Minhenski đir

Dvadesetpet zima od kada je Zid u Berlinu pao, veliki jubilej, i šteta što ta vest nikako da stigne do Beograda. Šetam nakratko Minhenom, stigao busom preko autobanova, kao nekada Česi, Poljaci i Mađari na nekada naše more. Gledam trezore umetnosti, šetam do iznemoglosti, ulazim u crkve, pomalo “window shopping” kao sport besparice, no pogled uglavnom nagore ka visini i idejama zgrada…

Iznad Marijinog trga

Razmišljam o svepristunim simbolima države, jasnom arhitektonskom planu pokazivanja snage i moći nacije, mogućnosti masovnog okupljanja i postrojavanja. Jasno pamtim lekcije Leni Von Rifenštal, i pitam se koliko se posvuda ljudi sećaju razloga za dizanje te ogavne zidine i okupaciju ovih finih ljubitelja dobrog piva, kobasice i kvalitetnih automobila...

I tako, posle par krigli domaćeg zamućenog dankel piva koje pršti slatkim ukusom žitarica, budeći pozitivnost, reših da priupitam građane Minhena, vršeći rasnu segregaciju i počinjući anketu pitanjem prolaznicima da li su rođeni u prestonici Bavarske. Dakle, pitam samo vizuelno čistokrvne naslednike sluga Trećeg Rajha gde je bila zgrada Gestapoa. Osim dva starija prolaznika, koji bi po godinama mogli i da pamte uniforme i njihovo rojenje, ostalih 12 ljudi različitih uzrasta nije pojma imalo, jedan omladinac reče da je znao, ali nije sad siguran. Opet, koliko Beograđana zna da je sedište OZNE bilo u zgradi JRB u Kneza Milioša, mada je to teško porediti. Gestapo beše u zgradi Tanjuga...

No... Art distriht sa kompleksom tri muzeja Pinakoteka krije neka izuzetna blaga. Dočekuje me velika retrospektiva slika i crteža venecijanskog majstora 18. veka Kanaleta, sakupljena sa svih strana evropske kulture, sa delima i iz Nojmanove kolekcije i iz trezora engleske kraljice i iz Ermitaža. Tačno onako kako je i živeo ovaj talentovani čovek, dvorski slikar evropskih dvorova, koji je, ne bez satire, oslikao urbane pejzaže mnogih tadašnjih prestonica. Pored veduta, idealizovanih perspektiva, i njihove dokumentarnosti sa izuzetnim detaljima iz života epoha, posebno su privlačne vizije i njegovih arhitektonskih fantazija, kaprica.

Da Vinci - Marija sa detetom

Velika kolekcija stare Pinakoteke nije vidljiva u celini zbog adaptacije dela zgrade radi povećanja energetske efikasnosti, ali 700 slika tematski i kvalitativno verno prenose tok istorije evropske umetnosti do 19. veka, sa naglaskom na nemačke stvaraoce, od religijske tematike do osvajanja sveta i drugih civilizacija, krvavih evropskih ratova i raznih vladara. Ne postoji soba bez remek dela, čak iako bi nekim čudom isključili prepoznavanje stila i čitanje imena.

Praktični Nemci su velika platna iz dela u renoviranju u salama na gornjem spratu nepraktično digli tako vosoko da se ne mogu lepo sagledati. Naš čovek iz obezbeđenja me ljubazno priupita za rodni kraj, zemljački...

Direrov kovrdžavi autoportret, fragment Bošovog Posledenjeg suda sa mračnim kreaturama, Rembrantov radoznali autoportret mladića, Da Vinčijeva fluidna Devica Marija sa detetom, duhovita Brojgelova Zemlja dembelija, mračni Kranačov bradenburški kardinal u jarko crvenoj odeždi kleči pred razapetim Hristom, dramatična Van Dajkova Suzana koju opkoljavaju starci, Ticijanovo krunisanje Hrista trnjem i jedna savršena aždaha sa slike Majstora oltara Sv. Vartolomeja... Savršena i Mousse au chocolat torta u muzejskom bistrou, mali odmor uz kafu.

Direrov autoportret

Subotnji pijac Viktuel, na nekoliko koraka od velelepnog centralnog Marijenplaca, pun sveta kao da je jul, na otvorenom se pije pivo i jedu kobasice. Iako je navala turista nakon Oktobarfesta i dalje očigledna, ovde su uglavnom Nemci, lepa buka žagora, zdravljenja i jela na otvorenom. Na tezgama preskupa egzotična hrana: sirevi, masline sa svih krajeva sveta, morski plodovi u sosovima raznih bivših evropskih kolonija, grožđe na grozd i južno voće na komad, razne semenke, začini... carstvo jakih, privlačnih mirisa. Probati ponešto za doručak.

Česma - spomenik ženi sa metlom. U neposrednoj blizini je stara natkrivena pijaca žitarica, koja je pretvorena u vezane butike hrane. Probam različite marcipane, fin neki Hrvat časti. Veliki butik Milka čokolada, i pored kičastih ljubičastih pakovanja, miris čokolade vozi.

Špartam dalje cetralnim gradskim prstenom, pokušavam da upijem atmosferu grada. Preskupe radnje svih svetskih brendova oko pešačke Kaufinger ulice su kod nas još skuplje.

Sporedne ulice odišu mirom i lepotom arhitekture, ukrasima na fasadi, svedenom lepotom praktičnosti, ponekom skulpturom. Na jednoj zgradi kip urođenika sa kopljem, nekada sedište kompanije koja trguje kolonijalnom robom. Jedna ružna zgrada ulepšana lozom. Stari bioskop u kome prikazuju samo nemačke filmove na Sedlinger toru, pored jedne od tri kapije koje vode ka starom gradu. Muzej holokausta kao mali kockasti utvrđeni konc-logor u samom centru grada. Nekoliko objekata u restauraciji i iako nijedna zgrada ne sme da pređe visinu crkvenih tornjeva katedrale Bogorodice i crkve Sv. Petra, ogromna žuta dizalica natkriljuje sve, kao simbol nemačke preduzimljivosti i kao savršen orjentir.

Kultura ispod spomenika Maksimilijanu

Ulazim u nekoliko crkava, nema gužve, ali nije pusto, gore sveće, mole se ljudi, mogućnost ispovedi na svim jezicima se zakazuje sa duhovnicima. Kitnjasti ukrasi rokokoa, baroka, novog romantizma... Grandioznost moći ili straha od božje volje. Ogromna jezuitska crkva Sv. Mihajla, najveća renesansna crkva severno od Alpa, u njoj grobovi vladara dinastije Vitelbah.

Nova Pinakoteka kreće od klasicizma i vodi nas do art nuvo pokreta, pokazuje koliko se nemački autori utkani u tradiciju razvoja evropske kulture. Pored očiglednih sledbenika pravaca, poneko domaće delo potpuno u korak ili skorak, i bez manirizma, sa prisutnim majstorijama Van Goga, Sezana, Lotreka, Monea, Manea, Gogena, Tarnera... Romantizacija egzotičnih prostora poput Grčke, Italije, Azije, mitologije novih prostora, svojim prisustvom govore i o korenima ideje evropskog „lebensrauma“. U stranu gleda čuveni Štilerov portret Getea. Upečatljivo umire Ofelija u šumi na Delakroinom platnu. Putošno je Rotmanovo Maratonsko polje. Savršeno čudno privlačna skulptura glave dvorske lude, čitam potpis oduševljen, Pikasovo delo... Duhovito lickav Bušerov portret Markize de Pompadur. Sijaset Rodenovih skulptura... Fridrihova mistična magla nad planinom Rajzengebirge i danas je viljdivi pejzaž alpskog zabrđa. Ipak, Tarnerov pejzaž Ostende prosto upija pažnju. Intimnošću odiše Fon Menzelova realistična Dnevna soba sa umetnikovom sestrom, igra svetla i taj pogled, neka melankolija. No, Špicvegova soba siromašnog pesnika, samica umetnika sa natrpanom celokupnom imovinom boema, pravi je pokazatelj prekretnice doba, nema više bogatih zgrada, sve je lično. Sa druge strane počinje industrijska revolucija, donosi brze promene, sve je to vidljivo kroz umetnička tumačenja. Lajblov kružok je, pored njegovih slika, najzanimljivje predstavljen Fon Maksovim majmunima kao sudijama estetike umetnosti. Mračna gola tela u raju Fon Marea. Hasenkleverov zbunjeni Hijeronimus Džobs na ispitu potpuno je satiričan prema ozbiljnim profesorima sa perikama. Jedno belo lice sa kriglom piva u poluprofilu sa leđa na Svirtsovoj Kafani... Hodlerovi Umorni od života, skršeni skrušeni fratri, zatvaraju logičan tok obilaska postavke, jer noge već traže odmor od dvosatne šetnje. No, tu je još i Klimt sa svojom Margaretom i muzikom. Savršena osmišljenost zgrade sa velikim salama paralelnim manjim nišama za skulpture, koje su sa jedne strane kao dvorske, a sa druge kao doksati, zastakljene terase u orijentalnom stilu, potpuno u skladu sa razvojem toka izložbe.

Kula na zgradi

Minhenske kafane lepo pune i povelike, kuhinje opslužuju stotine gostiju. Buka velikih krigli i glasnih pijanih razgovora u Dvorišnoj pivnici (Hofbrauhaus), u kojoj je Hitler voleo da popije sa širom ekipom istomišljenika, i održao prvi govor pred brojnijom publikom u februaru 1928. Pitam konobaricu gde je voleo da sedi, pokazuje neodređeno u žurbi punog prostora. Veliko pivo, bele kobasice, koje bi stvarno voleli obožavaoci iznutrica, i sladak senf... upropasti mi ručak. Ali tako veliki prostori u kojima se toči pivo, u kojima se jede i slavi život, posejani su svuda po gradu. Na jednu stranu prelaze u kebab i druge egzotične mirise imigranata, na drugu u skupu ekskluzivu ili, podalje, u poptuno nemačke komade socijalnog života. Oko multikulturnog eksperimenta... Na izlazu iz pivnice se mimoilazim sa velikom đačkom ekskurzijom koja hrli na kobasice. Jedna prelepa kula na ćošku zgrade. I taman zaključih da osim organizovanog osmatranja kamerama koje su vidne svuda, policija ni ne izlazi na ulicu, kada se pojavi par pandura na konjima. Na kraju uličice videh grupu od dvadesetak okruglastih navijača u crveno-belom. A nisu Zvezdini, to je davno bilo. Iza njih ostade miris piva

.

Carl Spitzweg Siroti pesnik

-Kolika je gromada od zgrade kompleks pozorišta! Preskupi repertoar, po grandioznosti scenografije i veličini angažovanog ansambla, a rasprodate predstave mesec dana unapred. Služba u protestantskoj crkvi, kraj propovedi u belom čistom svedenom prostoru, i kafa za vernike. Ogrebah se usput. Par ljubaznih osmeha, razgovor o religiji sa starijim crkvenjakom.

Moderna umetnost u muzeju Brandhorst, lepo osvetljena kockasta zgrada obložena šarenim keramičkim pločicama. Neverovatna gužva. Hipsterski restorančić u holu, pored ulaza. Izložbom Mračni pop dominiraju dela Endija Vorhola, to estetsko ismevanje potrošačkog sveta, kroz Kempbel supu ili kroz printove pop ikone Merlin Monro nakon njenog overdoza. Strašan cinizam Hirstovog ormana sa lekićima, Goberova noga koja viri sa zida ili njegova dlakava sveća kao falus. Dekonstrukcija svih lažnih vrednosti novog društva jednim iskreno folirantskim pristupom, prodajom ideje. Mada, promena od stvaraoca do someljea, kako ju je definisao Peljevin, tako svojstvena postmoderni, objašnjenje namesto dela, ruke, oka, zanata, zapravo je ovde koncetrisano istorijskim delima samo potcrtana.

Muzej je pun jer se upravo danas završava izložba crno-belih murala i portreta modnog fotografa Ričarda Avedona, čoveka koji je svojim opšteprisutnim radovima ostavio trajan trag na definisanju shvatanju sveta i kulture modernog Zapadnog carstva. Ali ovde nema modnih fotografija. Najiinteresantniji mural je fotografija činovnika američke administracije u Sajgonu 1971. godine, jedan general u sredini i zabrinuti zvaničnici oko njega. Ta napetost bliske propasti ratnog napora izbija iz fotografije. Posle serije akt fotki Alana Ginzberga sa svojim ljubavnikom, sledi mural na kome je ovaj značajni bitnički pesnik sa svojom mnogobrojnom jevrejskom porodicom, skockanom zvanično kao za neki značajan događaj. Paralelni tokovi života. Na isti način, anti-tabu, je zanimljiv foto mural ekipe iz Vorholove Fabrike, koja je fotografisana u svoj svojoj razuđenosti 1969. godine. Portret reportaže ljudi sa ruralnog američkog Zapada, robijaša, kauboja, štićenika državne ludnice iz Luizijane, dečaka koji dere zmijsku kožu, sirova živa slika Amerike. O važnosti autora svedoči i niz portreta značajnih figura kulturnog života, od poslednje Čaplinove fotografije pre bega u Švajcarsku od Makartijevog lova na veštice, na kojoj je veliki komičar prstima sebi postavio đavolje rogove, preko asketskog Beketa, Ezre Paunda u patnji pesme, nezadovoljnog Trumana Kapotea i njegove istraživačke priče sa fotografijama ubica porodice Klater, usamljene Merlin Monro, nasmejane Dženis Džoplin, ljutog pogleda ispod naočara Igora Stravinskog, transformacije Dilana od kantri dečaka sa gitarom u Njujorku, preko čuvenog kratkog kaputa i ruku u džepovima, do ljutog gospodina u crnom odelu, ožiljaka po telu Endija Vorhola, do Bogartovog blagog pogleda i slepog Borhesovog zanosa...sve one sjajne fotke velikana sa omota važnih knjiga ili najbolje u internet pretrazi za ikone kulture tog doba su njegove.

Većinu fotografija sam video ranije, ali tek u muzeju, povezane u celini, odštampane sa celuloida, one daju potpuni presek scene i pokazuju koliko je Avedon svojim radom učinio svet drugačijim.

Kunstreal, art distriht, nosi previše utisaka jednog izuzetnog pogleda na istoriju umetnosti, ali pre svega kroz remek dela nemačkih majstora različitih era...zanimljivo mračan korak i tkanje opšte kulture. I opet praktičnost, kompleks od šest muzeja okružen je manjim komercijalnim galerijama, a blizu su i svetski poznate aukcijske kuće.

Ne stigoh da posetim i Rezidens muzej, ali prošetah kroz renesansni dvorski vrt i uhvatih projekcije detalja umetničkih dela na čeonom zidu stare rezidencije bavarskih kraljeva. Zanimljiv dijalog između arhitekture, kulturnog nasleđa i stvaralaštva modernom tehnologijom.

Stieler: Goethe

Na hotelskom TVu, pored internacionalnih njuz kanala biram domaće vesti sa izveštajem sa proslave četvrt veka pada Berlinskog zida. Oduševljeni glasovi. Skorpionsi na bini ispred Bradenburške kapije, svetleći baloni, Piter Gejbrijel... i tako to, svečarski. Mnogo mi je od priredbe elegantnija fora sa svetlima čitavom dužinom sada nepostojećeg zida koja obeležavaju pomen na tu veštačku granicu. A onda počinje vizuelno preduhovit dokumentarac na temu nasleđa DDR-a koji prati, bez lažne nostalgije za komunizmom tako svojstvene našim nacionalnim televizijama, paralelni tok skoro pola veka istorije. Pionirski kampovi, crvene marame, trabant limuzina, snovi po Štaziju, slabi eho zapleta zapadne kulture, pa sletovi. One njuške u sivim i braon odelima, vernost vođi i depešama iz Moskve. Tako poznate slike sveta u kome smo živeli, koliko god se sadašnji naslednici komunističkih rukovodilaca pravili da je sve bilo cvetno i da smo bili otvoreniji. Svakako, otvoreni smo bili za izvoz radne snage u SR Nemačku, pa se u šetnji sređenim životom prestonice Bavarske često susreće naš jezik. I dalje su te gastoske doznake naš najveći devizni priliv.