KROZ PEĆINU SA ČIKA STOPIĆEM

Kada se krene od Gostilja put već ne može da se promaši, treba se samo držati pravca ka kojem ste se uputili, dakle nastavljate ka Sirogojnu. Usput još prelepih predela, puno blaže serptentine, još jedan izvor sa ledenom, svežom vodom za okrepljenje putnika namernika i posle oko pola sata putokaz pokazuje da možete u dva smera da skrenete i idući duž oba, zapravo, stižete u Sirogojno. Jedino što je jedan kraći (pet kilometara do etno sela), dok drugi kruži i prolazi kroz okolna naselja. Odlučismo se za kraći, da uštedimo na vremenu. Druga sela će sačekati...

Još jedan putokaz, ne tako čitljiv osim ako ne zaustavite auto da možete bar neko slovo da razaznate. A onda kao da se krećete kroz tuđa dvorišta. Sve vreme očekujete da vam se ukažu starinske zlatiborske kućice, ali njih nigde na vidiku. Tek u jednom momentu, ulazite u naselje – više gradić nego selo - Sirogojno. Ovde već ima ljudi, za razliku od svih mesta koje smo prošli tog dana. Šta reklama može da učini...

Sirogojno: zgrada za sina i snaju

Moraćete da pitate gde je etno selo, jer okolni beton i cigla ne ulivaju baš poverenje, pre izgleda kao da ste pogrešili put. No, ispostavlja se samo da treba nastaviti pravo dok vam se ne ukaže crkva. Jer, etno selo je odmah s leve strane iza crkve. Tu može i auto da se ostavi, a sa leve strane nanizali meštani tezge i prodaju svakojake domaće đakonije – od poznatih džempera i čarapa iz Sirogojna, do slatka, meda i rakije. Neki suvenir nije loše poneti, a imajte na umu da je ovde jeftinije kupiti gotovo identične stvari nego u prodavnici u okviru etno sela.

"Zgrada" za sina i mladu

Crkva u Sirogojnu je podignuta 1764. godine i posvećena je svetim apostolima Petru i Pavlu. Ktitor hrama bio je Georgije Smiljanić, prvi sveštenik u porodici koja je iznedrila puno potomaka koji su krenuli svešteničkim stopama. Najveću vrednost crkve čini ikonostas koji je prvi rad najvećeg srpskog zografa 18. veka Simeona Lazovića, a on se i potpisao na carskim dverima i upisao godinu 1764. Ako možete da odvojite nekoliko minuta, ne propustite i ovo da vidite, kad ste već tu. Krajem 19. veka na zapadnoj strani crkve dozidan je i masivni zvonik.

Uputimo se levo ka kapiji, i ukazuju se već zlatiborske kućice iz 19. veka. Stojimo u omanjem redu da kupimo karte, koje su sto dinara po osobi i čujemo razgovor turista ispred nas.

Ambar

"Ma za šta da dajem sto dinara, pa ja ovakvu kolibu imam u dvorištu", kaže jedna žena koja, sudeći po akcentu, očigledno živi u okolini, a pravi društvo rođacima, verovatno iz urbanih sredina, kojima je Sirogojno atrakcija.

Etno selo je ograđeno autentičnom tarabom i tako su od ostatka (civilizacije) odvojene "zgrade", kako bi ih seljani sa Zlatibora nazvali, koje su se nekad koristile kao mlekari, ambari, glavna "zgrada", "zgrada" za sina i mladu... Ono što ostavlja jak utisak, a što su domaćini ovog muzeja na otvorenom promućurno uradili, je da je sve namešteno kao da u ovim kućicama neko i dalje živi. Pa tako ispred "zgrade" za spavanje stoje opanci – samo što se neko izuo. Unutra obešena košulja – došao čovek s polja da odmori, pa se raskomotio.

Mlekar

U jednoj od njih može da se vidi i ognjište koje je postavljeno u centralni deo kućice i iznad kojeg visi veliki kazan, taman dovoljan da pokupi svu onu čeljad koja spava po okolnim "zgradama" i nahrani ih.

Od pomoćnih objekata, tu su takozvani pekar, štala, zatim kućica sa pomoćnim oruđem za pripinjanje i muženje stoke i raznorazne zanate. Ali, ovde može da se nađe i biljna apoteka, kao i krčma, koja je autentično uređena i smeštena u jednu od ovih starih kućica. Uz kafu obavezan ratluk, čaša vode, rakije od svih voćki koje vam padnu na pamet. Ispod krčme, među borovima, još nekoliko kućica koje su opremljene za prenoćište. Dvokrevetni vajat uz spavanje i doručak košta po osobi oko 2.100 dinara, dok je polupansion oko 2.600.

U krčmi

Doduše, malo sumanuto deluje to što sa jednom takvom kućicom ne možete tek tako da spojite satelitski tanjir od antene, koji se izdiže iznad trošne daske na krovu.

Kozja staza

No, posedimo, popijemo kafu, mir, tišina, sve nas to podseti zašto smo i krenuli na ovu avanturicu. Čujete ptičice, iako je civilizacija evo dole, možete da mašete ljudima u ozidanim kućama podno proplanka na kojem se nalazi muzej na otvorenom. Svratimo i do prodavnice suvenira, setimo se da treba da kupimo prijateljima u Beogradu kleku za čaj. Uzmemo i to, iako su nam se meštani kasnije smejali, jer, kažu, svi imaju kleke da ne znaju šta će sa njom, "raste k'o luda", pa ako bismo bili voljni mogli bi nam napuniti gepek klekom i još nam platiti da je nosimo što dalje. No, šta ćete, turista je - turista.

Sirogojno - šetnja

Krenemo dalje, putem kojim smo i došli, bez naročite želje da se zaustavljamo u "modernom", novom selu Sirogojno, jer sve to imamo i kod kuće. Vreva, muzika iz kafića, prolaznici, svetleće reklame... Pride, nedaleko odatle znamo da nas čeka još jedna lepota, ovoga puta ispod zemlje.

Pitamo usput da li idemo u dobrom pravcu, mada nismo mogli promašiti jer se ne vraćamo odakle smo došli, ali ko će ga znati? Meštani pominju da ćemo uskoro naići na pećinu i da je ona kod Ljubiša. Kod Ljubiša? Zar mi ne prođosmo neki Ljubiš nekoliko desetina kilometara iza? Kažu, postoje Gornji i Donji Ljubiš. Ali, svejedno, kako je moguće da su toliko udaljeni. Ili možda ono što smo mislili da je početak Ljubiša, zapravo nije bilo ni blizu?

Bilo kako bilo, nedaleko od Sirogojna, na nekih desetak kilometara prema Zlatiboru, naletimo na natpis "Stopića pećina", znači tu smo. Pored, već parkiran jedan automobil užičke registracije.

"Nemojte ni da idete dole. Em je strmo, em ne radi", kaže nam Užičanin iz kola. Pitamo kako ne radi i da li su oni uspeli da uđu.

"Jesmo, na jedvite jade, ali srećom nas poznaju", kaže on.

Za malo da odustanemo, naplaši nas čovek da nećemo uspeti da se spustimo "tom kozjom stazom, naročito ne u tim papučama". Ali, rešimo da ipak probamo, pa bar da vidimo ulaz u famoznu pećinu o kojoj smo toliko čuli.

Staza prema pećini

U utrobi zemlje

Što se tiče "kozje staze", piše da ima 300 metara u dužini a, boga mi, mora da ima više. Nikad kraja. Putić vodi kroz gustu šumu breza, pa je prilično vlažno. Po stazi gomila lišća što je još čini klizavom, pored toga što je strma. Kako li ćemo se mi popeti odavde... A i dalje se besomučno spuštamo. Putić skreće udesno, ali i dalje se spuštamo dok ne izbijemo na prostranu, osunčanu livadu. Put se, međutim, nastavlja ponovo kroz šumu, a onda najstrmije stepenice koje videsmo u životu. Da možete da ne gledate gde stajete, primetili biste da se već ukazao ulaz u pećinu. Zemlja razjapila usta, a još joj stavili i "protezu" – na samom ulazu ogromna gvozdena kapija.

Ulaz u pećinu

Saputnici ovog putnika posustaše, neće ni da silaze ako je zaista zatvoreno, "jer nema odozdo šta više da se vidi nego sa ovog stepeništa", no ovaj putnik reši da to proveri. Pored kapije, mali potok i mostić. Nigde nikog, zaključana vrata, a pored - improvizovani stočić i panj za sedenje. Lepo izgleda utroba zemlje, nema šta. No, pojavi se bljesak lampe iz mraka pećine. Posle nekoliko minuta iz pomrčine iskoči vremešni čika sa dvoje radoznalaca. U opuštenom razgovoru, priđoše kapiji, pitamo da li radi.

"Pa što ne bi' radio, pobogu", pita čikica.

Čika Stopić

Siđu i umorni saputnici pa krenemo u grotlo. Ova pećina se u stvari nalazi na desnoj strani klisure Prištevice, na 18 kilometara od magistralnog puta Zlatibor-Užice. Dugačka je oko 1.600 metara, a visoka oko 50. Posebno je poznata po takozvanom sistemu prelivajućih kada (bigrene kade), udubljenjima oivičenim kamenim zidovima u kojima se nakuplja voda. Na samom ulazu u pećinu je vodopad rečice Ponor, koja nestaje u ponorima pećine.

Ima jedna pećina stroga...

Ide naš čikica i priča nam kako je imao problema sa opštinom da mu uvedu struju, "šteta je, ljudi ne mogu sve da vide, a ja bi' to iz svog džepa platio", pa je pećina i dalje u mraku. Objašnjava nam kako kamen svetli kao da ima štrasa u sebi. A onda nam pokazuje jednu od stena.

"Verovatno znate onaj stih 'Ima jedna pećina stroga, u kojoj živi babaroga'. E, pa to je ova babaroga na koju je naš zemljak Ršum mislio", kaže čikica.

"Baba roga!"

Nastavljamo dalje, dozvoljava nam da se popnemo i do bigrenih kada, pokazuje nam rupe u "plafonu" kroz koje prolazi po koji slabašan snop svetlosti i koje, kaže, možemo da vidimo kada se budemo vraćali uzbrdo na put. A onda priča kako je vrlo teško održavati ovakvo mesto i kako od toga nema naročito mnogo para.

Pa naš čikica je Stopić lično! Pećina se nalazila oduvek na njegovom imanju, i imanju njegovih predaka, a onda je rešio da to podeli sa svetom. Ne naplaćuje ulaznice - koliko date, ali imajte na umu da u Potpećkoj pećini kod Požege, na primer, ulaz košta oko 100 dinara.

Kade

Lepo se sa čovekom ispričasmo, zahvalismo mu.

"Ponudio bi' vas nečim, ali nemam ovde, a kuća mi daleko", kaže čika Stopić lično, a mi nasmejani i zadovoljni što ipak odlučismo da siđemo uprkos "dobronamernom" upozorenju, krenusmo do kola.

Ali, osmesi se istopiše kad nam se ukaza strmina kojom se treba popeti do puta. Stopić kaže da i uzbrdo ima oko 300 metara. Ako je i tih 300 rastegljivo kao i onih nizbrdo... No, malo po malo, uz dva-tri odmaranja, eto nas na vrhu, kod auta. Bunarenje po sedištima - kud li se dede sva ona voda koju smo nasuli usput – pa dalje na put.

Tošina banja

Odavde više nije problem ni sa makadamom, ni sa pravcem, jer samo nastavljamo dalje. I dalje se ukazuju lepi obronci sa po kojom kućicom, kao slučajno bačenom baš na vrh brda. Posle nekoliko kilometara se ukazuje putokaz za selo Rožanstvo.

Na to smo sasvim zaboravili, iako je bilo u planu da se svrati. Ali, posle ovakvog dana... Ipak, kad ćemo ako ne sada, samo treba da skrenemo levo, umesto da idući put prevaljujemo čitavu trasu samo da bismo došli do ovog sela.

Rožanstvo je poznato po starim zlatiborskim zanatima, pa tu može svašta da se nađe, a ponešto ne može baš ni da se prepozna. U jednoj od kućica mogu da se vide svakojaka oruđa na jednom mestu, a ljubazni domaćini će vas rado sprovesti i objasniti vam šta je šta. Obavezna stanica, kad ste već tu, je i Tošina banja lekovite vode. Kažu da je naročito pogodna za očna i kožna oboljenja. Temperatura vode se zadržava na 17 stepeni tokom čitave godine, što i nije neko osveženje na 30 stepeni i posle Stopićeve kozje staze, ali se svakako vredi umiti. Za Tošinu vodu kažu da ima devet puta manje soli od Prolom vode, pa kome taj podatak znači nešto više nego nama laicima, neka se uputi u Rožanstvo.

Ovde se, razumećete, nismo puno zadržavali, ako ne zbog iznemoglosti, ono bar zato što bi nas uhvatio mrak da smo ostali malo duže. Uspeli smo da odolimo i pozivu jednog od domaćina da svratimo na "čašicu razgovora", nije više bilo vremena. A i onu kafu za "u goste"

nismo kupili još od Burađe, nema smisla.

Brda od pliša

Nastavimo dalje prema Zlatiboru, na lepim, tipičnim brdima ima sve manje drveća. Svako je verovatno primetio, ko je prolazio od Užica ka Zlatiboru, da brda izgledaju kao da su od nekog zelenkasto-žutog pliša, ali da nema mnogo rastinja. Bar ne u onoj meri u kojoj smo ga viđali usput, došavši iz suprotnog smera. Dakle, Zlatibor je blizu.

Morali smo da se zaustavimo nekoliko puta bar da napravimo neku fotografiju. Gde stati – s jedne strane pašnjaci, prilično strmo od puta, s druge brdo. Pa nije baš da je saobraćaj bio gust, pa smo stali posred puta. Doduše, ovde već ima namernika koji su verovatno radoznali koliko i mi, pa krenuli da otkriju okolne lepote ovog turističkog centra, a na koje smo usput naletali (srećom bez posledica iako smo već bili priviknuti da na putevima gotovo da nema žive duše).

Posle desetak kilometara prelepog pogleda, izađosmo na magistralu i to kod Mačkata, što će reći da su nam desno ostale Partizanske vode, turistički centar Zlatibora. No, mi skrenusmo levo, da se vratimo odakle smo krenuli – u Kokin brod. I onda, magistrala sa svim onim frustrirajućim atributima, na putu za Beograd... Doduše, bar o asfaltu ne mora da se razmišlja!