Naftna platforma – destinacija na koju možeš samo posle obuke

“Bila si na naftnoj platform? Svaka čast. To većina nas naftaša može samo da sanja”, reklo mi je, ne skrivajući zavist, više ljudi koji u Srbiji radi na naftnim objektima – uglavnom po Vojvodini, na dnu nekadašnjeg Panonskog mora.

Ove komentare slušala sam po povratku nas novinara sa platforme Prirazlomnaja…. . Doživljaj je bio nezaboravan.

Put na destinacije za koje se ne prodaju turistički aranžmani zaista je privilegija novinara specijalizovanih za neke sektore. Energetiku svakako. Tako sam, na primer, ako pričamo o petrolejskom biznisu, imali priliku da posetimo naftaške gradove, u koje turisti retko ili uopšte ne zalaze, u kojima se razglednice i suveniri ne prodaju… da obiđemo popriličan broj rafinerija nafte i kompresorkih stanica za gas (onih iz kojih kreću i u koje se ulivaju gasovodi, poput Severnog toka na obali Baltičkog mora u Nemačkoj), naftne i bušotine za proizvodnju prirodnog gasa na kopnu u Srbiji, susednim zemljama - ali i u Sibiru. Ipak, naftna platform je nešto posebno, tim pre što petrolejske kompanije nemaju baš ni potrebe ni puno interesa da na ove bušotine na moru zovu goste. A biti gost na morskoj ledootpornoj stacionarnoj platformi Prirazlomnaja, jedinoj na Arktiku svakako je izazov koji se ne propušta.

Poziv domaćina, Gasprom njeft šelfa, međutim, nije bio dovoljan. Iz godine u godinu sve su stroži kriterijumi ne samo za boravak već i putovanje ljudi na naftne platforme svuda u svetu. A Prirazlomnaja je malte ne na Severnom polu, sedam meseci okovana ledom, u predelu gde se vremenske prilike za tren pretvore u neprilike, koje je, bez obzira na najsaremenije metereološke procedure, teško stoprocentno predvideti.

Let helikopterom iz baze Varandej 60 kilometara preko Pečorskog mora, koje je deo Severnog ledenog okeana je “izlet” na koji se ne može bez priprema. Grupa od nekoliko novinara i fotoreportera iz Srbije najpre je u Beogradu morala da prođe medicinski pregled na osnovu kojeg se izdaje lekarsko uverenje da ne postoje medicinske kontraindikacije za rad na šelfu (epikontinentalnom pojasu). Reč je o tzv. Health Certificate Fit to off-shore Work - zdravstvenom uverenju predviđene za ljude koji idu da rade na prekookeanskim brodovima.

Ali, to nije sve. Kada smo stigli u Rusiju, sve sa radnom vizom za rad na brodu, odnosno, platfirmi morali smo na Državnom univerzitetu pomorske i rečne flotile Admiral Makarov u Sankt Peterburgu na specijalnu obuku Helicopter underwater escape training (HUET) – kako naputiti helikopter koji je izvršio prinudno sletanje na morsku površinu.

Rečeno nam je, doduše, u Beogradu da će biti obuke, da obavezno ponesemo kupaće kostime, a domaćini su poslali i pripremni material, sve sa linkovima na reportaže ruskih kolega, koji su imali priliku da posete platformu Prirazlomnaja. Od cele priče većina nas je bila počastvovana što smo pose ruskih prvi novinari koji će zakoračiti na Prirazlomnaja, iz radoznalosti smo pogledali video i slike, evidentirala podatak da je Prirazlomnaja platform nedavno posetio i pvi čovek Gazprom-a, Aleksej Miler, a otvaranje stacionarne platforme preko video bina pratio i ruki predsednik, Vladimir Putin.

Kako smo i prilikom prethodne posete nekoj drugoj naftnoj platform, na Kaspijskom moru, posetili centar za simuliranje helikopterskih nesreća u Astrahanu, gde smo samo slušali i teoretski deo obuke (i nismo polagali test posle toga, kao u Sankt Peterburgu) i potom gledali simulaciju helikopterske nesreće i to kako spasilačka ekipa iz potopljene kapsule (helikoptera) evakuiše lutke koje “glume” posadu i putnike i ovde sam očekivala da će se sve završiti na informacijama i prezentacijama.

Ali, posle testa u učionici za HUET na Univerzitetu Admiral Makarova, gde su pitanja i bukvalno bila provera da li smo pazili na času i da li smo naučili šta ne smemo da radimo dok prilazimo helikopteru, za vreme vožnje i dok ga napuštamo, a koji smo, naravno, položili - otrežnjenje. U kabinama za presvlačenje sačekalo nas je žuto gumeno odelo, koje navlačimo preko kupaćih kostima. Mnogo je kabastije od ronilačkih odela kakva mi, koji nismo baš ludi za ronjenjem u plavim dubinama, viđamo samo na slikama ili filmovima. Shvatam, nema lutaka. Spasioci su, doduše, tu ali, samo da nas spreče da se udavimo.

Prisećam se da nas niko nije pitao umemo li, uopšte, da plivamo.

Kad počne obuka u bazenu uviđam da je odelo tako konstruisano da se “naduva” – teško je u njemu potonuti. Dakle, treba samo da se potrudim i ne nagutam vode. Kako je deo odela i disaljka prikopčana na svojevrsan meh – u koji, naučićemo to kad počne i bukvalna obuka, treba izdahnuti vazduh kada se helikopter, posle pada u more napuni vodom, a potom taj vazduh treba disati dok ne izronimo na površinu.

Kako inače, iako nisam pasionirani plivač, volim da plivam i ne plašim se vode već posle nekoliko minuta obuke, koliko mi je, izgleda, trebalo da se priviknem na situaciju i uživim u ulogu osobe koja želi da preživi počinjem da uživam u ovom nesvakidašnjem iskustvu uvežbavanja procedure koja treba da mi omogući da preživim u slučaju prinudnog sletanja, potapanja i pretvrtanja helikoptera u vodi.

Budi se takmičarski duh – sa samom sobom. Mogu ja to. Prisećam se kako sam svojevremeno, uz pomoć prijatelja vaterpolista savladala strah da skočim iz čamca u more na otvorenoj pučini. Voda ne trpi strah. Panika je najveći neprijatelj. Treba biti smiren, naučila sam tada i počela uživati u plivanju.

Naš glavni instruktor, Sergej Golod ima strpljenje na kome bi mu pozavideli igrači pokera. Razložno i polako on nam objašnjava kako se treba ponašati prilikom prinudnog sletanja helikoptera, kako u slučaju nesreće treba staviti gumenu disaljku u usta a udahnuti, duboko, tek kada nam voda stigne do grudi, pa brojati do 10 i kada nam je voda povrh glave treba izvuči osigurač iz meha na grudima i izdahnuti vazduh.

U bazenu je simulator, imitacija kapsule helikoptera prikačena na dizalicu. Sledeća faza obuke je da sednemo, prikopčamo se sigurnosnim kaiševima i na Sergejevu komandu BREJS (od engleske reči Brace – pripremiti se) počinje simulacija nesreće. Pokazuje nam da treba da se savijemo, da desnu ruku stavimo na na levo rame a levu ruka na desnu nogu. Dizalica spušta kapsulu u vodu, kad nam je povrh glave treba otkopčati sigurnosni pojas a drugom rukom izbiti staklo spram koga smo i, ne puštajući ivicu otvora izvuči se iz kabine i isplivati na površinu. Sergej insistira da se ne smemo otkopčati pre nego što smo skroz potopljeni, jer tada će nas voda “prilepiti” uz plafon kapsule. Takođe, ne smemo mlatarati nogama, da ne bi povredili ili omeli sapatnike da se evakuišu.

Dok jedna grupa “preživljava” druga pomno, ne dišući, prati i navija. Bodrimo jedni druge. Čuje se smeh. Pozivi kolegama iz Gasprom njeft šelfa, koji su ranije već prošli obuku, da nas slikaju. Eh, šta bi za ove “selfi” slike dali oni koji jure pratioce na Instagramu! Izgleda da smo zaboravili da vežbamo preživljavanje.

Poslednja faza obuke je simulacija nesreće pri kojoj se helihopter okreće 180 stepeni. Treba se, dakle, spašavati iz kapsule dok si naglavačke u vodi. Adrenalin je već učinio svoje i ja se prijavljujem da budem u prvoj postavi. Podsećam sebe da oči treba držati otvorene, da ne bih izgubila orijentaciju.

Sekunde lete, kao i mehuri vazduga u vodi. Za tili čas sam opet u bazenu. Super iskustvo. Mogla bih opet. Priznajem sebi da uživam u ovim vežbama. Možda bih mogla i roniti…

I drugi su, posle nećkanja, preživeli i ovu “situaciju”. Sergej i ostali nam čestitaju. Slikamo se.

Mladen sa TV Pinka snima najavu.

Sada, dakle, imamo veće šanse da preživimo bilo koju vrstu havarije helikoptera. Ove nesreće, inače, preživljava mali procenat putnika. I pored toga što su najmodernije letelice opremljene splavovima za spasavanje i sistemima koji bi trebalo da se naduvaju oko helikoptera, ako zbog kvara mora da sleti na vodu, da ga zadrži ga na površini.

Flota Gaspromnjefta, kojima ćemo leteti na platform Prirazlomnaja, uveravaju nas, opremljena je po PS-u u slučaju nesreće. Rečeno nam je i da specijalno odelo, u kome se leti, obezbeđuje da se čovek ne smrzne u ledenoj vodi, da…

Pozdravljajući se sa nama Sergej nam je poželeo da nikad ne primenimo ono što smo naučili.

U svakom slučaju, tog 28. april 2017. godine dobili smo sertifikate za letenje helikopterom iznad otvorenog mora, koji važe pet godina (do do 28 aprila 2022.). Nadam se da ću imati priliku da osim na Prirazlomnaja odletim na još neku platform ubuduće – neku u tropskim krajevima…