzacije koju nužno izaziva boravak velikog broja ljudi. Očigledno je da su projektanti o svemu mislili.

Hodnici su spajali delove ove podzemne instalacije sa posebno namenjenim delom za posadu, o čijem se smeštaju takođe posebno vodilo računa. U proširenom delu čekali su ih posebni, rasklapajući kreveti, obešeni o zidove. Oni su se lako podizali i spuštali, otvarajući na taj način dodatni prostor, ukoliko bi bio neophodan. Na izlazu ka površini nalazile su se i po dve topovske i mitraljeske kule, do kojih se prilazilo sa lakoćom. Sada su otvori koji su nekada činili topovska gnezda zatrpani kamenom i zapušeni, iako bi možda i sada mogli da imaju neku drugačiju svrhu osim da zjape zaboravljeni.

Nedićevo sklonište

Đeneral Milan Nedić je u sumrak istog rata zapovedio izgradnju velikog skloništa za potrebe stanovnika Čukarice, i radovi su bili završeni u roku. Moćno podzemno sklonište bilo je veliko nekoliko stotina kvadratnih metara, i dovoljno bezbedno za ondašnje stanovike ovog dela grada.

Međutim, devedesetih godina prošlog veka, rešeno je da se u ime novih ideja u oblikovanju prestonce, gradske vlasti odreknu ovog podzemnog prostora. Tako je ogromno sklonište jednostavno zazidano, bez obzira na proteste viđenijih urbanista, koji su imali bezbroj ideja kako sklonište sačuvati.

...I tako redom, ovo je samo deo priča o podzemnim tajnama Beograda. Mnogi će se ovom temom još baviti pa ćemo biti u prilici da saznamo još po nešto. Nadam se da je ovo bilo dovoljno zanimljivo da vam zagolica maštu i omogući uživanje u upoznavanju Beograda na neobičan način. Upozorenje, ako zante za takav neki prostor ispod Beograda, ne istražujte na svoju ruku, da ne upadnete u neki problem ili nedaj Bože nešto gore. Potražite stručnjake koji će sve to temeljno ispitati i staviti na uvid javnosti. Do tada, uživajte u onome što je dostupno.

Foto: Turistička organizacija Beograda i Go2Serbia


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...