MANASTIR SVETI PROHOR PČINJSKI

Serijal mojih pravoslavnih pokloničkih putovanja započinjem pričom o manastiru Sveti Prohor Pčinjski, na krajnjem jugu naše lepe zemlje. Doduše, zamislila sam da pričamo priče o malo poznatim manastirima i crkvama kako bismo pokušali bar da predstavimo delić duhovnog blaga Srbije, i otmemo ga od zaborava.

Poklonička putovanja su sve aktuelnija u poslednjih nekoliko godina i oblik su drugačijeg poimanja odmora. Zvanično, to je tzv. verski turizam, koji je eskalirao pre tri godine na Novosadskom sajmu turizma, ali se danas malo pominje jer se prezentacija duhovnog i kulturnog blaga Srbije pretvorila u prodajne štandove onoga što stvaraju ljudi koji žive u manastirima. Medjutim, manastiri i crkve, koji su naše neizmerno bogatstvo, su nešto sasvim drugo, pre svega autentično i karakteristično samo za Srbiju. Svoje bogomolje je naš narod vekovima negovao, oko njih se okupljao, kroz njih čuvao svoj identitet, uz njih se radjao, uz njih umirao. Kroz istoriju, crkve i manastiri su paljeni i rušeni, a onda su se iz pepela opet pojavljivali. Postoji priča o crkvama - brvnarama koje su karakteristika pre svega zlatiborskog kraja koje su nastajale preko noći. Naime Turci, sruše ili zapale takvu crkvu, a Srbi preko noći izgrade novu, nedaleko od stare. One su Turcima ličile na fatamorganu i djavolju rabnotu. Poseban kuriozitet predstavljaju crkve od kamena i u kamenu u Eparhiji vranjskoj, kojih ima samo četiri i izuzetne su lepote. Deluju nestvarno i mesta su na koje naš narod voli da odlazi.

Mnogi manastiri na svom imanju imaju konake, prenoćišta za sve putnike namernike i slučajne prolaznike. Na tim mestima postoje odredjena pravila ponašanja, poštovanje reda i poretka, ali prija, jer je drugačije. Ujutro će vas probuditi, pored cvrkuta ptica i žubora vode, i harmonična crkvena zvona koja pozivaju na molitvu ali i skladan poj monaha ili monahinja. Na ovakvim svetim mestima ćete se lepo odmoriti, uživati, bez žurbe i svakodnevnih obaveza, osećati se uzvišeno kao i mesto na kome ste se našli. Ovde ćete uspeti da razgovarate sa svojim prijateljima ili sa monasima i monahinjama ili sa nekim ljudima koje ste baš ovde upoznali. To je sigurno, jedno dragoceno iskustvo, neuobičajeno. Ovde ćete pronaći duhovni mir i sponu sa Bogom, ako tako želite. Ovde će vas “ boleti uši od tišine”, pa treba znati uživati bez televizora i telefona u svakoj sobi, bez buke i preglasne muzike. Predlažem, bez žurbe. Opustite se i prepustite, prijaće vam.


Pogled na manastirski kompleks Sveti Prohor Pčinjski

Manastir u modi

Molitva za putnike: Gospode Bože, koji si pravi Put, Istina i Život, smiluj se na mene nedostojnoga i budi mi saputnik na ovome putu. Sačuvaj me od iskušenja, od svake prevare i pakosti, zlih duhova i zlih ljudi. Održi me u pravdi i istini po zapovestima Tvojim, da se vratim u zdravlju duše i tela. Jer je Tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u sve vekove. Amin.

U manastir Sveti Prohor Pčinjski sam odlazila svojevremeno na manifestaciju koju su neki iz samo njima znanih razloga, ukinuli, a zvala se Zlatne ruke. Nekako je to mesto bilo kao stvoreno za veštine ruku i imalo je posebnu atmosferu jer se i odigravalo u predelu netaknute prirode. A onda su došla teška vremena, manastir je pružio utočište onima koji su ostali bez doma u ratom razorenoj zemlji. To je trajalo skoro deceniju, a onda je prošle godine počelo sredjivanje manastira i renoviranje manastirskog konaka. Sada je došlo vreme da ponovo posećujemo manastir koji je uvek zauzimao posebno mesto medju novinarima i poslovnim svetom. Zašto, ko bi to znao, ali jednostavno je tako. Nekako si bio verifikovan kao „neko“, ako si u to vreme dovoljno često boravio u Prohoru Pčinjskom. Tu su se nekad dočekivala jutra u društvu prijatelja. Bilo je stvar prestiža, dočekati ovde Novu godinu.

Posle toliko godina, manja grupa turističkih novinara posetila je početkom leta ovaj manastir. Božanstven prizor. Manastir u svoj svojoj veličanstvenosti i lepoti, dočekao nas je okupan suncem. Nekako je poseban doživljaj kad ugledate manastirski kompleks, odozgo. Put, koji se polako spušta ka manastiru u udolini, probija se kroz šumovite obronke planine Kozjak. Žubor Pčinje stvara posebnu atmosferu a onda su se oglasila i manastirska zvona. Poziv na večernju službu a tek prispelim putnicima, dobrodošlica. Rekoše nam da su ta neobična zvona - hilandarska.

Očigledno smo imali poseban tretman jer nas je dočekao Boban, direktor Konaka koji nas je odmah šarmirao svojim domaćinskim odnosom, gostoprimstvom i duhovitošću. Lično nas je odveo do soba i ponudio nam poseban apartman za druženja. Uz piće dobrodošlice, upoznali smo i sveštenika koji će nam biti vodič kroz manastir i upoznati nas sa pravilima ponašanja.

Konak

Kažu, imali smo sreću da upoznamo jednog posebnog sveštenika. Otac Vladan je odmah krenuo da nas edukuje, citirajući nam, svako malo, Sveto pismo. Nije ni na čemu insistirao, sve što nam je rekao bilo je nekako šarmantno izrečeno, kroz šalu i smeh. Pričali smo viceve i smejali se. Razgovor sa sveštenikom je potrajao do duboko u noć, u veoma prijatnoj, čak razdraganoj atmosferi. Takvo je bilo i druženje narednih dana. Shvatila sam da se skoro nisam toliko smejala. Naš sveštenik, odmah smo ga svi prisvojili, je protojerej i, pored Bogoslovskog fakulteta, ima i završen Pravni fakultet pa je sekretar Eparhije vranjske kojoj pripada manastir Sveti Prohor Pčinjski. Saznali smo da ume da kuva i da je čak završio neku ugostiteljsku školu, koju - nisam zapamtila. Skuplja lekovite trave i pravi od njih čajeve i začine. Izuzetno je elokventan i veoma otvoren. Sa njim možete da pričate o bilo čemu. Trudi se da vas nadgovori, tako mi se barem činilo. Ako ste kadri, vratite mu istom merom. Veoma je zanimljivo verbalno se nadmetati sa njim. Retko se sreću ljude koji vole na ovaj način da komuniciraju. Stekla sam utisak, da je sebi postavio cilj da privlači ljude crkvi i to radi veoma uspešno. Kad on drži službu ili liturgiju, crkva je puna, ako on blagosilja ili pričešćuje, crkva je puna, svi hoće da ih baš on ispoveda, da ih baš on krsti ili venča. Uvek se smeje i nekako mu ljudi veruju. Pomislila sam, da sam ja Ptrijarh, ponudila bi mu da bude „pr“ Crkve.

Rekao nam je da ćemo ubrzo svi početi da odlazimo češće u crkvu, a i da ćemo se više smejati i tako sebi i drugima ulepšati život. Dao nam je mnogo saveta. Nismo ga previše slušali, mada je bio u pravu, znamo, da je to njegov deo posla.

Od njega smo naučili mnogo o manastiru, njegovom nastanku i uticaju koji je svojevremeno imao. Polako mu se vraća ugled i mesto u duhovnom životu Srbije. Ove jeseni obnovljena je i slikarska kolonija. Freskopisanje se ponovo vratilo u ovaj manastir.

Nastanak manastira

Na šumovitim obroncima planine Kozjak, na levoj obali reke Pčinje, u blizini sela Klenike, 30 kilometara južno od Vranja, u predivnom ambijentu netaknute prirode, predela posebnih odlika, smestio se manastir Sveti Prohor Pčinjski. Podigao ga je u 11. veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car.

Istočni zid manastirske crkve

Prohor je rodjen u prvoj polovini XI veka u nekom od sela na Ovčem polju, kao jedino dete imućnih roditelja Joakima i Ane. Posle njihove smrti, kao vrlo obrazovan, školovan mladić, odrekavši se svog nasledstva i svetovnog života, posvećuje se veri i Bogu. Povukao se u usamljenički život u Nagoričkim planinama, u jednoj pećini kraj planinskog izvora koji i danas postoji pored hrama Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu. Tu je proveo 32 godine živeći pustinjačkim životom, hraneći se biljem i korenjem i družeći se sa životinjama.

Loveći u tim krajevima, kaže predanje, vizantijski vojskovodja Diogen, goneći ranjenu srnu, koja je kod Prohora našla utočište, sretne se sa starim isposnikom, od koga se uplaši i stade bežati. Vidoviti starac pozove ga i reče mu da ide u Carigrad gde će biti izabran za cara. Zamoli ga pri tom da ga ne zaboravi i da se ponekad seti starca od proroštva velikog.

Diogen ubrzo postade car (Roman IV Diogen, 1068-1071) ali zaboravi na proroka Prohora, pa ga ovaj u snu prekori. Car potraži pustinjaka u pećini Nagoričkoj pred kojim ga je sreo, ali kako ga ne nadje, podiže na tom mestu hram i posveti ga velikomučeniku Georgiju. Ova crkva i danas postoji u sred sela Staro Nagoričane, ali znatno izmenjena.

Prorok se Diogenu ponovo javi u snu i reče mu da ga potraži uz Pčinju, na planini Kozjak, u pećini nad kojom spazi belog orla. Sa brda na kome se danas nalazi selo Starac, nekakav starac, ugledao je belog orla koji nadleće jednu pećinu na Kozjaku. Pronašavši u njoj netruležno telo pustinjakovo, car naredi da se u zlatom okićenom ćivotu mošti Prohorove prenesu u novi hram Svetog Georgija u Nagoričkoj pustinji. Medjutim, telo Prohorovo tri puta se vraćalo preko noći u isposnicu na Kozjaku, pa car odluči da ga prenese u Carigrad. Ali ni to ne učini, jer nikakva sila ne mogaše podići kovčeg sa zemlje, pa Diogen konačno reši da ga odatle ne dira. Sagradi tu, kod isposnice, jednu malu crkvu, posvećenu jevandjelisti Luki u kojoj privremeno počivaše telo prorokovo.

Odmah potom, na obali Pčinje podiže veličanstveni hram sa pirgom i posveti ga prepodobnom Ocu Prohoru.


Ćivot svetog Prohora Pčinjskog

Crkva u manastirskom kompleksu

Prvobitna crkva, podignuta nad grobom ovog čuvenog svetitelja i misionara, više puta je obnavljana. Sadašnja monumentalna višekupolna crkva, sagradjena 1898. godine, obuhvatila je starija zdanja. U oltarskom prostoru nalazi se grobnica Sv. Prohora Pčinjskog. U sferno oblikovanoj istočnoj strani smeštene su mošti svetitelja, gde je, u desnom gornjem uglu, mali otvor iz koga već celi milenijum izvire čudotvorno miro. Sv. Prohor je trenutno jedini srpski svetitelj - mirotočac u Srbiji.

Crkva je živopisana nekoliko puta, a jedna od možda najprepoznatljivijih i najznačajnijih je ikona Sv. Prohora Pčinjskog sa scenama iz njegovog žitija, nastala 1871. godine, koju je izradio samouki ikonopisac Zaharije Desperski Samokovac. Objekat je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije i uživa status spomenika kulture od izuzetnog značaja.


Porta

Konak

Manastir je od pamtiveka mesto značajnih kulturnih i duhovnih dešavanja. U njemu dominiraju dva konaka Kraljevski i Vranjski. Vranjski konak, zgrada monumentalnih razmera i jedinstvene arhitekture, predstavlja jednu od najlepših gradjevina ovog tipa u Srbiji. Sagradjen je izmedju 1854. i 1862. godine zaslugom Hadži-Mihaila Pogačarevića, trgovca iz Vranja. Stoletna hrastova šuma kojom je manastir okružen pleni smirujućom tišinom koju narušavaju samo žubor reke Pčinje i veseli cvrkut ptica ili zrikavca. Guste šume, bujni planinski pašnjaci, zelene livade, stare vodenice, prisustvo retkih vrsta biljaka i životinja predstavljaju idealne uslove za organizovan obrazovni, ali i rekreativni program u prirodi.

U svojoj bogatoj istoriji Konak je nekoliko puta obnavljan, a prošlog leta je detaljno renoviran i preuredjen u luksuzan turističko-kongresni objekat visoke kategorije sa restoranom evropskih specijaliteta i staro-srpske kuhinje. Iako je autentičnost konaka sačuvana u potpunosti, gostima je na raspolaganju sve što je potrebno za udoban boravak i prijatan odmor. Gostima su na raspolaganju lap-top računari, internet i moderno opremljena konferencijska sala. Tu je i restoran Vranjski konak u autentičnom ambijentu iz 19. veka, koji može da primi do 200 gostiju kojima su na raspolaganju vrhunski specijaliteti domaće, ali i kuhinja drugih naroda. U toku je adaptacija etno restorana u autentičnom ambijentu manastirske vodenice iz 19. veka u kojem će se služiti staro-srpska jela pripremljena ispod sača, u kotliću i zemljanom ćupu. Tu je i aperitiv bar sa bogatim asortimanom pića domaćeg i stranog porekla, kao i terasa i letnja bašta.

Kraljev konak

Kako doći do manastira?

Oni koji dolaze Koridorom 10, treba da se isključe sa auto puta na odvajanju za Davidovac, desetak kilometara posle odvajanja za Vranje. Od Davidovca do Manastira, koji je u neposrednoj blizini Makedonske granice, stiže se za desetak minuta kroz živopisne planinske predele satkane od cvetnih livada i stoletnih šuma.

Oni koji dolaze iz pravca Skoplja, treba da se uključe na auto put prema Krivoj Palanci, posle 10 km treba da se isključe na odvajanju za Staro Nagoričane i putem koji krivuda kroz idilične seoske pejzaže krenu prema spomen centru Pelince. Od spomen centra Pelince, do srpske granica, odnosno do manastira ima još samo nekoliko kilometara.

U okruženju od oko 100 km od manastira i konaka postoji čak tri aerodroma: Niš, Priština i Skoplje, pa je konak lako dostupan i stranim turistima.


Manastirska crkva

Znamenitosti u neposrednoj blizini

U bližoj okolini manastira, nalaze se važni verski, kulturno-istorijski spomenici, arheološka nalazišta i druge znamenitosti:

Isposnica Svetog Prohora Pčinjskog

Isposnička pećina u kojoj se prepodobni Prohor Pčinjski 30 godina podvizavao, u neposrednoj je blizini manastira na planini Kozjak. Do nje se stiže krivudavom šumskom stazom kroz predivne planinske pejzaže. Boraviti u ovom manastiru, a ne posetiti isposnicu Svetog Prohora, bilo bi kao da i niste bili ovde. Naoružajte se dobrom kondicijom, udobnom obućom i odećom, flašicom vode i upornošću. Kada ste već došli ovde, morate biti i na izvoru. Dolazak u isposnicu Svetog Prohora Pčinjskog je suština priče o manastiru. Nije bilo te sile koja bi me sprečila da vidim isposnicu. Moram da priznam da sam skoro „ispustila dušu“ i da nije bilo oca Vladana koji nas je sve vreme zasmejavao i u stvari tako bodrio, sigurno ne bih uspela (bar ja, za druge ne znam).


Riznica manastira Prohor Pčinjski

Naporno, ali vredi. Za ljude sa asfalta, potpuno nestvarna priroda, pećina i osećaj da je neko mogao u ovakvom okruženju da provede pola života. Podvig, nema šta, ali i posebnost predela vas mami da to i pokušate. Senzibilne osobe mogu i da osete da nije slučajno Sveti Prohor Pčinjski izabrao baš taj deo planine Kozjak da se tu posveti Bogu. Sam osećaj vas navodi da zaboravite napor koji ste uložili da se nadjete na tom posebnom mestu. Nagrada je jedno predivno iskustvo, tako različito od onih na koja ste navikli u svakodnevnom životu. Za mene je odlazak u isposnicu Svetog Prohora Pčinjskog, bez obzira na napor, nešto najdragocenije što sam doživela na nekom putovanju.

Vražji kamen

Nadomak Trgovišta nalaze se monumentalni oblici kamene strukture, jedinstveni na području Evrope, koji oblikom podsećaju na Đavolju varoš. Na visu iznad njih, a nadomak Vražijeg kamena, dominira crkva Presvete Bogorodice koja datira iz 14. veka. Opet jedan neverovatan uspon. I opet veoma naporno ali vredno truda i opet uspešno, zahvaljujući ocu Vladanu.

Kamena crkva sa kamenim oltarom, izuzetne je lepote i vredi je videti. Ono što deluje nestvarno jeste pogled odozgo na reku Pčinju. Toliko je snažna energija koja vas prosto vuče ka ovoj reci, da postaje opasno. Ako se nekad nadjete ovde, što toplo preporučujem, vodite računa da vas lepota doline Pčinje ne privuče toliko da joj „poletite u zagrljaj“. Ako budete imali dovoljno vremena, sačekajte da se iz nekog udubljenja u steni pojavi jedinstveni beli orao, koji živi samo ovde.

Reka Pčinja

Arheološko nalazište Kale

Arheološko nalazište Kale-Krševica je urbano naselje iz 4. veka pre naše ere. Jedan od najznačajnijih lokaliteta na Balkanu, najsevernija tačka na kojoj je do sada pronadjen jedan antički grad iz doba Aleksandra Velikog i u isto vreme i najjužnija tačka na kojoj je potvrdjeno prisustvo Kelta na ovim prostorima.

Crkva Bogorodičinog uspenja u Mrtvici, sagradjena krajem 4. ili početkom 5. veka od dolaska Hrista, u doba cara Konstantina i carice Jelene, predstavlja nemerljivo bogatstvo pravoslavlja. Svoj procvat doživela je u doba Nemanjića, kada su se ovde pričešćivali brojni srpski vitezovi a ovaj kraj bio svetionik pravoslavlja. Propašću srpskog carstva i padom pod tursko ropstvo ovaj hram se medju prvima našao na udaru.

Arheološko nalazište Kale

Izleti u BJR Makedoniju

Manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu u BJR Makedoniji podigao je, na osnovi ranije crkve iz 1071. godine, kralj Srbije Milutin (1282-1321) u periodu od 1313. do 1318. godine. Manastirska crkva ima osnovu izduženog upisanog krsta. Smatra se da su je gradili isti majstori koji su za Milutina na staroj osnovi podigli novu Bogorodicu Ljevišku. Jedinstvenu medju pravoslavnim crkvama čine je prestone ikone, radjene specifičnom „al fresko“ tehnikom direktno na malteru. U ovoj crkvi je sahranjen bugarski car Mihajlo III Šišman (1322-1330).

Ovo je jedna od najlepših crkava koju sam imala priliku da vidim. Doduše, malo oronula ali po rečima gradonačelnika Staro Nagoričana, odobrena su sredstva za renoviranje crkve. Malo sam pristrasna kada je Sveti Djordje u pitanju, s obzirom da je to moj svetac i moja krsna slava, ali i dalje mislim da je to jedna od najlepših crkava. Ako već dodjete, barem na kratko u manastir Sveti Prohor Pčinjski, izdvojte jedan dan da odete na izlet do Staro Nagoričana u BJR Makedoniji i posetite ovo predivno duhovno zdanje.

Zebrnjak – spomen kosturnica podignuta u čast srpskim borcima stradalim u čuvenoj Kumanovskoj bici koja se dogodila 24. oktobra 1912. godine (Prvi balkanski rat). Tog dana su Srbi, po prvi put posle strašnog poraza na Kosovu 28. juna 1389. Godine, izvojevali moćnu pobedu nad Turcima i hrabro otvorili put konačnom obračunu sa vekovnim osmanlijskim osvajačem. U vremenu kada je izgradjen, 1937. godine, ovaj spomenik je bio najviši na Balkanu. Vlade Srbije i BJR Makedonije su se dogovorile o obnovi ovog spomenika.

Kokino – megalitska opservatorija iz neolita na nadmorskoj visini od 1.030 metara, na vrhu Tatićev kamen u blizini Kumanova. Arheološke i astronomske analize pokazuju da je opservatorija stara preko 3.800 godina. Prema podacima NASA, Kokino je četvrta na listi najstarijih opservatorija na svetu, odmah iza opservatorija Abu Sibmel u Egiptu, Stonhendž u Britaniji i Angkor Vat u Kambodži. Takodje, veoma naporno, ali zahvaljujući našim domaćinima iz Staro Nagoričana, imali smo se zašto i pentrati. Osećaj je kao da ste na krovu sveta i sve je na dlanu i na dohvat ruke, sva ta lepota. Sad razumem planinare. Kada se umorite od pešačenja i razgledanja, tu je predivno etno-selo u kome se može uživati na razne načine, u ukusu, mirisu i opuštanju uz makedonsku muziku.