VELIČANSTVENA PETRA

Ne sećam se više kada sam prvi put videla snimak iz jordanske Petre, verovatno u nekom od filmova (a da nije „Indijana Džons III“), i bila sam ubeđena da je u pitanju odlična animacija. Jer, onako nešto, mislila sam, ne može zaista da postoji. To dovoljno govori koliko je sam prizor nestvaran!

Prizor od koga zastaje dah

Ipak, u srcu Jordana, arapske države između Izraela i Saudijske Arabije, krije se ova zaostavština drevnih Nabatejaca o kojima se u našim krajevima, nažalost, malo zna. Turisti iz celog sveta ovde dolaze upravo zbog Petre, a onda otkrivaju sve lepote koje zemlja još može da ponudi.

Petra nije zanimljiva samo kao grad, ušuškan unutar planinskog venca do kojeg ne može tek tako da se stigne i koji se ne vidi spolja, već i zbog naročite vrste stena u koje je grad uklesan. Spoj prirode i čovekove umešnosti, od pre oko dva milenijuma, svakog pojedinačnog posetioca, bez obzira na to odakle dolazi, zasigurno ostavlja bez daha!

Čudo nekadašnjeg sveta izgrađeno je tako da svako ko je želeo da uđe u grad, morao je da prođe kroz dugačak usek u planini, dok uski put krivuda tako da putnik ne vidi šta je „iza ćoška“. Staza je jedva dovoljno široka da mogu da se mimoiđu dve kočije.

Dok prolazite kroz ovaj velelepni planinski usek, a boje sa ovih stena se prelivaju od bele i žute, preko roze i jarko crvene do plave, možete lako da zamislite kako je nekada tekao svakodnevni život u ovom gradu drevnog pustinjskog arapskog plemena poreklom iz Jemena. Stene su nekada činile morsko dno, pa različiti slojevi sijaju jarkim bojama, u zavisnosti od fosilnih naslaga.

Nabatejci, majstori trgovine

Smatra se da je grad podignut između 9. i 40. godine nove ere, da ga je posetio i čuveni rimski car Hadrijan, a slava mu je izbledela krajem drugog veka, kada se centar arapske trgovine praktično preselio u sirijsku Palmiru (o Siriji i Palmiri u nekom od sledećih nastavaka). Nabatejaca, nažalost, više nema i čak se ne zna tačno šta se sa njima desilo. Da je njihovih potomaka preostalo, možda bismo bolje upoznali ovu drevnu kulturu. Ipak, oni su iza sebe ostavili prekrasne građevine i grobnice, isklesane u stenama odozgo na dole.

Petra je praktično bila neosvojiva, iako je kasnije bila pod vlašću tuđinaca. Dolazili su Egipćani, Rimljani, krstaši i Turci. Ovaj grad je bio sigurna luka karavanima koji su dolazili s juga Arabije, natovarenih začinima i svilom iz Indije i Afrike, i tamjanom s juga Arabije. Tamjanova biljka proizvodila je smolu koja je bila vrlo cenjena u čitavom antičkom svetu kao skupocena žrtva bogovima i lek. Nabatejci su vrlo dobro živeli od trgovine, odnosno posredovanja u razmeni roba između Istoka i Zapada, i carine, i balansirajući između tada velikih sila Egipta i Persije.

Konji ili kočije

Pre nego što dođete u staru Petru, naići ćete na novo naselje, koje se sasvim prilagodilo turističkim zahtevima mnogobrojnih posetilaca iz celog sveta. Tu su nikli mnogi hoteli, butici, internet kafei, a turisti najčešće provedu noć u ovom seocetu kako bi na miru uživali u velelepnom stenovitom gradu.

Da bi se ušlo u samu Petru, treba platiti oko 27 jordanskih dinara (što je gotovo isto toliko evra), a pri ulazu će vas dočekati slika nezaobilaznog Indijane Džonsa. (Petra se, zapravo, pojavila u trećem delu ovog holivudskog filma.) Ulaz košta oko 20, ali još sedam dinara se naplaćuje za udruženje koje vodi računa o konjima. Jer, u Petru može da se uđe peške, u kočiji ili na konju. Za jahanje za tih 800 metara od kapije do planinskog klanca, zaposleni će vam tražiti još koji dinar pošto su vas bezbedno doveli do useka, vukući uzde, a to je bakšiš koji nema smisla da izbegnete. Oko 20 dinara bi vas koštala vožnja kočijama, koje projezde kroz usek, pa teško da ćete moći na miru da uživate u bojama koje vas dočekuju putem.

Duž zidova stena uklesan je žleb pokriven kamenim pločama, kojim su Nabatejci nekada dovodili vodu u Petru iz jednog brdskog potoka. Tako je grad, čak i pod opsadom, neometano dobijao vodu za piće, navodnjavanje i pojenje stoke.

Famozna Riznica

Kada konačno pređete nešto više od kilometra dugu stazu između šarenih planina, pojavljuje se građevina po kojoj je, u stvari, Petra najpoznatija. Na izlasku iz uskog kanjona, u procepu među planinama, polako počinje da se pojavljuje roze građevina. Kako koji korak napravite, tako se čuvena Khazna al Firaun sve više otkriva. I kada konačno izađete na mali trg, ne verujete svojim očima!

Iako je još neutvrđeno koja je bila svrha ove građevine, a najverovatnije se radi o grobnici, beduini su je nazivali Faraonskom riznicom, pa je tako ostala poznata kao Riznica. Nastala je za vreme cara Hadrijana, a po legendi, faraon je jureći Jevreje, tu sakrio svoje blago. Verovalo se da je blago pomoću magije skriveno u urnu, pa se i danas vide tragovi metaka avanturista koji su se nadali da će im blago pasti u naručje.

U odnosu na velelepnost spolja, unutrašnjost Riznice nije tako velika kako bi se moglo očekivati. Ali, s obzirom na to da je isklesana iz stene, koja je neverovatnih boja, ostajete bez daha i zbog šarenih zidova.

Amfiteatar od 5.000 mesta

Ali, tu nije kraj. S leve strane Riznice, nastavlja prilično strm put u naselje, gde može da se vidi očuvan amfitetar iz prvog veka, koji je takođe isklesan u steni. Amfitetar ima 33 reda, a nekad je raspolagao sa 5.000 mesta.



Severno od njega, pruža se pogled na takozvani Kraljevski zid, gde je na pola visine stene uklesano mnoštvo monumentalnih grobnica. Ad Deir, grobnica u steni, nalazi se na izlasku s područja nekadašnjeg grada i jedan je od najimpozantnijih spomenika.



U prevodu Ad Deir znači manastir, a u srednjem veku su ovde obitavali kaluđeri. Građevina leži visoko na brdu i deluje grandiozno, dok je samo urna nad ulazom visoka devet metara.

Istinita legenda

Petra je do početka 19. veka bila potpuno zaboravljeni grad i nijedan Evropljanin od vremena krstaša nije ovde kročio sve do 1812. godine, dok su među istraživačima samo kolale legende o izgubljenom gradu na Bliskom istoku uklesanom u stene.

Od tada, Evropljani opsedaju ovaj grad, začarani njegovom lepotom.