Američko vojno provociranje Ruske Federacije i odlazak NATO pakta u planetarnu izolaciju (1)

Prilike koje su dovele do ruske vojne intrvencije u Ukrajini ne mogu biti sagledane samo kao pitanje Donbasa, Donjecka, Luganska ili Krima. Neophodno je sagledati prilike u poslednjih 30 godina, od trenutka kada se raspao Sovjetski Savez. Postavši svetska supersila, Sjedinjene Države su krenule u nemilosrdno osvajanje, ucenjivanje, pljačkanje i uništavanje suverenih država. Cilj im je bio zavladavanje planetom, a posebno onim delovima koji su bogati naftom, gasom i rudama. U tim planovima, Ruska Federacija je imala posebno mesto kao jedna od najbogatijih teritorija planete. Ostvarivanje njihovih planova je započeto u vreme Jeljcina, ali osujećeno dolaskom Vladimira Putina na čelo države.

Američke vojne garancije u vreme raspada Sovjetskog Saveza

Gorbačov je na čelo Sovjetskog Saveza stigao 1985. godine i započeo velike državne reforme. Na Vašingtonskom samitu 1987. godine on je sa Reganom potpisao ugovor o ograničenju nuklearnog raketnog naoružanja kratkog i srednjeg dometa. Džordž Buš stariji, tadašnji potpresednik, prisustvovao je svim pregovorima i rekao Gorbačovu da, ako postane predsednik SAD-a, on će nastaviti Reganove napora u normalizaciji odnosa sa Sovjetskim Savezom.

Posle pada Berlinskog zida, Buš i Gorbačov su se sreli 1989. godine na Malti i razgovarali o kraju Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Gorbačov je smatrao da su obe formacije preteške i nefunkcionalne, ali je od Buša tražio garancije da se NATO neće širiti van tadašnjih granica, što je Buš i obećao. Nešto kasnije, 1991. godine, u Kijevu, Buš je podržao ostanak Ukrajine u Sovjetskom Savezu, a potom je potpisan ugovor o redukciji strateškog naoružanja (START 1).

Mesec dana kasnije, sovjetska tvrda struja izvršila je državni udar u Sovjetskom Savezu. Pučisti su zatvorili Gorbačova, potom je Buš podržao Gorbačova i Jeljcina, a pučisti su brzo doživeli poraz. Jeljcin je preuzeo vrhovnu vlast, a Sovjetski Savez je nestao decembra iste godine. Raspad Sovjetskog Saveza označio je, po rečima Buša, "novi svetski poredak", jer su SAD ostale kao jedina velika svetska sila.

Oslabljena Rusija bila je prepuštena na milost i nemilost moćne američke mašinerije i, može se slobodno reći, da je od pada Berlinskog zida do dolaska Putina na vlast, Ruskom Federacijom upravljala američka administracija preko Jeljcina i raznih administrativnih i oligarhijskih struktura. U to vreme, zemlje bivšeg Varšavskog ugovora ušle su u NATO pakt, uprkos potpisanom ugovoru iz 1994. godine o neširenju Severnoatlantske vojne organizacije prema ruskoj granici.

NATO garancije više ne vrede

Putin je postao šef vlade u leto 1999, a potom predsednik Ruske Federacije početkom 2000. godine. Dolaskom na čelnu poziciju on je čak predložio da RF uđe u Evropsku uniju, a potom i u NATO. Međutim, američka administracija je odbacila oba predloga i nezadovoljna Putinovim jačanjem ruske države, okrenula se ka Gruziji, na čijem čelu se nalazio Edvard Ševarnadze, nekadašnji ministar inostranih poslova u vladi Gorobačova.

Ostareli i iskusni Ševarnadze, nije odgovarao novim planovima SAD-a u odnosu na uništavanje Rusije. Radi rušenja Ševarnadzeove vlade, američka administracija je iz njihove srpske političke organizacije Otpor dovela u Gruziju Ivana Marovića da stvori politički pokret Kmara, koji će biti ključan u rušenju Ševarnadzea. Postavljanjem Mihaila Sakašvilija na čelo marionetske vlade, 2004. godine, Amerikanci su krenuli u aktivno rušenje Ruske Federacije. Kršeći sve ranije dogovore sa Rusijom, oni su, 2006. godine, odlučili da u NATO uvedu Gruziju i Ukrajinu,

Na bezbedonosnoj konferenciji, održanoj februara 2007. godine u Minhenu, Putin je kritikovao američke hegemonističke težnje na planetarnom nivou i neprekidnu upotrebu vojne sile u međunarodnim odnosima. On je naglasio da se više niko ne može da oseća sigurnim, jer međunarodno pravo nikoga ne štiti od američkog nasilja.

Godinu dana kasnije, u Budimpešti je bio održan sastanak Džordža Buša mlađeg, Merkelove, Sarkozija i Putina. Tada je Putin upozorio Sarkozija da ni u kakvom slučaju ne uvlače Ukrajinu i Gruziju u NATO, a francuski predsednik ga je uveravao da se to neće desiti.

Iste godine, SAD su naredile marionetskoj gruzijskoj vladi da pređe u ofanzivu prema Rusiji. Tokom leta, Sakašvili je započeo vojni napad na teritoriju Južne Osetije. Taj rat je trebao je da poljulja ruske pozicije, da dovede do šireg sukoba i da u to upetlja Evropsku uniju. Američko povlačenje marionetskih konaca nije dalo željene rezultate, jer se rat završio za nedelju dana. Potpisan je mirovni ugovor, a potom je Rusija priznala postojanje države Južna Osetija. Sakašvilijeva vlast je bila poljuljana na unutrašnjem planu, te je on, 2012. godine, pobegao u Ameriku.

Državni udar i instrumentalizacija Ukrajine

Posle neuspešnog napada na Rusiju sa južne strane, administracija SAD-a rešila je da intenzivira napade sa zapadne strane. Američke pripreme za instrumentalizaciju Ukrajine u cilju kolonizacije Rusije već su bile pojačane 2004. i 2005. godine tokom tzv. Narandžaste revolucije. Američka administracija je u Ukrajinu prenela iskustvo iz Srbije, gde je svojevremeno organizovala i platila politički pokret Otpor, te je stvorila Poru čiji je cilj bio politički pritisak kojim bi se na vlast dovela proamerička marionetska vlada. SAD su uspele u svojim namerama i kroz nezakonite manevre poništili su izbornu pobedu Viktora Janukoviča, a na predsedničko mesto su doveli Viktora Juščenka.

Na narednim ukrajinskim predsedničkim izborima, 2010. godine, pobedio je proruski orijentisan Viktor Janukovič, došavši na mesto američke marionete Viktora Juščenka. Janukovičev pokušaj približavanja Ruskoj Federaciji uopšte nije odgovarao američkoj administraciji, te su oni, krajem 2013. godine, u Ukrajinu poslali Viktoriju Nuland, državnog podsekretara za Evropu i Evroaziju. Njen zadatak je bio da organizuje državni udar, što je ona sprovela vrlo efikasno kroz manifestacije poznate pod imenom trga Majdan.

Pod maskom demokratizacije Ukrajine i pripajanja Evropskoj uniji, SAD su naterale Janukoviča da potpiše ostavku. Potom su se Viktorija Nuland i Džefri Pjet, američki ambasador u Ukrajini, dogovorili o sastavu nove marionetske vlade u Ukrajini. Kada je Pjet rekao da će možda EU tražiti da bude u pregovorima, ona je rekla: "Jebeš Evropsku uniju". Tako je i bilo.

Na predsedničkim izborima, na kojima je učešće uzela samo polovina ukrajinskog izbornog tela, pobedio je industrijalac Petro Porošenko, proamerički orijentisan. Sasvim prirodno, ruska administracija je reagovala na američki državni udar u Ukrajini i odmah je organizovala referendume na kojima su Donjecka i Luganska oblast tražile autonomiju, a Krim, odnosno Krimska republika iz 1991. godine, pripajanje Rusiji.

Krim je zvanično pripojen Ruskoj federaciji 2014. godine, a u isto vreme, ruski separatisti iz Donbasa, potpomognuti Moskvom, proglasili su samostalnost. Tada je i počeo rusko-ukrajinski hibridni rat koji je za dve godine odneo oko deset hiljada života i učinio da stotine hiljada građana napuste ove opasne teritorije.

Američko sabotiranje evropskih mirovnih pregovora Rusija-Ukrajina

Kao što je uobičajeno za zapadne medije, propagandni narativ NATO pakta počeo je pričama o ruskoj umešanosti u istočnoj Ukrajini i aneksijom Krima. Prirodno, oni su prikrili da je kriza zapravo počela nasilnim rušenjem demokratski izabranog predsednika Viktora Janukoviča. Dok su letele optužbe koje osuđuju rusku agresiju, invaziju i aneksiju, nije bilo niti jedne reči o državnom udaru koji su podstakle Sjedinjene Države ili o ulozi koju je Nulandova imala u njemu.

Iste godine, tokom komemoracije iskrcavanja u Normandiji, francuski predsednik Fransoa Oland,  predložio je Putinu i Merkelovoj da se potpiše protokol o prekidu vatre u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Merkelova je podržala predlog, a Putin je pristao, te su ugovori potpisani septembra u Minsku. Američka administracija, nezadovoljna ovim događima, odmah je pokrenula nacistički Azovski puk da nastavi napade na proruske regije na istoku zemlje. Tako je protokol narušen brzo posle potpisivanja i borbe su nastavljene.

Međutim, Oland nije odustao od mirovnih pregovora i, početkom decembra 2014. godine, prilikom posete Kazahstanu, kratko se zaustavio u Moskvi. U trosatnom susretu sa Putinom, razgovarao je o prekidu vatre i o novom protokolu u Minsku. Složili su se oko dosta elemenata i Oland je, po povratku u avion, rekao da će morati da se čuje sa Merkelovom pre nego što zajedno razgovaraju sa Barakom Obamom.

Razgovori sa Amerikom bili su vrlo teški, jer je Obama sabotirao svaku mogućnost pregovaranja i primirja Rusije i Ukrajine, upošljavajući za to baltičke i poljske predstavnike u Evropskoj uniji. Oland i Merkelova su ipak uspeli da sprovedu u delo svoju zamisao o novim pregovorima u Minsku. Istovremeno, Francuska je morala da otkaže prodaju fregate Mistral Ruskoj Federaciji da bi Amerikancima pokazala da ne naoružava Ruse.

Ukrajinsko potpisivanje mirovnih ugovora sa Rusijom, Minsk 2, uopšte nije odgovaralo američkoj administraciji, pa su oni krenuli u sabotažu Porošenkove vlade. Barak Obama je organizovao ukrajinske paravojne jedinice i milicije u kojima su dominirale razne nacističke grupacije. Potom je naredio Evropskoj uniji da oglasi svoju želju za uvođenjem Ukrajine u NATO, a onda je ponovo doveo Sakašvilija, naredio Porošenku da mu dâ ukrajinsko državljanstvo i neku visoku političku funkciju.

Finalizacija američkog projekta ekonomskog i vojnog napada na Rusiju

Cilj američke administracije bio je da Sakašvilija odvedu na predsedničke izbore, da mu obezbede pobedu i da na taj način dostignu bezuslovnu kontrolu Ukrajine. Međutim, Porošenku nisu odgovarale prilike, te je Sakašviliju, 2017. godine, oduzeo državljanstvo, a kako mu je i Gruzija oduzela državljanstvo, apatrid Sakašvili otišao je (popnovo) za Ameriku.

Dolaskom na vlast Vladimira Zelenskog, bivšeg televizijskog komičara, američka administracija je tražila da se Sakašviliju vrati državljanstvo, a potom da mu sa dâ funkcija zamenika šefa vlade, što je novi predsednik i učinio 2019. godine. Ta odluka je bila oštro kritikovana u Ukrajini, tako da je, na kraju, Sakašvili dobio manju funkciju, ali tada su ga, kao beskorisnog, napustili njegovi američki mentori i on se, prošle godine, vratio u Gruziju gde je bio uhapšen i poslat na osam godina robije.

Na samom kraju Porošenkovog mandata, 2018. godine, američka administracija, predvođena tadašnjim šefom CIA-a, susrela se sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem. Da bi pomogao SAD-u u ekonomskom, političkom i vojnom rušenju Ruske Federacije, carigradski patrijarh je proglasio pomesnu autokefalnu crkvu Ukrajine.

Sasvim prirodno, Ruska pravoslavna crkva, pod čijom jurisdikcijom se nalazi Ukrajina sa kijevskom mitropolijom, shvatila je ovaj gest kao neprijateljski potez vaseljenskog patrijarha. Ruska administracija u tome je videla još jedan američki pokušaj destabilizacije, izolacije i rušenja Ruske Federacije na svetskoj sceni.

Ratne operacije u Ukrajini – izolacija SAD-a i vazala

Tokom krize uzrokovane epidemijom korona virusa, američka administracija je, preko marionetske ukrajinske vlade, nastavila provociranje Ruske Federacije. Zanimljivo je primetiti da je ukrajinski predsednik Zelenski, u više navrata, pokušao da smiri situaciju, međutim, američka administracija je sve činila da se prilike zaoštre. U februaru, kada su Ukrajina i Rusija uspele da stignu do primirja i prekida vatre u oblasti Donbasa i kada je Zelenski smirivao duhove, objašnjavajući da Rusija ne želi rat, američka administracija je pokrenula nacističke vojne i paravojne jedinice da započnu bombardovanje proruskih oblasti. Tako je i došlo do specijalne vojne operacije Ruske Federacije na teritoriji Ukrajine.

Tok sâmog vojnog udara i različite ruske operacije bili su prilično predvidljivi za američku administraciju, ali ono što oni nisu predvideli bile su političke i ekonomske posledice za SAD i njihove vazale. Naime, ispostavilo se da se NATO pakt, dirigovan od strane američke administracije i sačinjen od američkih poslušnika (EU, Kanada, Australija, Novi Zeland, Japan), našao izolovan od svih ostalih zemalja koje sačinjavaju 89 odsto svetskog stanovništva.

Nezadovoljne američkim nasiljem i pljačkama, mnoge države su u ovom trenutku videle mogućnost da potpomognu slabljenje američke imperije i da povećaju sopstvenu samostalnost, što nas podseća na reči Donalda Pučala, američkog profesora ekonomije:

"Po definiciji, imperije su nestabilni politički entiteti, jer potčinjene jedinice, skoro uvek, više vole da steknu veću autonomiju. I skoro uvek, kontra-elita koja upravlja ovim jedinicama radi na povećanju svoje autonomije. Dakle, imperije ne propadaju, one se raspadaju. Najčešće, proces je spor, ali u nekim slučajevima, on se odvija izuzetnom brzinom."

Trenutno, američka imperija je uspela da od raspada spasi samo one delove gde se nalaze vazali čvrsto vezani u okviru američke ratne mašinerije NATO pakta. Van Severnoatlantske vojne organizacije, jedan deo država je glasao protiv američkih sankcija Rusiji, jedan deo se uzdržao od glasanja, a jedan deo je formalno glasao za sankcije, bez ikakve namere da ih primeni. Ispostavilo se da je veliki broj suverenih država time ukazao na potrebu stvaranja novih centara moći koji će se odupreti američoj hegemoniji.