DIJALEKT KOJIM JE GOVORIO ISUS I DALJE ŽIVI

Jedno od mesta u Siriji koje će vam sigurno skrenuti pažnju nalazi se na 56 kilometara od Damaska, u stenama planine Anti Liban, a njen venac, pogađate, odvaja ovu zemlju od susednog Libana. Na obroncima visokih stena smešteno je malo naselje Malula, a u njemu se i dan danas govori na sirijskom dijalektu, poznatom i kao „zapadni aramejski“ jezik.



Ovo hrišćansko selo čuveno je u svetu po tome što se u njemu i dalje govori na dijalektu, kojim je, verovali ili ne, govorio Isus Hrist.

Naselje niklo iz stene

Podignuto na padini, celokupno naselje, umetnuto u stenoviti zid, stepenasto se spušta, tako da vam se dok dolazite, a put vodi odozdo, pruža prelep pogled na čitavu Malulu. Između zgrada vire crkveni zvonici, a gore, na najvišoj steni, stoji skulptura Isusa, koji motri na malo hrišćansko mesto. Uličice zavijaju između načičkanih građevina, oseća se da je grad živ, ljudi šetaju, kupuju... Privatne kuće, razbacane po obroncima stena, kao da lebde u vazduhu.

Malula je poznata i po dva grčka manastira – Svete Tekle i Svetih Sergiusa i Bakusa. Tradicija ovog mesta usko je vezana za život Tekle, mlade paganke koju je u hrišćanstvo preobratio Sveti Pavle. Grčki manastir je podignut na mestu gde je ona, prema predanju, našla trajno utočište. Priča kaže da se planina čudnovato otvorila, praveći uzak prolaz na vrhu stene, kroz koji je devojka pobegla od progonitelja.

Ljubazne monahinje će vam se smeškati dok se penjete stepeništem do crkve, koju krase mnogobrojne hrišćanske ikone. I na platou ispred crkve, kada pogledate gore, prizor je nesvakidašnji – jedan deo manastira kao da izranja iz stene.

Što se tiče manastira Sergiusa i Bakusa, atmosfera je još autentičnija. Građevina je u kamenu, uz malo dvorište i autentične ikone unutra. Sergius i Bakus su bili rimski oficiri koji su prešli u hrišćanstvo u kasnom 3. veku. Danas, kad ste već potegli i dotle došli, monasi će vas rado pozvati da i probate njihovo vino.

Na izasku iz Malule, nalazi se mali libanski restoran koji turistima nudi tipično predjelo, piće i raznorazne specijalitete. Doduše, da li je hrana među Arapima sa Bliskog istoka slična i u čemu se sve prepliće sa onom iz susednih zemalja, neupućenom putniku nije najjasnije, jer se mnoga ista jela služe kao sirijska i kao libanska.

Na ulici su nas zaustavili dečaci koji su nam recitovali dečiju pesmicu na zapadno aramejskom. Iako ne znate šta vam tačno govore, izuzetno su simpatični. A, eto, i još jednog načina da se dođe do kakvog-takvog bakšiša.

Škripa vodenih točkova

Nedaleko od Malule nalazi se još jedan grad, koji postoji od petog milenijuma pre naše ere i od tada je i naseljen, kao i Damask. Gradić Hama procvat je doživeo u drugom milenijumu p.n.e, i to za vreme aramejske dinastije. I ovde su se, kao i u svakom bitnijem centru na Bliskom istoku, smenjivali osvajači – Asirci, Persijanci, Makedonci... Hami je pomalo zgasla slava tokom perioda Vizantije i Rima, ali se nakon što je postao deo islamskog sveta 638. godine, ponovo uzdiže. Spomenik koji svedoči o tom dobu je džamija Al-Nuri na desnoj obali reke Orontes iz 1170. godine.

Ova reka je obeležila Hamu, između ostalog, i time što se posebna atrakcija grada, koja privlači turiste sa svih strana sveta, upravo nalazi na njenim obalama. To su ogromni drveni točkovi, poznatiji kao "noriahs", koji su donedavno korišćeni za dopremanje vode iz reke u grad. Oni se i sada puštaju u rad na nekoliko meseci godišnje, ali prvenstveno zbog očuvanja tradicije i izgleda Hame, jer je Orontes vremenom toliko opao da u određenim periodima i na pojedinim mestima, točkovi teško da mogu da dosegnu do površine vode.

Kažu, treba biti prisutan kada se "noriahs" zavrte, jer ispuštaju takav naročit zvuk, huče uz škripu i pucketanje drveta, da se to ne zaboravlja. I dalje postoji 16 točkova, što je polovina od nekadašnjeg broja, a gotovo svi datiraju iz kasnog Srednjeg veka.

Što se tiče samog grada, ako se izuzmu ovi znameniti spomenici koji zaista daju posebnu atmosferu, zaplahnuće vas neprijatan miris ustajale vode. Prilično težak vazduh, ako još zamislite da je napolju temperatura odavno prešla 30 stepeni Celzijusa. Okolo, kao i u svakom sirijskom gradu u kojem smo stali, opušteno se šeta, saobraćaj deluje kao da je nesnosan i da svako ide kud' mu volja, uz obavezno trubljenje svemu i svačemu, ali to prolaznike, bar one arapske, mnogo ne deranžira.

Na stepeništu u blizini sede dečaci na nekakvim kartonima, a po tome kako simpatično razvuku usne u osmeh i pokažu red ko sneg belih zuba, rekli biste da su najsrećniji na svetu. Prodaju se svakojake đakonije poređane na platnu na podu, obavezno na nekom ćošku iskrsne još jedan ulični čistač cipela, zabrađene žene vas gledaju lepim očima kao da ste ovog momenta sišli, u najmanju ruku, s Marsa...

Čuveni amfiteatar za 15.000 ljudi

Oni koji budu imali više vremena za obilazak Sirije, trebalo bi na svoj plan puta da stave još ime još jednog grada. Ako spajate obilazak Sirije i Jordana, to i neće biti toliko komplikovano, s obzirom na to da se ovaj grad – Bosra, nalazi neposredno uz granicu s Jordanom, na nekih 145 kilometara od Damaska.



Bosra je drevni grad poznat po Rimskom amfiteatru iz drugog veka n.e. Može da primi 15.000 posmatrača, impozantan je po dimenzijama i smatra se jednim od najlepših i najbolje očuvanih na svetu. Naime, podijum ide u širinu od 45 metara, dok se redovi sa sedištima za publiku uzdižu do osam metara visine. Ova rimska zaostavština kasnije u istoriji je korišćena i kao tvrđava, čiji ostaci i danas mogu da se vide.

Pored amfiteatra, u Bosri može da se vidi i velika cisterna (120 sa 150 metara), koja se smatra jednom od najvećih koju su Rimljani ikada podigli.

Ne treba zaboraviti i da Sirija izlazi na Mediteran i se turizam poslednjih godina sve više razvija. Neki od drevnih gradova, u kojima doduše maltene ništa od slavne istorije nije ostalo, i dalje leže na obalama i kriju tajnu davnih Grka i Rimljana. Takva je nekadašnja Laodicea, a danas Latakija, koja osim četvorougaone Rimske kapije s kraja drugog veka, gotovo ničim ne podseća na činjenicu da je nekada bila važna uporišna luka o koju su se stari osvajači bukvalno otimali...