ŠETNJA PO REVOLUCIONARNOM EGIPTU

Da bi se iz Sharma otputovalo u Kairo, imate izbor izmedju aviona, autobusa ili da uzmete rent a car. Povratna avio karta, sa svim taksama, iznosi 666 Le, ako tome dodamo četiri puta po 50 Le za taksi, to izadje 200 Le, sto ukupno cini 866 Le (za 100 evra dobijete 865 Le). Autobus je još povoljniji, za vožnju u jednom smeru plaćate od 80 do 100 Le, u zavisnosti od termina, kod najboljeg prevoznika Go-bus (Gona). Ima i dvostruko jevtinijih prevoznika, ali ih nebi preporučio. Pošto polaze iz centra Sharma (Delta) i staju u centru Kaira (Ramzes Hilton), otpadaju troskovi za skupi aerodromski taksi. Rent a car, na bazi nekog japanca ili koreanca, od 1100 do 1300 kubika (nova, očuvana vozila), košta izmedju 200 i 300 Le po danu. Obično ne daju puno osiguranje, već treba da se položi depozit od 200 evra (koji vam se, naravno, vrati). Pošto je cena benzina samo 2 Le za litar (to je 25 dinara, a oni se bune...) ispada da je, ukoliko se skupi više ljudi, to najpovolniji i najkomforniji način da se prevezete.


Kontrolni punkt egipatske vojske

Dok se nije desio narod, bilo je i bezbedno. Na svim važnim raskrsnicama postoji policijski check point. Pogledaju, obavezno, pasoše, provere vize i ljubazno vas upute, ukoliko vam treba pomoć. Sada je bolje voziti po danu zbog policijskog časa a i zbog drumskih razbojnika koji su se, istina, pojavili, ali još ne haraju. Ja sam se odlučio za bus pošto, koristeći avion, ne uštedite mnogo vremena, zbog poznate procedure (uštedite, naravno, jedino živce). Osim toga, vozeći se busom, vidi se mnogo toga usput. Vožnja za tih 500 km traje 6 - 7 sati, u zavisnosti od gužve u Kairu. Na pola puta se pravi pauza oko 20 minuta. Autobusi su novi, mercedesi, sa toaletom, televizorima i, naravno, klimom koju, istina, puste do kraja, pa može da bude i neprijatno hladno.

Putuje se zapadnom obalom Sinaja, Sueckim zalivom koji je dug 250 km a širok, prosečno, 32 km. Put je nov, sa dve trake, ali dovoljno širok da može da se pretiče bez rizika. Trasa vodi, uglavnom, pored mora. Priroda je nestvarna. Postoje samo dve boje, sve nijanse plave (more i nebo) i ružičasto -oker stene i pesak, u svim valerima. Sinajsko poluostrvo je, uglavnom, stenovito. Za razliku od Libijske pustinje (Sahara), ovde imamo kamenitu pustinju, sa malo peska.

Poluostrvo čine veoma visoke planine. Najviši vrh je Gebel Katarina od 2.637 metara nadmorske visine. Čak i na samoj obali nema zelenila pošto kamene ploče ulaze direktno u more. Sve te palme i zelenilo na Sinaju, osim u par oaza, su zasadjeni i treba da se uredno polivaju. Da, nekim slučajem, nestane struje i da ne može da se zaliva, posle 2 - 3 nedelje, sve bi opet postalo pustinja.

Sinajsko poluostrvo je dobilo na geopolitičkom značaju otvaranjem Sueckog kanala 1869 god. Od svog formiranja, Izrael je zauzimao delove Sinaja 1948. pa 1956. da bi ga 1967. godine potpuno zauzeo i počeo planski da ga naseljava. Posle istorijske posete egipatskog predsednika Sadata Jerusalimu 1979. i potpisivanja čuvenog Kemp - Dejvidskog sporazuma, celo poluostvo je, postepeno, vraćeno do 1982. Egiptu (s tim što je jedna od odredbi sporazuma bila da se turizam ne može razvijati prvih 5pet godina). Zato je i Sharm el Sheikh (zbirni naziv za celu rivijeru) osnovan za vreme okupacije 1967-79. godine, počeo da se zaista razvija tek krajem osamdesetih. Od nasledjenih pet hotela, danas je izgradjena 40 kilometara duga rivijera sa stotinama najluksuznijih hotela. Na stotom kilometru od Sharma ka Kairu, na moru, nalazi se El Tur, administrativni centar Sinaja. Pošto je ta, zapadna obala veoma vetrovita, na njoj gotovo da i nema turističkih sadržaja kao u Akabskom zalivu (istočna obala). Pošto je zaliv bogat naftom, izgradjene su bušotine na moru. Sam El Tur je, u stvari, uboga palanka sa jevtinim socrealističkim blokovskim naseljima, dve džamije, jedna crkva, par upravnih zgrada i vojne i policijske kasarne. Tu, verovatno, po kazni šalju državne činovnike. Idući na sever, posle Ras Sidra, pojavljuje se i po neki resort ili hotel ali, sve to ne izgleda privlačno. Zaliv se, na severu, završava Sueckim kanalom koji je otvoren za vreme Napoleona III i kediva Ismaila, unuka Mohameda Alija. Još u Starom Egiptu prokopan je kanal koji je spajao deltu, znači Mediteran, preko Gorkih jezera sa Crvenim morem, za vreme faraona Neho (VII vek pne), koji su Omajadske kalife zatrpale u IX veku. Posao za izgradnju kanala poveren je francuskom diplomati Ferdinandu de Lessepsu, koji ga je posle 10 godina, uz mnogo muka, ipak završio 1869. Tako je spojeno Sredozemno more u Port Saidu, preko Gorkih jezera, sa Crvenim morem u Suecu. Na samom kanalu, u kopnu, izgradjen je potpuno nov, potpuno evropski grad Ismailija ( u čast kediva Ismaila ) koji je bio spojen železnicom sa Kairom.

Tako je Suecki kanal postao granica izmedju Afrike i Azije pa je kuriozitet da, ukoliko ste letovali na Sinaju, vi ste svoj odmor provodili, ustvari, u Aziji. Koncesije za korišćenje kanala date su francuskoj kompaniji na 99. godina od otvaranja kanala, medjutim, 13 godina pre tog roka Naser ga je nacionalizovao. Suecki kanal je bio povremeno zatvoren zbog ratova 1956-57. i 1967-75.

Da bi se doslo u istočnu Afriku, prolazi se ispod kanala, tunelom. Odatle kreću četiri trake autoputa a Kairo je udaljen 135 kilometara. Interesantno je da nas na celom putu niko nije zaustavio, da vidi ko smo, da li imamo vize i sl. Ranije su te kontrole bile dosadne i dosta su usporavale put. Policijske kontrolne punktove sada drži vojska a ona se, tradicionalno, ne meša... Sve je tu, i vojnik na uzdignutoj čeki sa automatom, i borna kola, kao i pre, ali ne zaustavljaju nikoga.

Ništa mi se to ne svidja, reče mi jedan saputnik (ja sam se, naravno, složio). Prosto nam je laknulo, kad smo morali da ispred ulaza u tunel, izadjemo i izvadimo svoje stvari koje je vojska pregledala (kao carinici) a policijski kerovi onjušili. Pasoše, opet, niko nije tražio. Putnici u busu su, uglavnom, fin svet, porodice sa decom, poslovnjaci i, ranije, po neki turista. Ranije si morao na vreme da kupiš kartu, a sada, na žalost, autobus je poluprazan.


Pretres prtljaga - olakšanje za zabrinute putnike

Vožnja je, poseban doživljaj. Tek što smo krenuli, većina obori svoja sedišta, koliko god je to moguće (legnu vam u krilo), navuku zavese, čak i ako su na strani koja nije sunčana, i zaspu, bez ozira što je majstor, najglasnije moguće, pustio film (obično neku komediju gde se svi nešto klibere i dernjaju). Predeli koji promiču pored nas, apsolutno ih ne zanimaju tako da, ako odškrineš zavesu da bi gledao napolje, a pri tom udje sunce, nije im baš pravo ali se, ipak, ne bune. Iako smo pravili pauzu na pola puta, ispred toaleta je uvek gužva. Najviše od svega fascinira, i sa zavišću ih gledam, kako satima spavaju iako je dnevna vožnja, kao da su sve probleme ovog sveta rešili. Ipak su oni zdrav narod, još neopterećen stresom i depresijama što nosi ovo naše moderno doba.

Prva predgradja 23 - milionskog Kaira počinju još na 50 - 60 km od grada. Saobraćaj je veoma gust, a put je širok, pa se na dve postojeće trake u jednom smeru obično formiraju tri kolone. Čega sve nema na drumu, najviše automobila (svih godišta), kamiona, šlepera i puno malih kamioneta pretovarenih raznim vrstama robe. Automobili su, poslednjih godina, u proseku bolji, ima veoma luksuznih i skupih kola ali i onih kao iz filma Mad Max.

Naselja koja se zidaju pored puta su, većinom, jevtina blokovska gradnja ali ima i luksuznih resorta. To su zatvoreni, ogradjeni kompleksi sa čuvarima. Tu su vile sa bazenima i zelenilom, gde žive bogataši kojima se smučio prenatrpani Kairo. Iz jednog od tih resorta (Mirage city), neki moji poznanici su bežali, u sigurnost Kaira, zimus za vreme nereda. Sve izgleda, nestvarno. Put u peščanoj pustinji, čije se bankine gube u pesku, prolazi izmedju stotina ogromnih dalekovoda. Izmedju su blokovi kuća, kasarne, groblja ali ste još u pustinji, još niste u gradu. Sve je u jednoj boji, boji pustinje...

Ulazimo u Kairo. Odakle da počnem? Logično, od Memfisa koji je danas na obodu Kaira a bio je prva prestonica Egipta. Osnovao ga je Menes, osnivač prve dinastije, 3200. godine pne kada su se prvi put ujedinili Gornji (tok reke Nil) i Donji (delta) Egipat. Pored Memfisa je Sakara, sa prvom (stepenastom) Zoserovom piramidom (2670-2650.g.pne) iz treće dinastije. Heliopolis (ne treba ga mešati sa današnjim naseljem pod istim imenom) je bio verski centar zemlje od koga je ostao samo jedan obelisk.



U Kairu je i Giza, u kojoj se nalazi jedino preživelo svetsko čudo iz antičkog perioda, velike piramide. U celom Egiptu ima stotinak piramida ali su ove tri, zajedno sa stepenastom, najpoznatije. Pošto se nalaze u samom gradu, piramide su obavezni deo razgledanja grada, zajedno sa Egipatskim muzejom (1902.g.), da bi ste stekli pojam o starom Egiptu. U Muzeju se nalazi neprocenjiva kolekcija od 100.000 eksponata a najčuvenija su zbirka iz Tutankamonove grobnice i sala sa mumijama (Ramzes II).

Osim spomenika iz Starog Egipta u Kairu, koji je ne samo arapska prestonica već prestonica celog islamskog sveta, nalaze se mnoge, svetski poznate džamije. Najstarija je Amr ibn el Azzova a jedna od najlepših, sa spiralnim minaretom, je Ahmed ibn Tulunova džamija iz X veka. Tulunidi su, takodje, ovde osnovali prestonicu Katai (danas Kalifa). Fatimidi, šiiti, (osnivač Husein, potiče od Fatime, Muhamedove ćerke i Alija) 969. godine osnivaju sadašnji Kairo. Kasnije 1171 godine Salahudin Ejubi, poznat kao Saladin, dovodi opet sunite na vlast. Ejubidi vladaju do 1250. kada se njihova kraljica, čuvena Saraget el Dur udaje za mameluka i tako dovodi mamelučku dinastiju robova na vlast, sve do dolaska Osmanlija 1517. godine.

Da biste stekli utisak o starom, islamskom Kairu najbolje je da prošetate Muiz Lidinilah ulicom koja se nalazi izmedju dve srednjovekovne kapije, Bab el Futah i Bab Zuvejla, presecajući čuveni bazar Khan el Khalili. Tu ulicu je detaljno opisao u svojoj Trilogiji, egipatski nobelovac Nagib Mahfuz. I ako ne tako stara, Alabaster dzamija ili Mohamed Ali koja se nalazi na citadeli, odakle se pruža zaista nezaboravan pogleda na ceo grad, takodje je turistička znamenitost prvog reda. Ispod citadele je Saladinov trg sa Sultan Hasan medresom i El Rifaj dzamijom.

U Koptskoj četvrti nalaze se važni hrišćanski spomenici a naj poznatiji su Crkva nad pećinom ili Hanging church iz 9. veka, ali prepravljana više puta (u kojoj se krila Bogorodica), Sveti Sergej (Abu Serga) i grčka Crkva svetog Djordja i Manastir sv. Djordja, Mary Girgis. Kopti, hrišćani čine 10% od ukupnog broja stanovnika. Njihove crkve su po celom gradu, a najveću, katedralnu je sazidala porodica Butrosa Galija.


Talat harb sqare

Ne manje značajan i zanimljiv, od ovog istorijskog i orijentalnog, je evropski Kairo sa kraja XIX i početka XX veka. To nisu izdvojene zgrade, već čitave ambijentalno kompletirane celine. Povodom otvaranja Sueckog kanala, kediv Ismail je rešio da od Kaira napravi novi Pariz. Probio je Piramid roud, 16 kilometara dugačak bulevar do piramida, sazidao dvorac u kome su spavale krunisane glave, pozvane na otvaranje (to je danas lobi hotela Mariot, na Zamaleku) a za francusku caricu Evgeniju podigao je lovačku kuću pored piramida (danas Mena house - Oberoy hotel). Sagradio je i operu, naručio od Verdija Aidu, zasadio parkove, izgradio moderne, luksuzne hotele. Svi ti radovi privukli su mnogo Evropljana u Egipat. Samo u 1865, u jeku izgradnje kanala, rekonstrukcije Kaira, zidanja potpuno novih gradova (Ismailija, Port Said), postavljanja železnice, samo u toj godini došlo je neverovatnih 80.000 stručnjaka, zanatlija, trgovaca, umetnika i radnika iz Evrope. Tako je i nastao Down town, od Ramzes železnicke stanice, Teufikija, Talat Harb, Kasr el Nil, Ezbekija gardens, Abdin (sa dvorom) i čuveni trg Tahrir. Najreprezentativnija i dan danas otmena, je rezidencijalna četvrt Korba (i danas se tu nalazi rezidencija predsednika republike), koja se nalazi pored Heliopolisa, sa belim luksuznim palatama u glamuroznom indijsko-kolonijalnom stilu s kraja 19. veka.


Teufikija sqare

Dvadesetih godina se otmen svet seli na Zamalek (Gezira), ostrvo na Nilu i u Garden city a posle revolucije (1952.) Heliopolis, Dokki i Mohandesin - postaju in. Down town, tako, gubi na značaju. Tu, sad živi neki drugi svet, otvaraju se drugačije prodavnice, ali te divne, luksuzne palate su ostale, istina zapuštene i neokrečene. Da nije reklama na arapskom pismu, mogli bi ste da pomislitite da ste u Parizu ili Budimpešti.


Talat harb street

Sada je za njih Tahrir skver centar, ne samo Kaira nego celog sveta. Na njemu se sve dešavalo za vreme revolucije a i danas protesti se nastavljaju uvek petkom. To više nije onako masovno okupljanje kao zimus ali, skupi se i po nekoliko hiljada ljudi da demonstrira za promene. Još uvek se to dešava spontano(?) ili bar niko javno ne stoji iza tog okupljanja (interesantno je da je američka novinarka Etel Rozenberg pisala o tome da su u predvečerje revolucije, Amerikanci slali aktiviste na obuku u "Otpor", u Beograd). Tako je bilo i u prošli petak kada sam došao na Trg. Policija je opet izostala ali je bilo nešto vojske. Nije bilo više od 500 demonstranata, bolje reći manifestanata. Saobraćaj je tekao normalno. Na travi su, kao na pikniku, sedele grupe mladih i ponekad uzvikivali parole. Okolo se prodaju revolucionarni i patriotski suveniri tipa, freedom, free Egypt i koješta na arapskom (valjda, “Gotov je!”). Imao sam utisak da je to dokon svet koji tako ubija vreme. Preporučili su mi da dodjem predveče, pošto tada izadje ozbiljniji svet.


Tahrir skver, večernja gužva

Otišao sam uveče i jeste bilo drugačije ali u smislu da se nisam osećao bezbedno i požurio sam da se sklonim. Nedaleko od mene neki momci su se potukli, izgledali su kao navijači Ahli-a i Zamaleka, fudbalskih klubova iz Kaira, večitih rivala. Tako i treba, Mubarak je smenjen, bašibozluk neka demonstrira, a prava bitka se sada vodi medju političarima koji će učestvovati na izborima. Od aktuelne vlasti će biti u igri Mohamed Hussein, sadašnji vd predsednik i Essam Sharaf, vd premijer. Iz opozicionih partija Sameh Ashour – "Arab democratic Nasserist party" (Naseristi), Ayman Nour – "Al Ghad party" (Sutra), Refaat el Saeed – "Progressive unionist party", El Sayyid el Badawi – "New Wafd party", Mamdouh Ramzi, (kopt) – "Free social constitutional party". Ipak, naj veće šanse se daju nestranačkim (?) uglednim ljudima kao sto su Mohamed el Baradei, direktor Medjunarodne agencije za atomsku energiju, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2005.g, zatim Amr Musa, generalni sekretar Lige arapskih zemalja i bivši ministar spoljnih poslova, pa onda Ahmed Zewail, egipatsko- američki naučnik, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1999. godine. Tu je i Abdullah al Ashaal, bivši pomoćnik ministra spoljnih poslova i bivši ambasador.


Ulična prodaja

Što se tiče parlamentarnih izbora, kao protivteža najorganizovanijoj opozicionoj snazi u zemlji, Muslimanskoj braći koja će , ipak, učestvovati na izborima, došlo je do formiranja (14. juna) Nacionalne koalicije koju čini 12 opozicionih partija. Koalicija će istupati sa jedinstvenim spiskom na predstojećim izborima za parlament. Čine je najstarija partija u zemlji "Novi Vafd", organizacija islamista "Za slobodu i pravdu", zatim "Naseristi" pa "At Tagammu", "Al Ghad", "Partija rada" i nekoliko uporavo formiranih partija. U programu koalicije stoji da su za demokratsko, gradjansko društvo i formiranje vlade nacionalnog jedinstva koja će omogućiti brz ekonomski rast i sveopšti razvoj Egipta. Iz Mubarakove Nacionalno -demokratske partije, koju je još sedamdesetih osnovao Anwar el Sadat, niko, kažu, neće imati prava da učestvuje. Predizborna kampanja još nije, zvanično, počela ali se svi kandidati pojavljuju na TV-u i, osim obrednog pljuvanja po Mubaraku, variraju prepoznatljivu matricu kako do sada ništa nije valjalo i kako će, baš oni, bez obzira na nasledjeno, dramatično loše stanje, doneti preporod. Mubarak (gramziva hulja i pohlepni podmitljivac) je u početku optuzivan da je pokrao 600 milijardi dolara (!), dok se danas barata sa "realnih" 70-80 milijardi. Tako ispada da je “Muki” bogatiji od onog Meksikanca (prvi na Forbsovoj listi) i Bil Gejtsa, zajedno ?! Oba njegova sina su u zatvoru, a omražena supruga Suzana je bila 15 dana u pritvoru, a posle na nekom lecenju. Tatica, kako ga zovu, jos uvek je u bolnici u Sharmu.

Svi se, ipak, slažu da bi najgora opcija bila da Muslimanska braća dodju na vlast, Mubarak je vladao toliko dugo zato što je, izmedju ostalog, bio sposoban da ih drži van političke scene. Bolje on, govorilo se, nego da “Braća” kroje politiku zemlje (da li vam je to poznato?). Muslimansku braću je osnovao Hasan el Bana još 1928. u Ismailiji. Osim ideološkog delovanja, od samog početka, proklamovali su i terorističku borbu za ostvarenje svojih ciljeva, pa su organizovali kampove za paravojnu obuku, modernim jezikom rečeno, terorista. Shvativši da su prepreka u modernizaciji zemlje, ali i veoma jaka i neukrotiva politička snaga, kralj Faruk je likvidirao el Banu, pohapsio rukovodstvo i stavio ih van zakona 1949. godine. U pobuni, u Kairu, poznatoj kao Crna subota, uoči revolucije 1952, aktivisti “Braće” su sa bakljama, na džipovima, palili imovinu stranaca, dok se policija nije mešala. Posle revolucije, te iste godine su priznati ali kad su organizovali atentat na Nasera u Aleksandriji - ponovo su ih zabranili i pohapsili.

Kada je došao na vlast, Sadat je šurovao sa njima i legalizovao ih, računajući da su dobra protivteža nasledjenoj, narastajućoj levici. I, kao Feniks iz pepela, “Braća” postaju veoma jaka politička snaga. Bore se protiv režima i aktuelne vlasti, pa ih je i Sadat zabranio. Nezadovoljni Kemp-dejvidskim sporazumima, organizacija El Džihad (Gama al islamia) ubija predsednika Sadata na vojnoj paradi 1981. Muslimanska braća i dalje ostaju van zakona ali to ne znači i bez političkog uticaja.

Danas, u toku sveopšte liberalizacije, ponovo su na sceni. Na čelu im se od 16. januara og. nalazi veterinar Mohamed Badie. Naročito jak uticaj imaju u tradicionalnoj Aleksandriji. Odriču se nasilja i radikalne borbe za ostvarenje svojih ciljeva. Presvukli se u jagnjeću kožu.

Sada su se, kao njihovo krilo, pojavili Salafisti. Lako ćete ih prepoznati, duge brade a obrijani brkovi, tri-čevrt pantalone. Agresivno su religiozni. Proslavili su se po tome što su za to da se sruše piramide. “Braća” svoj uticaj grade na nezadovoljstvu, pogotovo religioznih ljudi, brzim promenama u modernom svetu koje se reflektuju u islamski trdicionalnim sredinama. Razvoj i proširenje materijalne baze nije išao u korak sa duhovnim razvojem, išao je bržim tempom od sposobnosti da se te promene prihvate.

Tradicionalno shvatanje sveta u stalnom je sukobu sa današnjim civilizacijskim promenama. Od najbanalnijih primera kao što je dress code, pogotovu za žene (mada oni misle da je to od suštinske važnosti), preko, recimo, mnogoženstva, do uloge islama u modernoj državi, vidi se taj raskorak. Često vidite do kakvih apsurda i komičnih situacija dovodi to dvojstvo. Vežbao sam zajedno, u hotelskoj teretani, sa, verovali ili ne, tradicionalno, u crno, obučenom Arapkinjom. Ona je tu, istina, bila sa mužem (a on je, opet, imao žulj na čelu - dokaz da se redovno i sa žarom klanja) i bez kompleksa je koristila sprave za vežbanje. Na sebi je imala triko od crne likre, široku tuniku i obavezno, povezanu kosu i pokriven vrat. Video sam na moru grupu gospodja potpuno obučenih u crno na banani koju vuče gliser. Groteskno. Malo je čudno kad vidite (možda sam glup?) žensku osobu svu u crnom, sa feredžom, i čak rukavicama, sa otvorenim lap topom u krilu. Paralelno sa tim, turisti se ne odriču svojih običaja i svog stila života. Do skoro (ali više ne ), na Agamiju, u sred tradicionalne Aleksandrije, na Bianchi beach, bilo je normalno da vidite vesele Italijanke kako se kupaju u toplesima. U Sharm-u i Hurgadi na hotelskim plažama, mnoge gošće se odvaže i kupaju se, onako opušteno, bez gornjeg dela. Lepo je to videti, i sigurno se mnogi obraduju, ali za suštinski religioznog ovdašnjeg čoveka, to je ipak napast i uvreda.


Na plaži uz poštovanje običaja

Zbog takvih i sličnih pojava, iz želje za moralnom obnovom, došlo je do retrogradnih procesa, tj do islamizacije sekularnog Egipta. Do devedesetih su žene, bar one po Kairu i Aleksandriji, oblačile po evropskoj modi, bez obzira na veru. Gledajući stare egipatske, crno bele filmove, još iz tridesetih i četrdesetih godina, vidite da su glumice (Layla Murat, npr.) obučene po poslednjoj holivudskoj modi. One nose dekolte, voze kola, izlaze u restorane, piju, puše - prizori potpune emancipacija? Za vreme Nasera, pogotovo.

Danas skoro i ne puštaju takve filmove na TV, iako je Egipat imao ogromnu produkciju za ceo arapski svet. Danas duvaju drugi vetrovi. Kao odgovor na naglu modernizaciju, osamdesetih godina su pootvarane "prodavnice", tj. punktovi gde svaka evropski obučena žena može, ukoliko želi, besplatno da zameni tu nemoralnu, za verski korektnu, tradicionalnu, veoma kvalitetnu odeću (sa još jednom preobukom, pride). Zli jezici kažu da je to finansirao neki oligarh koji je kapital zaradio trgujući drogom, pa na taj način želi da opere prljavi novac ali i savest. Tako je počelo. Danas možete satima stajati u metrou ili na ulici, u centru grada ili u tržnom centru, jednostavno, nećete videti nezabradjenu ženu. Savremeno obučene žene, sada, možete videti samo po dobrim restoranima, klubovima, diskotekama, uglavnom na pomodnim mestima i dogadjanjima. Iz ovog nebi trebalo zaključiti da je to socijalni momenat ili pitanje obrazovanja. Srednja i srednja viša klasa, naročito inkliniraju, da kažemo, tradicionalizmu. Najbolji primer za to je Egipćanin, čuveni doktor, hirurg, Ayman Al Zavahiri iz Gama al Islamia, naslednik Bin Ladena na celu Al Kaide. Potiče iz više srednje klase, (otac mu je bio univerzitetski profesor), govori tri jezika. Njihov odgovor na globalizaciju, protiv trivijalnog materijalizma zapadne kulture je, takozvani, islamski patriotizam.

Obični ljudi su nezadovoljni, ipak, najviše materijalnim stanjem, nemaštinom i skupoćom. Glasaće, verujem, za onoga ko im ponudi bolju budućnost, obezbedi posao i sigurnost u biznisu. Niko od sagovornika nije mi priznao da je za radikalnu islamizaciju ili da je za Muslimansku braću. Razgovarao sam sa prijateljem mojih poznanika iz Kaira, Aly Forsan-om. Aly ima 28 god, oženjen je Ruskinjom, musliman, rodom iz Fajuma. Vodi radnju dragog, poludragog kamenja, korala i bisera. Prodavnicu iznajmljuje, plaća veliku kiriju, pa porezi, pa doprinosi tako da, na ovom nivou prodaje, mora da radi sam u radnji, bez radnika. Otvara u 9 i sedi, bez pauze, do 22 uveče. Kada sam ga pitao šta za njega znači sloboda (reč koja se sada stalno čuje), on se ograničio na to da ga policija više ne legitimiše svaki čas, bez razloga. Žalio se na okrutnost, bezobrazluk i podmitljivost policije ( da, da, umeju oni da se opuste...). Isto tako mu smetaju korupcija i nepotizam. Gazde mnogo većih radnji ne plaćaju, ili manje plaćaju porez od njega zato što “imaju kombinaciju”. Želja mu je da se situacija smiri, da se vrate turisti bez kojih njemu nema zarade, da može dovoljno da zaradi da bi kod banke digao kredit da kupi stan za sebe i svoju Ruskinjicu. Glasaće za Amr Musu i boji se da Muslimanska braća ne dodju na vlast. To bi bilo loše za posao, kaže on.

Situacija u zemlji se, skoro sasvim smirila. Posle 138 dana, na predlog ministra turizma, Munir Fahri Abdel Nur-a, 15. juna je ukinut policijski čas koji je uveo Mubarak da bi sprečio nerede za vreme protesta. Zabrana se, u stvari, poštovala samo tri sata, od 02 do 05 ujutru, tako da je izgubila svrhu. Policijski čas je postao smetnja u trgovini, transportu i, pogotovo, turizmu (velike probleme su imali turisti koji su noćnim letovima dolazili u Egipat).

Izbori su odloženi za početak sledeće godine. Očekivanja su velika. Sigurno je da se na bolje, bar što se tiče ekonomije, neće ništa senzacionalno promeniti.