ŠTA JE PUTIN HTEO DA KAŽE

"Nema potrebe za retorikom koju Moskva upotrebljava jer postoje prilazi i kanali neophodni za produktivne i prijateljske razgovore. Trebalo bi da iskoristimo prednosti njihovog postojanja i da se ne upuštamo nepotrebno u vatrenu retoriku", tako je reagovao portparol NATO na nedavni govor Vladimira Putina u Državnom savetu Rusije.

Iako je usledio niz tekstova u zapadnoj štampi, ne bi se moglo reći da je reakcija bila preoštra. Naprotiv, ruski analitičari su zapazili da je ostatak sveta Putinov govor primio mnogo mirnije. Tekstovi u kojima se “otkriva” da Putin nema dušu, ili da mu iz očiju viri KGB, nisu direktno vezani za pomenuti govor. Pa ipak, na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu, vicepremijer Rusije, bivši ministar odbrane Sergej Ivanov, pokušao je da umiri svet objasnivši da Rusija zaista želi da na međunarodnoj sceni zauzme mesto koje joj pripada i da će čvrsto braniti svoje nacionalne interese, ali da ne namerava nikome da preti, ni da osniva vojne blokove. Ona želi da do cilja stigne “razvijajući saradnju s drugim zemljama”. Svestan da strah Zapada potiče od činjenice da se Rusiji vraća snaga, zahvaljujući napretku njene ekonomije, Ivanov je naglasio da Rusija ne želi da ugrožava bezbednosti drugih zemalja, iako želi da njen uticaj na globalne procese raste.

Ruski mornari prate prenos godišnje konferencije za novinare ruskog predsednika Vladimira Putina

u luci Novorosisk   (foto: Fonet)

“Mi ne nameravamo da za svoje petrodolare kupimo sve aktive Evrope. Prosto, puštajući strane investitore kod nas, mi objektivno računamo i na adekvatne postupke druge strane”, istakao je on.

To, međutim, nije umirilo ogorčene protivnike Rusije - američki predsednički kandidat Mekejn, verovatno više računajući na korist u predizbornoj kampanji u svojoj zemlji, nego na efekat na Konferenciji, poslao je preko medija tekst (nije imao vremena da dođe u Minhen jer se upravo bori za američke glasove) u kome se zalaže za dalju ekspanziju NATO uključivanjem Gruzije, Ukrajine, pa čak i nezavisnog Kosova. I još za isključenje Rusije iz Grupe-8.

Šta je, dakle, rekao ruski predsednik i čime je tako naljutio “zapadne partnere”, kako on voli često da kaže?

Ako se njegov govor pažljivo analizira, pravi odgovor na ovo pitanje glasio bi – ništa novo. On je samo još jednom podsetio je da Rusija ispunjava sve preuzete obaveze, ma koliko joj one danas ne odgovarale, s obzirom da su ih Gorbačov i Jeljcin potpisivali pod velikim pritiskom Zapada. Kao ilustracija može da posluži da je čak prihvatila “ograničenja, kolonijalna po svom karakteru, koja se tiču premeštanja sopstvene vojske na sopstvenoj teritoriji”. Ukinula je baze na Kubi i u Vijetnamu, dok, za uzvrat, NATO svoje sve više primiče njenim granicama, a odavno potpisane sporazume o ograničavanju naoružanja, evropske zemlje ne samo da ne poštuju, nego ih čak nisu ni ratifikovale.

Zato je Putin još jednom podsetio da je Rusija svesna da se “u svetu odvija nova faza trke u naoružanju”. I da to ne zavisi od nje. “Mi to ne počinjemo. Najrazvijenije zemlje, oslanjajući se na svoje tehnološke prednosti, usmeravaju mnogo milijardi sredstava na razradu odbrambenih i invazivnih sistema novih generacija. I njihova ulaganja u odbranu prosto su neuporediva s onim što mi radimo – desetine puta su veća”, istakao je on.

Moguće je da im se nije dopalo to što je Putin ponovio da na te, nove izazove “Rusija ima i uvek će imati odgovor”. Zato će u bliskoj budućnosti započeti proizvodnju novih vidova oružja koje “po svojim karakteristikama ne zaostaje za onim koje imaju druge države, a u nizu slučajeva ih i prevazilaze”.

Ali, ni to nije prvi put rečeno. Zapad je već imao prilike da vidi isprobavanje raznih ruskih “čudo raketa” koje mogu da se ogromnom brzinom kreću u cik-cak, i koje su praktično neuhvatljive. Zašto im se onda ne dopada Putinov govor?

Zahvaljujući ogromnim količinama novca koje zarađuje, Rusija je u stanju da svoj vojni budžet poveća toliko da može da parira Americi i NATO. A to je ono od čega su se svi za proteklih 20 godina odvikli i niko nije očekivao da će se Rusija tak brzo oporaviti. Zato su reakcije na Putinov govor, zapravo nemoćni bes.

Ne dopada im se, naravno ni to što je Putin pokazao da mu je sasvim jasno čemu čitava ta žurba da se zapadna vojna alijansa pimakne ruskim granicama:

“Počinje žestoka borba za resurse. I mnogi konflikti, spoljnopolitičke akcije, diplomatski demaraši, “mirišu” na naftu”.

“Iza svega toga, u suštini, često stoji težnja da nam se nametne nepoštena konkurencija i da se obezbedi pristup našim resursima”.

Nije propustio ni da prokomentariše zapadno shvatanje demokratije:

“Svet danas nije postao jednostavniji, nego komplikovaniji i suroviji. Mi smo svedoci kako, prikrivajući se visokim parolama slobode, otvorenog društva, za čas uništavaju suverenitete zemalja i celih regiona, kako uz gromku retoriku o slobodi trgovine i investicija u najrazvijenijim ekonomijama i zemljama pojačavaju politiku protekcionizma”.

Ali to nije sve. Da misli ozbiljno, ruski predsednik je pokazao odgovarajući na novinarska pitanja posle sastanka sa ukrajinskim predsednikom Juščenkom. On je otvoreno objasnio da će Rusija, u slučaju da Ukrajina uđe u NATO “biti primorana” da usmeri svoje rakete na objekte koje za nju predstavljaju pretnju. A to su NATO baze.

Na pitanje poljske novinarke, kakav će biti odnos prema Poljskoj u slučaju da se tamo pojavi američka protivraketna odbrana, Putin je odgovorio da će se tada rakete biti uperene na objekte u Poljskoj. U oba slučaja ruski predsednik je naglasio da Rusija ne želi takav razvoj događaja i da bez krajnje neophodnosti neće preusmeravati svoje rakete. Zato na vreme upozorava. Pa neka oni, na čiju će teritoriju “gledati” ruske nuklearne rakete, još jednom duboko razmisle.

Ipak, strah od Rusije je, tvrdi Putin, apsolutno neosnovan. “O kakvoj agresivnosti Rusije se govori? Zar mi nekoga napadamo? Da li smo mi započeli neke oružane konflikte. Da li smo izašli iz bilo kog od važnih dogovora u sferi razoružanja? Mi izvršavamo sve svoje obaveze. Ni o kakvoj ruskoj agresivnosti nema govora i ne može ga biti”.

Moguće je da će neko Putinove reči, i posle svih objašnjenja, smatrati pretnjom. Ali mir u svetu održavan je uvek samo na dva načina – ili je neko bio vojno daleko jači od drugog, pa je diktitrao uslove, ili je postojala ravnoteža sile. Posle Drugog svetskog rata, sve do raspada SSSR-a, mir je čuvala zapravo ravnoteža straha – SSSR i Amerika imale su atomsku bombu i smatralo se da se nijedna neće usuditi da učini ništa što bi poremetilo tu ravnotežu. A onda se raspala sovjetska imperija, i SAD su postale neprikosnovene. Svoju moć demonstrirale su tako što su počele da uređuju svet po svom receptu – one zemlje koje su bile poslušne, još su nekako i preživele, one koje nisu, disciplinovane su bombama.

Naravno da se novom svetskom lideru takva situacija dopala i da, sada, kad se ravnoteža ponovo uspostavlja, vrišti do neba, pokušavajući da ubedi ceo svet da je pravilno samo ono što ponižava Rusiju. Pri tom, Rusija insistira na poštovanju međunarodnog prava, a Amerika demonstrira princip da se to pravo može tumačiti onako kako joj se dopada. Takav stav Rusije u velikoj meri pomogao je Srbiji da (bar do sada) sačuva državne granice. Želju Amerike da pomogne Albancima da se otcepe Rusija pokušava da spreči, opominjući da će se kršenjem međunarodnog prava napraviti presedan koji će skupo koštati ceo svet.

Odlazeći predsednik Rusije se upravo, na jučerašnjoj konferenciji za novinare, obratio Evropi najoštrije do sada: “Evropljani, kako vas nije sramota?”  Putin je upitao zašto, kad toliko cene pravo naroda na samoopredeljenje, ne priznaju Severni Kipar koji već četrdeset godina postoji faktički kao  samostalna država. Ili Aphaziju, Severnu Osetiju i niz drugih pokrajina koje bi rado postale samostalne.

Ali, da se vratimo početku ovog teksta – da li Putin zaista preti Evropi i svetu? Odgovor bi najbolje bilo tražiti u stavu koji je jasno definisao rečenicom da se ne sme uraditi “ništa na štetu Rusije, i  da se mora uraditi sve u korist Rusije”. A rat, ni hladni ni pravi, ne odgovara Rusiji. Njoj je potreban mir da bi mogla, konačno, da se posveti rešavanju socijalnih pitanja, podizanju standarda naroda, razvoju zemlje. Odlazeći predsednik obećao je da će se, zajedno sa budućim, posvetiti upravo tome.