VODOPAD PODNO ČIGOTE I BORKOVCA

Pominju meštani prelep vodopad na nekoliko desetina kilometara od Zlatibora, ali turisti koji se vrate u Beograd ili Novi Sad s odmora za to - nikad čuli. Doduše, jedan prijatelj je pominjao da je probao da krene od Belih zemalja (naselja pre Partizanskih voda iz pravca Užica), pošto mu rekoše da tuda može da se stigne, ali je naišao na takav makadam da je iz prve odustao.

Bela reka

Zato se mi naoružasmo strpljenjem, što detaljnije mape u ruke (od kojih, nijedna nije naročito detaljna) i rešimo da pratimo tu vijugavu crvenu liniju na karti koja, trebalo bi, stiže ne samo do vodopada u Gostilju, nego i kroz ribnjake, pašnjake, preko brda, pravi krug preko Sirogojna i izbija nadomak Zlatibora.

Naša početna stanica Kokin brod.

Ponedeljkom se ne radi

"Na autobus zaboravite – nema. Nekada je išao bar do Jasenova, a sad su i deci ukinuli prevoz do škole", priča nam jedan meštanin.

Da bi se stiglo do Jasenova, kroz koji prolazi naša crvena linija sa karte, put vodi preko brane na Zlatarskom jezeru. Lep, asfaltiran, doduše u serpentinama, ali bože moj, navikne se čovek. Jer, čim negde mrdne, čekaju ga uspinjanja, spuštanja, oštra skretanja... Ali, do Jasenova može da se stigne još jednim putem. Kad se prođe brana, umesto da se skrene desno i nastavi asfaltiranim putem, iako ne deluje naročito privlačno, put se odvaja i levo. Jeste previše strm, sav u makadamu koji je pride razbucala kiša u gomilu rupčaga i kamenja, ali kad se jednom popnete na najvišu tačku puta, nema lepšeg pogleda. Iako nikako ne preporučujemo vožnju kolima koja su previše niska, jer tom autu auspuh neće ostati čitav, ova deonica je poznata samo lokalnom stanovništvu i zato je više nego uzbudljiva i potpuno neiskvarena turizmom.

Okolina Jasenova

Nadamo se da nam neće niko naići u susret, jer je putić, kojeg inače nema na karti, previše uzak. Jedini koje smo sreli bili su otac i sin koji je verovatno prvi put seo za volan nečega što liči na mali traktor, ali nije. Zaneli su nas u stranu, dole provalija... Samo da živi ostanemo... Ali, uz srdačne pozdrave, pitanja odakle smo i kako nas put nanese tuda, pozive da svratimo na prošlogodišnju "šljivu", jer ove godine još nije sva sazrela - "Iako je ima, bog dao, ko pleve, pa biće i rakije" – pa se još nije pekla, nastavismo put u jednom komadu.

Gore na obroncima selo Burađa, raštrkane kuće, tek poneko čeljade u polju, pitamo ima li kakva prodavnica u blizini. Ako nas put odvede u nečije dvorište, bar sto grama kafe da imamo kod sebe, evenutalno nekog ratluka. Kažu, "ima, ne može da se promaši, tu na vrhu usamljena kućica". I stvarno, usamljena mala kuća, ali na vratima natpis: "Ponedeljkom radimo do jedan". Eh, možda nađemo nešto slično u Jasenovu, kažu i tamo ima prodavnica, a i pumpa.

Pogled na Zlatarsko jezero

Makadam skreće udesno, i za tih nekoliko kilometara trebalo nam je čitavih pola sata. Onda se putić uključuje na asfaltirani put, mesto na kojem bismo bili da smo krenuli redovnim putem od Kokinog broda do Jasenova. Usput, ne možete da ne stanete u više navrata, jer se pruža takav pogled na jezera s desne strane i najviši vrh kod Murtenice – Brijač, na kojem je kažu američka vojna baza. Pitamo može li se do tamo, da vidimo i to čudo da se vijori američka zastava u srcu Srbije, ali nam meštani to baš i ne savetuju. Svejedno, današnje odredište nam i nije bilo Brijač. Tražimo Gostilje.

Peške do škole

Put se spušta između leja borova. Sa obe strane puta u aprilu može da se vidi bar po metar snega, iako je deonica do tad već suva i očišćena. Onda počinju da se pojavljuju kućice, koje deluju napušteno. Deca stopiraju. Pokupimo dvojicu dečaka i devojčicu. Ona živi u Burađi, a ide u školu u Jasenovu, a njih dvojica su u kućama prema brani, ispod Burađe.

"Pa sad i nije problem što idemo peške, najgore je zimi", žale nam se deca i pričaju da prelaze svakog dana po šest kilometara u jednom pravcu kako bi stigli u školu. Zimi, kada su i dani kraći, mrak padne pre nego što izađu iz učionica. A boga mi, priča se i o nekim vukovima i kakvim sve ne životinjama koje baš vole ovu borovu šumu. Školski autobus su im ukinuli jer nema dovoljno dece da bi ga napunio, pa se valjda opštini ne isplati, šta li...

Uđosmo, u podnožju puta, u neko majušno naselje, odvezosmo decu do škole. Kažu, bio je tu internat planiran za školarce da ne moraju da pešače, već da tu prespavaju radne dane, a da vikendom idu kućama. Ali, ta ni tako loša zgrada data je MUP-u na korišćenje, pa se sada tu nalazi specijalni kamp za obuku Žandarmerije.

Pozdravismo se s njima, za malo promašismo pumpu. Pa ljudi su postavili bukvalno jednu pumpu pored puta, kod koje nikog nema, a kamoli da ima nekakvog znaka, reklame. Stanemo. Čovek istrčava iz kafane preko puta.

"Evo, evo, stižem. Kol'ko ćete?", pita. Kaže uz osmeh, ne prolaze ljudi često tuda, ali kad naiđu "tu smo". Obavimo obavezno odgovaranje na pitanja odakle smo, čiji smo, kuda ćemo, što baš tuda, pa put je loš i dobijemo uputstva za dalju vožnju.

Sablasni grad

Jasenovo je naselje na desetak kilometara od Kokinog broda. Prema popisu, do pre pet godina imalo je samo 272 stanovnika, a 1991. 385 žitelja. Ovo je stalno naseljeno mesto na najvišoj nadmorskoj visini u Srbiji. Ali, poznato je i po tome što su nekada ovde postojale dve fabrike koje su se bavile kožnom galanterijom i konfekcijom, pa su ljudi i iz Nove Varoši dolazili ovde na posao. Međutim, od raspada stare Jugoslavije, fabrike ne rade a stanovnici se uglavnom bave poljoprivredom.

To su dakle one sablasne zgrade razbijenih prozora, koje štrče među borovima i zbog kojih ovo malo selo izgleda još sablasnije. Vrlo malo ljudi videsmo na putu, rekoše nam i da "tu, iza ćoška" ima kafana, možemo kafu popiti, ali nam drvena skalamerija nije bila privlačna jer je, kao i sve drugo, izgledalo kao da ne radi – ne tada, nego uopšte.

Put prema Ljubišu

I tako, krenusmo dalje. Pravo kroz selo, izgleda kao da se nastavlja asfalt, ali ispostavi se da je to samo prividno. Jer, tolike rupe u asfaltu, u koje može čitav točak da stane, i kojih ima toliko da ni majstori slaloma ne bi mogli da ih obiđu bez graški znoja, samo su usporile putovanje. No, ta deonica nije bila predugačka. Kad se izbije na proplanak, na kojem ničega nema osim što se pruža pogled na okolna brda i pašnjake, odjednom naidjemo na putokaz. Lep, deluje novo, mora da su ga nedavno postavili. Desno – makadam, odvaja se put za Ivanjicu, polulevo – naravno - makadam, ka Ljubišu i Sirogojnu.

Polako, deset na sat, pa polulevo. Put zapravo nije ni loš, posut je rizlom i fino utaban, tako da auto ne proklizava a nema puno ni onih rupa koje ne mogu da se premoste. Opet retko vidimo ljude, tek ovce ili krave na pašnjacima, ali je vreme prelepo, sunce odozgo, sve boje prirode došle do izražaja. Vredi svih tih deset na sat!

Onda put počne da se spušta u serpentinama kroz šumu. Usput nijednih kola, nijednog pešaka... Gde li je sav onaj narod koji živi okolo... Po neka daska po sred puta, neko je kupio građu iz šume. A onda ispred nas kamionče, nakrcano daskama. Registracija – Novi Pazar. Već su nam rekli da se spremimo da tim putem prolaze šverceri, jer valjda tako izbegnu patrole na magistrali, "koje ne zalaze na lokalni put". Mimiođemo se nekako, mahnemo u znak pozdrava, pa red je, tako se u ovim predelima radi. Ali nas čovek tek popreko pogleda, malo mu se iskrivi brk u jednu stranu. Ništa nismo videli, časna reč...

A što tu ima ribe!

Blatnjavi put izbija na nešto što liči na raskrsnicu i jedva vidljivi natpis da se desno skreće za Belu Reku. "A, što tu ima ribe!", najavili su nam seljani dok smo se prethodnog dana raspitivali za naše putovanje.

I stvarno, Bela Reka je poznata po ribnjacima pastrmke. I ovde meštani imaju problema sa prevozom – sve teže stižu do grada, pijaca, prodavnica, lekara, apoteka. Do Užica, kažu, imaju autobus samo nedeljom uveče, a do Nove Varoši ponedeljkom ujutru, "a nekada je išao svakodnevno". Belorečani su uglavnom stariji ljudi kao i u svim drugim okolnim selima, "pa je muka živa kada, ne daj bože, treba da se stigne kod lekara".

Okolina Bele reke

U blizini se odvajaju i selca Smiljanići i Gorjanci i lep, brdovit predeo u livadama, voćnjacima i pašnjacima. Sa ove strane, preko Bele Reke, može da se stigne do Ljubiša, a odatle na Čigotu, upućuju nas ljubazni meštani. Ali, mi smo se vratili istim putem do onog putokaza i nastavili makadamom kao da smo odmah skrenuli desno. I dalje se negde spuštamo serpentinama... Već smo u neverici da put završava nekim normalnim, civilizovanim putokazom, koji bi nas bar umirio. Međutim, posle još oko pola sata vožnje (koliko je to kilometara u ovim uslovima, može samo da se nagađa), izbismo na asfaltiranu raskrsnicu. Ma da li je moguće! Pa ima i putokaz i to fin, čitak!

Pređemo preko mostića, kažu to je početak Ljubiša, a onda put uvija s jedne strane brda uzbrdo za Sirogojno, a s druge za Ljubiš. Skrenemo desno za etno selo, na tom putu bi trebalo da je i čuveno Gostilje. Odatle je deonica pristojna - asfalt, signalizacija, povremeno radovi na putu, ali bar sretnemo živog čoveka. Onda u nekom podnožju, česma. Izgrađena u kamenu, a odatle popločan i osvetljen put u brdo za kuću. Kažu, privatna. Lepo je čovek sebi sredio ovaj kutak u nedođiji. Naoružamo se zalihama vode, pa dalje serpentinama gore – dole. Jedan deo je zaista ličio na trase za auto-trke, osim što je previše strm. Sa vrha brda vidite kako se ne baš privlačno uvija put do u podnožje, toliko da vas unapred zabole ruke od okretanja volana (ako nemate servo, kao što mi nismo imali).

A onda počnu da se pojavljuju kućice sa obe strane puta, već ljudi sede u dvorištima, gledaju nam registraciju, mašu. Evo nama civilizacije. Naiđemo na ženu koja asfaltom gura kolica s bebom, a devojčicu vodi za ruku. Pitamo da li je Gostilje daleko.

"Nije, nije, odmah tu ispod imate skretanje desno. Dole vam je Gostilje", kaže ona. Ponudimo se da joj pomognemo pošto se i ona uputila "dole", peške. "Nema potrebe", kaže: "Lepo je vreme za šetnju." Malo nam pocrvene obrazi jer ne izlazimo iz auta danima, ali šta je tu je. U napad, na Gostilje.

Podno Čigote i Borkovca

Koliko smo se obavestili prethodnih dana, Gostilje nije tek neko "levo" selo. Ima tu svašta da se vidi i sazna. Ovde je, između ostalog, rođen i Dimitrije Tucović, jedan od začetnika socijalizma u Jugoslaviji. Pored njegove rodne kuće, posebnu atrakciju predstavlja vodopad, koji tek treba da nađemo. U naselju živi 299 punoletnih stanovnika, dok je prosečna starost, po statistici, 52,6 godine. Meštani se uglavnom bave gajenjem stoke, voćarstvom i skupljanjem lekovitog bilja. U naselju, koje je jedno od zlatiborskih, poznatih po tome što je sačinjeno od doseljenih porodica, ipak broj stanovnika naglo opada u poslednje tri godine. Danas, ima tek 140 domaćinstava. Selo se jeste donekle okrenulo turizmu, ali se ovom delatnošću ne bave meštani. Pa tako, kafane, pogon "Zlatibor vode", ne drže seljani. Ali, predanje kaže da Gostiljci i Gostilje vuku ime od davnina, jer su i tada bili gostoljubivi domaćini.

No, ušuškano podno Čigote i Borkovca, Gostilje se nalazi na hiljadu metara nadmorske visine i vredi svake nedoumice oko skretanja i lošeg puta dotle. Biser prirode predstavlja reka Katušnica, koja se od izvora do ušća preliva u pogodna mesta za pecanje pastrmki i virove, poput prirodnih bazena za kupanje.

Odmah na ulazu na mali trg, dočekuje vas putokaz za vodopad.

"Nemojte dole autom, mnogo je loš put", kažu nam iz obližnje kafane. Ostavimo kola, ali kad pređosmo taj deo peške, beše nam jasno da lokalni ljubitelji čašice ne znaju kuda smo sve do tada prošli. Ali, malo šetnje nije na odmet.

Makadam se prvo spušta na malu raskrsnicu koja obilazi, eto još jednog čuda, teren za fudbal. Udesno, piše na putokazu, "vodenica potočara". Nekada se uz vodopad, do kojeg još nismo došli, nalazilo 11 vodenica-potočara, od kojih je do danas ostala čitava samo jedna, a datira iz 14. veka.

Skrenemo desno, a tamo plato sa drvenim stolovima, tu se verovatno ekskurzije odmaraju; kažu, ako se grupa najavi, tu se na roštilju peče pastrmka. Ušuškana među rastinje, okružena malim potokom, zaista – vodenica. Kao da ste ušli u vremeplov. Ima posetilaca okolo, ljudi šetaju, traže vodopad, ali ovde se ništa ne čuje osim tihog žubora vodenice. Sednemo da predahnemo, probamo vodu sa Jurevca (izvor pitke vode) i vraćamo se ka fudbalskom terenu.

Usput se vidi da je ruka civilizacije imala uticaja, jer pored puta opasanog papratima, postavljene su kante za đubre. I posle kilometar-dva, ponor. Na obroncima parkirani automobili, zajapureni turisti koji ispijaju vodu, sede na travi...

Konačno - vodopad

A dole se vidi samo restoran, vrlo ukusno raspoređenih stolova. Pogodićete, restoran se zove "Vodopad". Aman, gde je taj vodopad... Nisu valjda mislili da želimo da vidimo još jednu kafanu... Još koji korak do stolova i suncobrana, utabanim putićem nastavimo da se spuštamo, jer i ne bismo imali kuda drugo, a onda vetar nanese šum vode. I levo, ukaza se nama čuveni vodopad! Ništa lepše usput nismo videli, a prošli smo mnogo prirodnih lepota. Tiskaju se turisti da se probiju do vode (razmišljajte o tome šta ćete obuti za ovu priliku, jer svaki đon na letnjim cipelama garantovano kliza). Putić vas vodi sve niže, levo-desno, ne možete da podignete pogled jer ćete se srušiti ili ćete već nekog u mimiolaženju oboriti, a mami vetrić koji prave slapovi vode koji se spuštaju sa 20 metara visine, i huče...

Restoran "Vodopad"

Konačno, samo podnožje vodopada. Da ne verujete da ovo zaista postoji, i to samo na par kilometara od "glavnog" puta koji ovom deonicom vodi u Sirogojno. Pre vam se čini kao da gledate neku fotografiju koju biste baš stavili na desktop svog računara.

Iako se posetioci umivaju, voda je ledena! Pregacali smo s jedne strane na drugu u podnožju vodopada, sva nam se cirkulacija zaustavila u tom momentu. I koliko god da ostanete, sedeći na kamičku, i koliko god da vas vrat zaboli jer gledate 20 metara u vis, nije vam dosta. Toliko nijansi zelenih boja, u koju je okupana mokra trava koja je pokrila stenu sa koje uz silinu pada voda, kapljice koje se odvajaju, čini vam se uvek istih oblika i veličina... Odvojte vremena za ovaj prizor, jer tako hipnotisani možete sedeti satima, ako vas saputnici ne trgnu jer su gladni, što se ovom putniku dogodilo. No, bar kafana, nije daleko.



Smestismo se tako da možemo da vidimo delić vodopada i navalismo na domaće specijalitete - treba skupiti snagu za dalje putešestvije, a ko zna kakve nas sve lepote čekaju. Hrana nije skupa, a možete da birate od jagnjetine ispod sača (hiljadu dinara po kilogramu) do domaćeg pasulja (200 dinara po porciji), palačinki (od 120 do 150 u zavisnosti od namaza). Ako ste žedni, pristojne su cene i pića, a ako vam se pije obična voda, dobićete, pogađate – Zlatibor vodu.

No, naša ruta još nije gotova. Put do Gostilja i prelepi vodopad su nas ostavili bez daha, ali imamo mi još puno toga da vidimo i obiđemo dok ne izbijemo na magistralu kod Zlatibora. Čini se da utisak iz Gostilja ništa neće moći da nadmaši, ali da li je baš tako...