Nekoliko reči pre „Insajdera“

Ana Radmilović

Ne treba nam Kosovo, tamo su svi lopovi
(foto, Srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini na gostovanju u Prizrenu 2010. godine, prvi put u ovom veku)

Pre početka serijala koji će imati besmislen zadatak dalje kriminalizacije Kosova (s akcentom na Sever) htela bih da ukažem na opšta mesta i bar tri  materijalne greške, ili – grubo rečeno – neistine, koje sam čula gledajući najavu tog serijala. Koji je, da ponovim, besmislen. Nažalost.

Prvo, pompezni snimci kamiona (uz propratnu muziku i uzbuđeni glas čudne novinarke) najavljuju jedan politički triler koji bi trebalo da šokira javnost. Pominjaće se milioni i milijarde raznih valuta i da se naslutiti čija ćemo imena čuti. Pljačkaši veka biće, u ovoj igri, najmanje bitni ljudi. Izmene koje je serijal pretpeo usled činjenice da na vlast nisu došle demokrate, minorne su ali nisu za ignorisanje. Tajming je idealan. Nikoga ne zanima Kosovo, ovaj poludeli narod bavi se raskolom u DS i serijal će poslužiti samo jednoj svrsi. Ona staje u jednu rečenicu: Ne treba nam Kosovo, tamo su svi lopovi.

U kratkom prilogu tri greške ili neistine su sledeće: Novinarka (uzbuđeno) izgovara kako su se pojedinci s Kosova bogatili na otkupu albanske imovine na Kosovu, a što je bio državni plan, nikad tako formulisan, pošto stvar ima prizvuk etničkog čišćenja. Na otkupu albanske imovine bogatili su se pojedinci s Kosova, to bogaćenje je bilo kusur ovog velikog posla – a taj posao vodila je država. U prevodu, novac se iz Beograda vraćao u Beograd. Ne znam da li će uzbuđena novinarka pomenuti imena šefova ovog biznisa. Onaj kusur koji je završavao na računima posrednika s Kosova (a to su i Albanci i Srbi) je bakšiš. Nije mali, ali je bakšiš.

Druga greška ili neistina je da su se opet neki pojedinci, raseljena lica s Kosova, tokom cele jedne decenije bogatili primajući duple plate u firmama koje faktički ne postoje. Možda to važi za nekoliko direktora. Profesori i doktori jesu primali duple plate – a iznos tih duplih plata bio je i ostao manji od normalne plate na istom radnom mestu u Beogradu. Profesori i doktori, takođe, nisu mogli u odsustvu da drže predavanja ili primaju pacijente u bolnicama. Dalje, iznos plata radnika suda (ne računajući nekoliko sudija) u Mitrovici manji je od iznosa plate čistačice u nekoj od boljih agencija u Beogradu. I ti ljudi bili su u obavezi da sede na Kosovu. I ne samo da sede na Kosovu, nego i da demonstriraju kad nekome u Beogradu padne na pamet da bi to bilo zgodno.

Treća neistina ili greška je priča o švercu. Prvo, ukoliko Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, reč šverc je pogrešna. To se kaže ovako: neke firme iz Beograda, Novog Sada, Niša itd, oslobađale su se poreza tako što su pravile fiktivne ugovore s firmama (uglavnom svojim ekspoziturama, to jest pravile su ugovore same sa sobom) za robu koja nije ni stizala na Kosovo. Prodavana je (oslobođena poreza) u Srbiji. Recimo građevinske firme. Recimo, baš ona firma čiju je nikad dovršenu halu sportova slikala ekipa emisije Insajder  - gde je, vrlo uzbuđena, novinarka skandalizovala gledaoca podatkom da hala nije završena.  Bojim se da neće pomenuti da je dobitnik tendera za tu halu jedna vrlo ozbiljna firma koja je učestvovala u izgradnji Gazele u Beogradu. Firma, istina, ima mnogo naziva. Ali joj je potrebno samo nekoliko ozbiljnih saradnika. Oni su na vlasti.

Zatim, Zvonko Veselinović – pomalo zaboravljeno zaštitno lice barikada koje je, ako se sećate, postavio Borko Stefanović sa Goranom Bogdanovićem. Ko je Zvonko Veselinović? Čovek koji je kao klinac bio branitelj mosta i koji je nakon rata ušao u posao sa državom. I Srbijom i nezavisnim Kosovom. Da li je on mogao na svoju inicijativu da ušeta u nečiji kabinet i predloži da malo radi sa gorivom? Nije. Neko ga je izabrao, dodelio mu je tu ulogu i taj neko neće biti pomenut u ovom serijalu. Niti u bilo kom drugom.  

Kada je dojučerašnja opozicija na sav glas branila Veselinovića i kada se sadašnji predsednik slikao s njim, ponosan, Zvonko je bio patriota koji je pomagao onima s barikada.  Ne znam da li će se oglasiti da objasni kako pojma nije imao o kakvom je kriminalcu reč, ili će prećutati, ili će ostati pri tome da je Zvonko jedan patriota koji je imao male probleme sa zakonom. Ono što znam je da svakako neće reći, ni on koji kao predsednik nije dužan ni nadležan da etiketira kriminalce a ni uzbuđena novinarka, jeste – za koga je Zvonko radio i ko je taj koji nije na Kosovu a ko je preko Zvonka dovlačio milione u Beograd, i ko je taj što je tako opasan da se njegovo ime ne pominje. Neće reći. Neću ni ja, jer ja nemam policijsku zaštitu, a i da imam ne bi mi bila od pomoći kada bih to napisala.

Suština ove priče je sledeće: kontinuitet. Mi ćemo slušati gluposti (nek oproste insajderovci)  o kriminalu na Kosovu, gadiće nam se Kosovo, nećemo saznati ništa osim da ni ova, kao ni prethodna vlada, nema ideju šta da radi po tom pitanju – pa je stoga najbolje natovariti svu krivicu na taj oteti deo države i pustiti ga, kao natovarenog žrtvenog jarca, niz vodu. Nećemo saznati ništa o tome ko je u Beogradu  imao interes da se ne sazna za trgovinu organima (koja se pominje od 1999) do pre neku godinu, ko i dalje ima interes da Srbija ne učestvuje aktivno u toj istrazi, zašto je ta priča bagatelisana do gađenja, da mnogi ljudi više i ne veruju niti ih zanima šta se zaista dešavalo i ko je sve učestvovao. Nećemo saznati ko je sve u Beogradu znao u danima pre 17. marta 2004. šta se sprema i zvao članove svojih stranaka da napuste Kosovo tih dana. Niti zašto je srpski koordinacioni centar sa KFOR-om raseljavao ljude koji nisu hteli da napuštaju sela na jugu Kosova.

Dalje, nećemo saznati ko je napravio Srpsku liberalnu stranku koja će kasnije poslužiti za legalizaciju nezavisnosti Kosova. posle čega će, zajedno s kriminalcima iz kosovske vlade, volšebno nestati s političke scene. Ostaćemo u uverenju da su to sve radili Nataša Kandić, Pupovac i slični. Nećemo slušati o vezama stranke koja je i sada na vlasti u Prištini i drugom mestima na Kosovu i tih ljudi koji – ne samo što podižu ruku i glasaju za prestanak nadgledane nezavisnosti čime direktno priznaju nezavisnost Kosova – nego zaplašuju Srbe koji žive u opštinama kojima oni vladaju. Hapse ih. Podmeću nelegalne supastance u kola svojim oponentima, ubijaju ih, pale im kuće i firme,  šikaniraju svakoga ko se usudi da zucne i pucaju kad se vesele gde stignu i u koga  stignu.

I naravno, nećemo saznati ništa o tome kako Srpska pravoslavna crkva na Kosovu lagano postaje nekakva kosovska pravoslavna crkva i kako to već neko vreme nije crkva kojoj Srbi veruju. Nije u maniru emisije, nije to taj stil, i mi nećemo imati pojma da za Srbe na Kosovu crkva ima sasvim drugo značenje nego što ga ima na bilo kom drugom mestu u Srbiji. Crkva je i kuća, i sklonište, i Bog, i država. I to nije talibansko ustrojstvo gde neki fanatici odlaze u manastir pa onda uzimaju automate i pucaju. To je kao ispostava države ali i nečeg višeg, na jednoj teritoriji gde jedan narod ne samo da ide u asimilaciju nego ga uskoro neće ni biti.

Ukratko, osim toga da treba da batalimo Kosovo jer je velika kriza i samo nam još fale ti lopovi koji se tamo bogate, nećemo saznati ništa. I niko nam neće reći da se ne bogate Srbi s Kosova, tj da je to bogatsvo smešno naspram onog koje su malo ozbiljniji lopovi uzeli na račun Kosova, a sede u Srbiji. I, naravno, nećemo imati prilike da saznamo da je i to ozbiljno bogatsvo ozbiljnih lopova smešno naspram onog koje smo, odustajući od Kosova, izgubili. 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...