Krstarenje do Mehmed Paše i Andrića

„Život je neshvatljivo čudo jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.“ Ovo su reči Ive Andrića, ispisane na jednoj od fasada u Višegradu. Činjenica, most je i dalje tamo, a na tabli na jednom od stubova piše da je izgrađen davne 1571.

Iako se do devedesetih godina redovno išlo od Tare i Perućca do Višegrada, od građanskih ratova naovamo taj „saobraćaj“ je bio stao. Međutim, danas je opet moguće otići na izlet do ćuprije i Andrićgarada, baš iz Perućca, i to u ove vrele letnje dane – brodom kroz kanjon Drine. Da čovek ne zna čemu više da se raduje – krstarenju uz dobru atmosferu, raspoloženu posadu i sjajne pejzaže krivudave reke, ili stamenim stubovima koji svedoče o davno prošlim vremenima!

Ćuprija na Drini

Tri sata do Višegrada

Brod ide nekoliko puta nedeljno, u zavisnosti od vremenskih prilika i broja putnika, i vozi od maja do oktobra.

„Mada, dešavalo se da vozimo i zimi. Sve bude belo duž Drine, ljudi obuku jakne i opet se divimo nestvarom kanjonu reke“, kaže za Balkanmagazin Goran Glišić, direktor agencije „Tara tours“, koja je sa celodnevnim izletima do Višegrada počela u junu prošle godine.

Možda je zimi Drina lepa, ali je preko leta – očaravajuća. Na pojedinim mestima je široka, na drugim vrlo uska. Preseca visoke planine i čini prirodnu granicu između Srbije i Republike Srpske, odnosno BiH. Stene su povremeno toliko blizu da jedva možete glavu dovoljno da podignete da biste im videli gole beličaste vrhove iz kojih izbija otporno rastinje. A i ono kao da će se svakog časa survati niz stenu u čistu vodu zelenog odsjaja.

Pošto se na put kreće u devet ujutru, uz obaveznu prozivku prijavljenih putnika i proveru dokumenata (za državljane Srbije dovoljna je lična karta), a do Višegrada se putuje čitava tri sata, vodič će vas upoznati sa svim znamenitostima pored kojih se krstari. Tako ćete čuti i priču o čuvenom medvedu sa Tare.

„Ljudi moji, što je dobro biti medved na Tari! Ako vam ponestane hrane, jer je možda sušna godina, oni vam dostave zalihe na hranilište. Ako imate decu, oni će povesti računa da im se ništa ne desi. Ako napravite neku štetu u selu – opština plaća!“, čuo se glas vodiča Neđa preko razglasa.

Dok je on davao osnovne podatke o populaciji medveda na ovoj znamenitoj planini, putnici su sedeli na palubi, škljocali okolo i iznova pozivali konobara u mornarskoj majici, kakve je nosila čitava posada.

„A znate li koji je najbolji način da pobegnete medvedu ako na njega naiđete dok šetate? Pa, da budete brži od svog prijatelja!“, ponovo se čuo Neđo, dok se pronosio smeh duž palube.

Goran Glišić za kormilom

Čarobni turistički prsten

Na ovim turama ima i puno stranaca, „sa svih kontinenata“, kaže Glišić, a onda prepričava kako je agencija ugostila 200 zvanica iz država nekadašnje SFRJ i Bugarske kada je promovisan ovaj takozvani „Čarobni turistički prsten“. Brod je kupljen u Beogradu i polako, deo po deo, sređivan mesecima. Danas se zove „Grizli“ i jedini je ove vrste na turi iz Perućca do Višegrada.

„Povremeno ugostimo i poznate ličnosti. Sa nama su plovili Branislav Lečić, Dragan Bjelogrlić... Baš je Bjelogrlić komentarisao kako 50 godina živi u Srbiji, a nije ni znao kakve lepote Srbija ima“, dodaje direktor agencije.

I sam Glišić ne propušta krstarenja, a u agenciji će vam pri rezervaciji uvek ostaviti i broj telefona „Gorana, koji vas čeka na brodu“. Kada smo ga pitali da nam ispriča neku anegdotu sa izleta, pozvao je i Neđa da nam se pridruži. U knjizi utisaka ima redova posvećenih baš njemu, gde je jedna putnica u maju ove godine napisala da bi ga „vodila kući“: „Ali babo ne da, a matera bi htela.“

Dobra atmosfera na brodu ide i uz mahanje ljudi sa malih čamaca ili sa obale. U nekom momentu biva svežije – prolazi se pored klisure Bistrice, koja se ovde uliva u Drinu, a iz tog manjeg kanjona izbija hladnjikav vazduh. Plovidba je dugačka 52 kilometra, a prolazi se i pored ušća reke Žepe u Drinu, gde se danas nalazi metalni most „na mestu gde je baš bio Andrićev most na Žepi“. Dok se plovi kraj kampa „Stari brod“, Neđo preko razglasa priča kako su ovde iz vode izvađeni stećci, koje je UNESCO, zajedno sa onima na ulazu u Perućac, stavio na listu kulturne baštine.

Uski prolaz između obala Drine

U znaku Andrića

A onda se pojavljuje i Višegrad. Prvo novi most, a onda se nazire i onaj stari, „Andrićev“ most koji je krajem 16. veka podigao Mehmed Paša Sokolović, a u knjizi „Na Drini ćuprija“ ga opisao Ivo Andrić i za nju dobio Nobelovu nagradu. Dok se usijavaju fotoaparati na palubi, posada obaveštava da će pauza u Višegradu trajati dva i po sata. Ide se u obilazak Andrićgrada, a zatim do mosta koji je na oko 400 metara odatle, uz pratnju vodiča. Na izlasku s broda se ponovo pokazuju dokumenta.

Dok čekamo ostale turiste u senci jedne od zgrada u Andrićgradu, prisećamo se da ga je podigao režiser Emir Kusturica 2014, ispirisan delima Ive Adrića. Grad je izgrađen od kamena i mešavina je raznih stilova, te se može videti vizantijska kuća, kasaba iz turskog perioda, poslastičarnica iz austrougarskog a svaki kamen, maltene, nosi neku simboliku vezanu za Andrića i ovaj kraj.

Tako se sa jedne strane glavne Ulice Mlade Bosne proteže mural na kojem dominira lik Gavrila Principa, dok se pored nalazi i drugi gde su prikazani, između ostalih, i sam Kusturica i predsednik RS Milorad Dodik kako vuku konopac jer je, kažu, i sama gradnja Andrićgrada bila „povuci-potegni“. Pošto se zna da je Andrić bio član „Mlade Bosne“, a oni su se sastajali i u beogradskoj kafani na Zalenom vencu „Zlatna moruna“ – restoran pod tim nazivom ćete naći i ovde.

Ćevabdžinica nosi ime „Kasaba“, knjižara „Ili-ili“ (po delu filozofa Serena Kjerkegora koju je Andrić voleo), bioskop „Doli Bel“, a možete da svratite i do poslastičarnice „Secesija“ ili kafića „Goja“. Iako glavnom ulicom dominira spomenik Andriću, mogu se obići i Trg Nikole Tesle, sa njegovom bistom u centru, kao i Trg Petra II Petrovića Njegoša. Na samom ulazu u Andrićgrad, dočeka vas i spomenik otkriven ove godine – spomenik braći Sokolović.

Braća Sokolović na ulazu u Andrićgrad

Mistična ćuprija

Jedan od njih je sa šest godina odveden u janičare, a svojom inteligencijom i obrazovanjem je dostigao zvanje otomanskog vojskovođe i velikog vezira Carstva. Bio je veliki vezir Sulejmana Veličastvenog, oženjen sultanovom unukom. Upravo on je 1571. podigao most na Drini. U svom rodnom selu Solokovićima kod Rudog izgradio je džamiju, a u Beogradu česmu na Kalemegdanu. Kao veliki vezir dozvolio je obnovu Pećke Patrijaršije 1557, a za patrijarha odobrio nameštenje svog brata od strica Makarija. Druga ličnost predstavljena spomenikom na ulazu u Andrićgrad jeste upravo – Makarije Sokolović.

Kada odavde krenete prema mostu, ostavljajući Mehmeda i Makarija iza leđa, sve vas jeza prođe kada se setite Andrićevih priča: one o nerasploženom skeledžiji koji je prevozio ljude pre izgradnje mosta, ili priče o Stoji i Ostoji, sestri i bratu koji su oduzeti majci i zazidani u stubove ćuprije kako bi se umilostivila vila koja je stalno rušila izgrađeno. Sažalili su se na decu, pa ostavili otvor u zidu da može majka da ih doji. Kad iz daleka pogledate most, i dalje se vide beli tragovi „mleka“. Ne možete da se ne setite i „crnog Arapina“, prve žrtve koja je bila ugrađena u srednji stub mosta. U pitanju je, kaže Andrić, pomoćnik majstora koji je poginuo tokom gradnje, a onda su počele da se ispredaju priče da živi u mračnim odajama mosta, a onaj kome se on javi, mora da umre...

Kada zakoračite na most, iznenadi vas što je prilično širok. Ispod vas se pruža onih 11 čuvenih lukova, dok vam vodič objašnjava šta na arapskom pismu piše na stubu na sredini mosta. Gledate ga sa svih strana, siđete do obale da bolje uslikate stubove. Da li je Mehmed pre više od pet vekova mogao da pretpostavi da će ispod ove građevine da tutnje mali turistički brodovi, svaki put pominjući njegovo ime!

Stubovi čuvenog mosta na Drini

Lagana plovidba do plaže

Vreme je za predah. Kada obiđete sve ovo, nogu pred nogu se vratite do Andrićgrada. Usput možete da pazarite neki od suvenira (primaju se i srpski dinari), a u samom gradu da se okrepite uz pitu-savijaču, ćevape ili „ledene kocke“. Sredite utiske uz pogled na spomenik Andriću i sačekajte vreme za ukrcavanje na brod. Onda ista procedura – važeći dokument, smeštanje na palubu i plovidba od tri sata. Taman ste dovoljno umorni da ćutke uživate u mirnoj Drini i laganoj vožnji nazad ka Perućcu.

Na palubi se ispijala tek još poneka kafa. I fotoaparati su odmarali. A i razglas, jer je vodič ostavio putnike da se odmore u tišini lagane plovidbe. Kada smo pristali u Perućac, predveče oko pola sedam, plaža na jezeru je bila krcata. Čula se muzika iz kafića, kupači su pljuskali okolo, dovikivali se, a nama je još u glavi odzvanjalo šta smo sve tog dana čuli, i gde smo sve kročili.

„Dođite nam opet“, prenuo nas je Glišić pri silasku s broda: „Možda treba da vidite i kakva je Drina preko zime.“