JAHAČ OBLAKA USRED PUSTINJE

Dok se vozite kroz sirijsku pustinju nije vam ni na kraj pameti šta vas čeka na kraju puta kojim se "vozimo" u ovom nastavku serije reportaža iz Sirije. Iako ste donekle pripremljeni na to da negde tamo u pustinji postoji vrlo lepo očuvan rimski grad, iako ste videli i fotografije, obavestili se o tome gde ste se zapravo uputili - kada konačno put skrene iza dine, otkrije vam se neverovatan prizor. Da li zbog toga što je sav kao iznikao iz peska i što se prostire upravo na jednoj zaravni koja se završava oazom tako da monumentalne građevine dominiraju pejzažom, ali grad Palmira vas pri prvom susretu ostavi otvorenih usta od zaprepašćenja.



A niste još ni prišli dovoljno blizu, niti još možete da kažete da su i vaše noge gazile ulicu između originalnih rimskih stubova, a već ne verujete šta se to ukazalo pred vašim očima... Kao da je neko, samo za ovu priliku, otkopao pola grada i to, evo, nedavno, pre samo nekoliko sati.

Zanosna Zenobia

Palmiru je osnovao izraelski kralj Solomon, a pominje se još u drugom milenijumu pre naše ere u spisima iz Marija, još jednog istorijski važnog grada u Siriji. Palmira je zapravo grčki prevod aramejskog originalnog naziva grada – Tadmor, što znači "palma". Logično, ako se uzme u obzir da je svuda oko oaze grada, samo nepregledno prostranstvo peska.

Palmira u oazi

Grad je dugo bio živo stajalište na putu trgovačkih i putničkih karavana, koji su prelazili pustinju. Odatle i nadimak ovog grada palmi – "pustinjska nevesta". Na pijaci u Palmiri mogli su se naći začini, drago kamenje i dragoceni metali, kao i luksuzne tkanine namenjene Egiptu, Španiji i Galiji.

Svoj vrhunac, ovaj nekada bogati grad doživeo je za vreme vladavine žene koja po istorijskom značaju i uticaju može da bude pandan egipatskoj Klepatri. Čuvena palmirska kraljica zvala se Zenobia. Nju je porazio rimski imperator Aurelian koji je 272. podigao svoj grad. Kasnije, ovaj pustinjski biser osvojili su Arapi.

Svemoćni Gospodar Zemlje

Prvo što vas "napada" kada jednom stignete do ruševina je prizor upravo ulice oivičene kolonadom, a onda se, sa desne strane, uzdižu ogromne zidine – ulaz u hram. Nije teško pogoditi da je ova paganska svetinja bila posvećena upravo najvišem bogu, i to aramejskom bogu Baalu. Hram se danas nalazi na istočnom kraju Velike kolonade i među najznačajnijim je građevinama u Palmiri.

Delovi kolonade

Ime Baal na feničanskom je značilo prosto "gospodar", a bio je najmoćniji od svih bogova, takođe poznat kao "Jahač oblaka", "Svemoćni" i "Gospodar Zemlje". U grčkoj mitologiji može se uporediti sa Kronosom, u rimskoj sa Saturnom.

Hram

Hram je podignut još u trećem milenijumu p.n.e, a ruševine koje mogu danas da se vide datiraju iz helenističkog perioda. Konstrukcija je bila završena tek u drugom veku n.e, a uništavanje hrama počelo je samo oko sto godina kasnije, 273. godine kada je Aurelian iz drugog pokušaja uspeo u svojim osvajačkim pohodima.

Dvorište Baalovog hrama, koje se proteže na 205 sa 210 metara, bilo je zatvoreno zidom koji je dostizao 11 metara visine. U okviru ovog zida bila su postavljena dva reda korintskih stubova, čiji ostaci mogu i danas da se vide. Stubovi koji su se nalazili na pola visine ovih korintskih služili su da se na njih polože statue zaslužnih građana "široke ruke", donatora sredstava za izgradnju hrama.

Žrtvenik

Samo svetilište bilo je zatvoreno za javnost, u koje su samo sveštenici mogli da uđu. Svake godine na dan koji se poklapa sa 7. aprilom po savremenom kalendaru, sveštenici su upriličavali službe u čast Baalu. Dolazili su vernici sa svih strana i dupke punili hram. Idućih sedam dana, stanovništvo je dovodilo životinje koje je trebalo da budu žrtvovane ovom najvišem božanstvu. Ali, da bi se došlo do tog krajnjeg rituala, životinje su sprovođene kroz prolaz sa zapadne strane i oko svetilišta sedam puta, i to za tih sedam dana. Poslednjeg dana, posle obilaska, životinje su dovodjene pred oltar, gde su ih sveštenici žrtvovali bogu Baalu.

Kako pokazuje dekoracija na severnoj odaji svetilišta, hram nije bio posvećen samo ovom vrhunskom aramejskom božanstvu, već i Yarhibolu, bogu Sunca, i Agliboli, boginji Meseca. Tavanica je, takođe, bila ukrašena reljefom koji je bio posvećen planetarnim božanstavima, kojih je bilo sedam, i znacima zodijaka.

Monumentalna kapija

Plan Palmire pokazuje i jednu intrigantnu pojedinost: njen Decumanus Maximus nije savršeno prav, već se pre može reći da se "uleže", a monumentalna kapija je napravljena u ranom 3. veku pre n.e. pod Septimiusom Severusom kako bi nadoknadila i prikrila neskladno postavljene prvu i drugu sekciju Velike kolonade.


Kapija

Kapija je napravljena tako da je okrenuta ka Baalovom hramu, a iza nje se proteže glavni bulevar Kolonade, koji preseca Palmiru od istoka ka zapadu, i širok je 11 metara i više od jednog kilometra dugačak.
 

Kapija i stubovi

Radovi na ovoj ulici počeli su u drugom veku n.e. Danas može da se kaže da se sastoji iz tri dela: prvi, zapadno od Tetrapilona, najstariji je i ide kroz rezidencijalni deo; centralni, koji potiče iz ranog trećeg veka, najmonumentalniji je po karakteru i treći, hronološki poslednji i nikada završen, vodio je do Dioklecianovog kampa.

"Parkirana" kamila

Danas će vas na svakom ćošku, kako ispred Baalovog hrama, tako i dok se krećete velikim, izrazito upečatljivim bulevarom, spopadati Sirijci da vam još po nešto prodaju. Činjenica je da možete za male pare da uzmete stolnjake, marame, bižuteriju koja se, pride, "autentično oseća" (verovatno na kamile?), i činjenica je da ljudi moraju nešto i da zarade, a gde će se skupljati ako ne tamo gde ima najviše turista, ali su toliko napadni da vam po onoj vrućini još samo oni fale.
 


Problem je što ne možete da ih odbijete, kad je već sve bagatela, a ako ne kupite ništa, ići će za vama dok ne uspete da zbrišete iza nekog stuba. Ali, upravo ti ljudi koji ovako zarađuju za život daju ovom mestu dodatan šarm.



Samo zamislite Sirijca u karakterističnoj odeći, koji je tu nedaleko od vas "parkirao" svoju kamilu, ili drugog koji na motorčetu "jezdi" između stubova. Upečatljiviji prizor niste mogli ni da poželite!

Nemojte se iznenaditi ako vam se obrate na srpskom... Pardon, hrvatskom. Jer, turisti iz Hrvatske mnogo više dolaze u Siriju od nas i, kako već priroda posla pravim trgovcima nalaže, meštani su naučili po koju reč. Reći će vam "dobar dan" ili "nije skupo", a neko će za vama i povikati: "Lepa!"

Pet izlaza na pozornicu

Još jedna nezaobilazna stanica u ovom neverovatnom gradu je Pozorište.



Izgrađeno polovinom drugog veka, u Pozorištu danas može da se vidi tek desetak redova za publiku, što je oko trećine od originalnog broja. Sama pozornica ima 45 metara dužine i 10,5 širine i predstavlja fasadu građevine. Danas je od nje ostalo samo "prizemlje", dok je izvorno imala još dva sprata. Za razliku od drugih pozorišta koja su imala troja vrata, teatar u Palmiri imao je pet izlaza, među kojima je centralna poznata kao Kraljevska kapija.

Na uzvišenju arapsko utvrđenje

Na uzvišenju koje se vidi iz doline ovog grada nalazi se arapsko utvrđenje, Citadela sa koje se pruža odličan pogled na staru Palmiru.
 

Rimski grad i citadela iza

Nekada u vlasništvu Libanca Emira Fakhr el-Dina (kraj 16. i prva polovina 17. veka), ljutog protivnika otomanske dominacije, tvrđava je, prema pronađenim grnčarskim predmetima i građevinskim elementima iz 12. i 13. veka, podignuta još ranije. Citadela ima sedam kula, a do nje se dolazi putićem koji vodi preko mosta.

I ovde ćete naići na neumorne prodavce, koji će vam tražiti bakšiš i za fotografisanje. Doduše, potrudili su se da ponesu autentičan instrument ili da vam "nehajno" poziraju, tako da nema tih para za koje biste takvu fotografiju propustili, pa vredi svakog sitnog bakšiša koji odvojite. Takođe, nemojte isprobavati marame, predugo zagledati stolnjake ako nemate nameru ništa da pazarite. Oni se potrude oko vas, a onda, s pravom, očekuju da nešto i zarade.

Grobnice iznad zemlje

Odmah pored ruševina stare Palmire nalaze se i grobnice u koje su sahranjivani članovi porodica iz ovog grada.


Grobnice

Ovde mogu da se vide sarkofazi, u najudaljenijem uglu grobnice, sa urađenim statuama preminulog, prikazanog sa ženom i decom. Njegovi potomci sahranjivani su u sarkofage smeštene sa obe strane centralnog prolaza koji vodi do glavnog groba. Jedna od takvih poslednjih prebivališta je poznata kao Grobnica četvorice braće.

Hotel u oazi

Kažu da ranije nije imalo gde da se prespava kada dođete u Palmiru, pa su turisti bili prisiljeni da satima putuju do ovog grada, a onda se, posle iscrpljujućeg obilaska, ili vrate u Damask ili nastave put ka jugu Sirije. Sada, međutim, u današnjem gradu Palmiri, koji čini tek nekoliko ulica koje se seku, poneka prodavnica, muzej, postoji i simpatičan – iako jedan jedini – hotel. Tek da znate kad budete planirali put, da možete ovde da prespavate i na miru uživate u čarima stare Palmire i svežem pustinjskom vazduhu koji će vam ohladiti hotelsku sobu preko noći.

Kafić usred pustinje

Kada nastavite put, sve što možete da vidite su pesak i jedan venac planina, prošaran crnom bojom zbog bazalta od kojeg je, između ostalog, sastavljen. Krećete se pustinjom i silno ćete se iznenaditi da usput možete da stanete da popijete kafu.



Naime, nedaleko od Palmire i, da ne verujete, na oko 150 kilometara od granice sa Irakom, nalazi se "Bagdad kafe". Okolo ništa, čak ni u daljini se ništa ne nazire, a na putu kafić, pravi pravcati! To su, kako nam objasniše, beduini koji su rešili da promene zanimanje i posvete se turizmu. Oni tu, ako se ne varam, i žive, sami vam kuvaju kafu i drže prodavnicu suvenira. Unutra, sve starinske stvari, šareni ćilimi, jedno furunče... i preljubazni konobar-vlasnik-beduin-ugostitelj koji će vas provesti kroz obe prostorije i svaku vam sitnicu strpljivo pokazati.