RAĐANJE KOSOVA

Preveo: Milan Djukić

Nepotpisani tekst iz američkog dnevnika Volstrit džornal koji se zato može smatrati stavom redakcije

Kada je 1991. godine Slovenija proglasila nezavisnost, Beograd je poslao tenkove. Kada su isto učinile Hrvatska i Bosna, započeli su ratovi u kojima je ubijeno 250.000 ljudi a još milion je proterano u izbeglištvo. Zato se retorika Srbije kao odgovor na proglašenje nezavisnosti Kosova u nedelju 17. februara može smatrati napretkom na Balkanu.

Novorođena država nije izbegla sve opasnosti, jer joj Srbija i Rusija žele zlo. Međutim, prisustvo trupa NATO pakta na terenu i očekivano brzo priznavanje nezavisnosti Kosova od strane SAD i vodećih evropskih sila, trebalo bi da smiri strasti i okonča poslednju razmiricu oko teritorije na Balkanu. Preuzimanjem liderske pozicije tokom bombardovanja Srbije 1999. godine koje je nateralo etničke čistače Slobodana Miloševića da napuste Kosovo, i sada nakon proglašenja nezavisnosti, SAD vode još jednu muslimansku naciju ka slobodi - za šta možda i neće dobiti priznanje u islamskom svetu.

Stvaranje nezavisnih malih država nakon sloma komunizma, od Estonije do Makedonije, načinilo je Evropu stabilnijom i demokratičnijom. Suvereno Kosovo, koje sledi ulazak još manje Crne Gore u klub nacija, može da bude dobro za region i Evropu. Iako se pravnici možda neće složiti, Kosovo se ni na koji način ne razlikuje od ostalih republika bivše Jugoslavije koje su nezavisnost i slobodu stekle posle 1991. godine. Mada srpski lobisti opisuju kosovske Albance kao ekstremne muslimanske teroriste, to nije prihvatljivo imajući u vidu njihov umeren i sekularan pristup islamu (kao i hrišćanstvu) i izraženu posvećenost demokratiji i zaštiti ljudskih prava.

Kosovski lideri žele da se njihova mlada država priključi Evropskoj uniji i NATO paktu, što bi granice otvorilo za slobodnu trgovinu i do kraja uvuklo Kosovo u evropske bezbednosne strukture. Kosovski Albanci su, čini se, takođe svesni da će se njihova nova država ocenjivati na osnovu zaštite manjinskih Srba i spremnosti na pomirenje s bivšim neprijateljima. Međunarodni nadzor i provera, uključujući veliku misiju EU i nastavljeno prisustvo NATO snaga, pomoći će da oni ta obećanja i održe. Zapadni čuvari će morati pažljivo da motre i na krhku multietničku konstrukciju u obližnoj Bosni i Makedoniji, gde će separatisti možda pokušati da kosovsku nezavisnost iskoriste kao adut za izdvajanje iz tih država.

Mogućih remetilačkih činilaca svakako ne manjka. Neko je u nedelju uveče bacio bombu na sud UN u severnom delu Kosovske Mitrovice, podeljenu između Srba i Albanaca. Nema povređenih, ali je poruka jasna. Rusija je zahtevala održavanje hitne sednice Saveta bezbednosti na kojoj bi bila poništena odluka o proglašenju nezavisnosti. Bez vojnih snaga i stalnih interesa na Kosovu, međutim, Moskva bi bila srećna kada bi dobila političke poene protiv Zapada - a zatim, kao što je uvek radila na Balkanu, prepustila Srbe njihovoj sudbini.

Srbija je jedina država bivše Jugoslavije koja nije na putu integracija sa Zapadom. Odgovorna za krvave sukobe devedesetih godina prošlog veka, i bez izvinjenja za to, Srbija izgleda ne shvata da se točak istorije pokrenuo. Žestoke reakcije na težnje Kosova za nezavisnošću u skladu su s Miloševićevim nacionalističkim projektom "Velika Srbija". U televizijskom obraćanju naciji u nedelju popodne premijer Vojislav Koštunica je optužio SAD za "ovo nasilje", podstičući srpski kompleks nepravdi i progona.

Neke evropske zemlje žele da oproste Srbima i nude im ubrzano pristupanje EU. Zauzvrat, srpski političari prete da će zamrznuti razgovore o pridruživanju i spustiti na niži nivo diplomatske odnose sa zemljama koje budu priznale Kosovo - drugim rečima, sa najvećim delom Zapadnog sveta. Ako Srbi žele da prožive još jednu izgubljenu deceniju, neka im bude. Samouništenje im je izgleda prirodna osobina. Srećom, zbog prisustva vojnih snaga na terenu, ovih dana Srbi uglavnom prete samo sami sebi.

Jedini srpski političar koji je bio dovoljno hrabar da se suprotstavi srpskom istorijskom nacionalizmu bio je pokojni premijer Zoran Đinđić, ubijen 2003. godine. Srbiji je sada potreban vođa koji će priznati kulturne i istorijske veze s Kosovom, ali i prihvatiti želju suseda za slobodom, kao što je Đinđić bio spreman da uradi. Jedno ne isključuje drugo. Dovoljno je da upitate Nemce koji cene ulogu Gdanjska u njihovoj istoriji a ne pozivaju na još jednu invaziju na Poljsku, ili Poljake koji slave Viljnus a prihvataju nezavisnost i slobodu Litvanije. Evropa je puna takvih primera. Srpski predsednik Boris Tadić, koji je na izborima jedva pobedio ultranacionalističkog protivkandidata, u nedelju uveče se obavezao da će "učiniti sve što je u moći Srbije da poništi jednostranu i ilegalnu deklaraciju o nezavisnosti". On je izjavio i da Srbija želi da se pridruži EU.

Brisel može da pomogne reedukaciji Srbije uz insistiranje da svaki napredak u pregovima o članstvu mora da bude uslovljen priznavanjem nezavisnog Kosova. Takođe mora da insistira, kao što je EU radila proteklih trinaest godina, da Srbija izruči Hagu optužene ratne zločince Ratka Mladića i Radovana Karadžića.

Veliko postignuće EU je činjenica da je nekadašnje neprijatelje iz II svetskog rata uvela u klub čiji su članovi posvećeni miru i razvoju. Sada je red na Balkan. Nezavisnost Kosova otvara vrata za ulazak tog regiona u Evropu, što bi bila dobitna kombinacija za sve, uključujući Srbe.

Izvor: Wall Street Journal Europe, 19. februar 2008.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...