Novi globalni igrač
Sve češće i sve veće akvizicije evropskih i američkih kompanija od strane kineskih kompanija dižu uzbunu u zapadnoj javnosti, da li su samo u strahu velike oči?
(foto, Kuka roboti odavno su na oku Kineza a sada, izgleda, prelaze i u njihovo vlasništvo)
Šta je zajedničko švajcarskoj biohemijskoj kompaniji Sindženta (Syngenta), nemačkom i svetskom lideru u proizvodnji robota Kuka, italijanskom proizvođaču guma Pireli i ogranku za proizvodnju kućnih aparata američkog giganta Dženeral elektrika? Sve se nalaze (ili će uskoro biti) u vlasništvu kineskih kompanija. Ovakav razvoj situacije bio je nazamisliv do pre nekoliko godina, kada su se direktne investicije odvijale uglavnom između zapadnih industrijalizovanih zemalja ili na pravcu sa zapada na istok. Američke i evropske kompanije su ulagale u Kinu, otvarajući proizvodne pogone, seleći svoju proizvodnju kako bi smanjile troškove. Neke su došle u Kinu sa namerom da zauzmu deo tog ogromnog i brzorastućeg tržišta. U to vreme vlasti razvijenih zemalja zamerali su Kini podcenjen kurs juana, koji je podsticao kineski izvoz, i tražile dodatno otvaranje tržišta i ukidanje restrikcija (poput one da strane kompanije mogu da uđu samo u vidu zajedničkog ulaganja sa domaćom kompanijom).
Danas vlade zapadnih zemalja gledaju kako da se suprotstave najezdi kineskih kompanija na njihova domaća, često i strateška preduzeća i resurse, sve češće se pozivajući na nacionalne interese. Do pre nekoliko godina, ukoliko bi vlada neke od država iz manje razvijenog dela sveta oklevala sa privatizacijom, optuživana je za autarhiju i narušavanje slobodne trgovine. Poslednjih godina saznajemo da i razvijene tržišne zemlje imaju državne organe bez čije dozvole ne može doći do preuzimanja između dve privatne kompanije.
Kineske investicije u industriju SAD u prethodnih 10 godina
„Politika izlaska“
Promena u kineskoj politici prema direktnim investicijama nastala je formalno 1999. godine objavljivanjem „politike izlaska“ koja je isti značaj pridavala kako investicijama koje ulaze u Kinu tako i investicijama iz Kine u inostranstvo. Međutim, tek od 2009. godine počinje ekspanzija kineskih investicija napolje. Na primer, kineske investicije od 2000. do 2009. godine iznosile su 4,5 milijarde dolara, a do 2016. one su se popele na 80,9 milijardi dolara.
Kako je kineska ekonomija jačala, proizvodila, izvozila (u 2015. izvoz robe bio je veći od uvoza za 593 milijarde dolara) i gomilala devizne rezerve, tako su stvarane mogućnosti da kineske kompanije i privatne i državne krenu u kupovinu širom sveta.
Danas Kina ima najveće devizne rezerve na svetu vredne 3,2 biliona dolara (3.200 milijardi dolara), skoro tri puta veće od drugoplasiranog Japana. Dobar deo tih rezervi nalazi se u američkim državnim obveznicama i dolarima. Stručnjaci smatraju da su Kinezi počeli da za američku valutu kupuju realna dobra i preduzeća po Americi, Evropi, ali i ostatku sveta.
Baker & McKenzie objavljuje da su kineske investicije tokom prošle godine u Severnu Ameriku i Evropu vredele 40 milijardi dolara
Nemci i Kinezi
Sve češće se u zapadnim medijima mogu videti naslovi poput „Kina kupuje svet“. Poslednjih dva, tri meseca ovakve naslove izazvala je ponuda najvećeg svetskog proizvođača kućnih aparata Midea za kupovinu ponosa nemačke industrije, globalnog lidera u proizvodnji robota, kompanije Kuka za 4,5 milijardi evra. Iako je nemački ministar privrede Zigmar Gabriel u prvi mah izjavio da se ovo ne sme dozvoliti ipak je pre neliko dana iz ovog ministarstva objavljeno da „ministarstvo može da pokrene formalnu istragu protiv prodaje ako su ugroženi ključni nemački interesi kao što su telekomunikacije ili snabdevanje vodom ili strujom“. Ipak, iz ministarstva su poručili da će pokrenuti javnu debatu o otvorenosti evropskog društva i nefer konkurenciji iz Kine.
Naime, Nemci se žale da nemaju podjednak tretman u Kini jer su obavezni da tamo ulažu u saradnji sa domaćim kompanijama. Inače, u Nemačkoj su Kinezi u prvoj polovini ove godine investirali oko 18 milijardi evra, a do kraja godine bi iznos mogao da skoči na više od 30 milijardi, posebno ako se realizuje kupovina Kuke.
Ipak, uprkos velikim ulaganjima Kine i dalje je nesrazmer u korist Nemačke čijih je 8.200 kompanija investiralo u Kinu, a u kontra smeru je došlo svega 1.300 kineskih preduzeća.
Najveća dosadašnja akvizicija kineskih firmi u Nemačkoj je EEW, proizvođač električne energije kog je u februaru Peking enterprajzis kupio za 1,6 milijardi dolara. Tu su i proizvođači mašina KION koji je kupljen za 1,56 milijardi dolara i Kraus Maffei grupa čija je cena bila milijardu dolara. Kinezi su kupovali i u oblasti građevinarstva - Pucmajster (Putzmaister) holdings za 694 miliona evra. Na listi najvećih kineskih akvizicija u Nemačkoj su i firme iz autoindustrije i finansija.
U vezi sa kupovinom Kuke posebno su se zabrinuli proizvođači automobila u čijim fabrikama se po pravilu nalaze Kukini roboti. Prema njihovim rečima Kinezi bi na ovaj način stekli uvid u to kako funkcioniše njihova proizvodnja i bili bi u stanju da je u potpunosti prekopiraju.
Drugi veliki posao ove godine koji Kinezi žele da obave je ujedno i ubedljivo najveća njihova investicija do sada. Naime državna Kineska nacionalna hemijska korporacija dala je ponudu koja se ne može odbiti za kupovinu švajcarskog giganta u proizvodnji pesticida i semena Sindžentu (Syngenta) od 43 milijarde dolara.
Nakon što je menadžment švajcarske kompanije prihvatio ponudu, pojavio se američki Komitet za strane investicije u SAD (CFIUS) s obzirom da Sindženta ima značajno poslovno prisustvo u SAD. Pre nekoliko dana ovaj komitet koji razmatra i odobrava sva preuzimanja američkih kompanija od stranaca, dala je zeleno svetlo da se ovaj posao obavi.
Italijani i Kinezi
Poslednjih godina na meri kineskih preduzetnika i državnih kompanija su i italijanske poznate kompanije koji se već dugo nalaze u problemima i besparici. I ovde se kod najveće investicije u glavnoj ulozi našla Kineska nacionalna hemijska korporacija koja je prošle godine za devet milijardi dolara kupila većinski paket akcija u petom najvećem proizvođaču auto guma na svetu Pireliju.
Kinezi imaju kapital, a Italija ima brendove, znanje i proizvode, ali nema novca.
Među najvećim investicijama je kupovina i 35 odsto proizvođača električne energije CDP Reti čime je kineska državna kompanija Kineske državne mreže za dve milijarde evra stekla relativnu većinu u ovoj kompaniji, ali preko toga i udeo u dve firme za distribuciju gasa.
Šangaj elektrik grup, kompanija za proizvodnju generatora i mehaničkih aparata je 2014. godine za 400 miliona evra kupio 40 odsto preduzeća Ansaldo energija u saradnji sa Italijanskim strateškim fondom.
Kineska grupa Jimin u potrazi za jakim i prepoznatljivim brendovima je kupila toskanskog proizvođača maslinovog ulja Salov za 110 miliona evra, a Šig-Veihai grupa je pazarila najpoznatijeg proizvođača luksuznih jahti na svetu Fereti. Oni su 75 odsto Feretija platili 374 miliona evra, 178 miliona za kapital i 196 miliona da pokriju dugove.
Prošle godine kineska kompanija Dalian Vanda je kupila za milijardu evra švajcarsku marketinšku agenciju Infront sports i medija koju je vodio nećak Sepa Blatera, donedavnog prvog čoveka FIFA-a. Ova kompanija se smatrala najvećom u svetu sportskog marketinga. Ova kompanija je nosilac televizijskih prava za Seriju A, elitno fudbalsko takmičenje u Italiji.
Međutim kineske kompanije nisu stale ovde kada je reč o italijanskom fudbalu. Početkom godine indonezijski tajkun Erik Thohir prodao je kineskoj Suning holdings grupi većinsko vlasništvo od 70 odsto u Interu iz Milana za 270 miliona evra. Thohir će ostati suvlasnik, a iz kluba odlazi dugogodišnji vlasnik Masimo Morati.
Još veći posao je na pomolu. Grupa kineskih investitora će po svemu sudeći kupiti i drugi milanski fudbalski klub Milano čiji je vlasnik bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni. Prema nekim vestima Kinezi vrednuju klub 750 miliona evra računajući i dugove, a žele za početak da kupe 70 odsto, a u narednih godinu i po i ostatak kluba.
Profesionalni fudbal postaje najnovija meta kineskog globalnog pohoda, pošto je predsednik Si Đinping je objavio ambiciju da Kina postane velesila u ovom sportu. Mnogi vrhunski igrači su krenuli u Kinu, dok su razni evropski klubovi dobili kineske investicije
Englezi, Francuzi i Kinezi
Kada smo već kod fudbala krajem prošle godine kineski investitori su uložili 400 miliona evra u 13 odsto akcija Mančester sitija koji je inače u vlasništvu arapske Siti fudbal grup (City Football Group).
I Francuska i Velika Britanija su na meti kineskih investitora. U Francuskoj je nedavno vest da je kineska kompanija kupila 1.700 hektara obradive zemlje u centralnoj Francuskoj izazvala nezadovoljstvo poljoprivrednih proizvođača. Takođe više od 100 zamkova sa vinogradima iz provincije Bordo nalazi se u vlasništvu Kineza, mada je to mali procenat od ukupno 7.400 zamkova. Inače, Kina je prošle godine postala najveći potrošač crnog vina na svetu ispred Francuske, Italije i SAD.
Takođe, svetski poznati modni brendovi Sandro, Maje and Claudie Pierlot postali su vlasništvo kineskog tekstilnog giganta Šandong Rui. Prethodni većinski vlasnik ove kompanije bio je američki fond KKR koji prodaje svoj udeo Kinezima, a vrednost posla nije objavljena. Druga kineska kompanija Jonšeng pazarila je svetski poznatog proizvođača čipke Desej (Desseilles) uz obećanje da će zadržati zaposlene i proširiti proizvodnju.
U Velikoj Britaniji kineska ulaganja se uglavnom odnose na kupovinu nekretnina, a iznos direktnih kineskih investicija do sada iznosi preko 12 milijardi dolara.
Na kinesku kupovinu zemlje u Francuskoj reakcija francuske Nacionalne federacije za upravljanje zemljištem i ruralnih razvojnih agencija (Safer) bila je jednostavna: „Sramota. Moguće je nekontrolisano kupiti 1.700 hektara poljoprivrednog zemljišta u Francuskoj!", objavila je organizacija u svom saopštenju aprila ove godine
Lista kineskih kupovina
U 2015. u EU Kinezi su najviše investirali u Italiju (7,8 milijardi dolara), Francusku (3,6 milijarde dolara), Veliku Britaniju (3,3 milijarde dolara), Holandiju (2,5 milijardi dolara) i Nemačku (1,3 milijarde dolara).
Ulaganja u Švajcarskoj su sa nule u 2014. skočile na 1,27 milijardi dolara u 2015. godini. Sve značajnije destinacije za kineski kapital su i Belgija i Norveška. U Belgiji je u 2015. investirano 835 miliona dolara, uglavnom u finansijske usluge i potrošačke proizvode, dok su sa 800 miliona dolara u Norveškoj kupovali tehnologiju.
Ipak, Kinezi su više okrenuti kupovinama u Americi. Samo u nekretnine u SAD Kinezi su do sada uložili više 300 milijardi dolara. Od 2010. do 2015. godine Kinezi su kupili stambene nekretnine za 93 milijarde, komercijalne nekretnine za 17 milijardi i još su 208 milijardi dolara uložili u hipotekarne hartije od vrednosti.
Početkom godine na stolu lanca hotela Starvud hotels end rizorts našla se ponuda kineske osiguravajuće kompanije Anbang od 13,2 milijarde dolara. Da je ovaj posao prošao bila bi to najveća akvizicija jedne kineske firme u SAD.
Amerikanci i Kinezi
Kako do ove transakcije nije došlo, najveća kupovina ostaje preuzimanje prehrambene kompanije Smifild fuds (Smithfield Foods) za 7,1 milijardu dolara 2013. godine od strane Šuanghui internešnl.
Na drugom mestu je preuzimanje IT kompanije Ingram mikro za 6,3 milijarde dolara u februaru ove godine od strane Tiandžin Tianhai investment development kompanije koja se nalazi na 62. mestu 500 najvećih američkih kompanija.
Treći najveći posao je preuzimanje proizvodnje kučnih aparata Dženeral elektrika za 5,4 milijarde dolara, takođe ove godine, od strane kompanije Heier. Isto toliko je Zumlion hevi industri sajns platio za Tereks korporaciju koja se bavi proizvodnjom građevinskih i poljoprivrednih mašina.
Kineske kompanije su kupovale i holivudske kompanije, zatim deo Motorole, kao i najveći lanac bioskopa u SAD.
Ne treba zaboraviti ni da je kineska kompanija Zhejiang Geely 2010. godine kupila švedski Volvo od američkog Forda nakon decenije posrtanja i gubitaka. Kinezi su uložili 11 milijardi dolara u tri nove fabrike i novu marketinšku kampanju kako bi se vratili na staze stare slave. Baš ova akvizicija je razuverila i Evropljane i Amerikance da im preti opasnost od kineskog kapitala jer su Kienzi ostavili švedski menadžment, a kontrolu nad kompanijom obavljaju samo preko upravnog odbora. U prošloj godini Volvo je po prvi put u istoriji prodao više od pola miliona automobila.
Put do stranih tržišta
Prema ocenama stručnjaka Kina, kao i dalje ekonomija u usponu, želi da postigne tri cilja: jake brendove, da osvoji znanje i osvoji nova tržišta.
Kina ne želi više da bude fabrika sveta, već želi da preskoči na sledeći stepenik i ovlada proizvodnjom proizvoda sa visokom dodatom vrednošću. Ovo je za kineske kompanije i neophodnost jer da bi plaćali sve više plate zaposlenih moraju da prave i prodaju sve skuplje proizvode.
Takođe, i Kinezima je jasno da sveprisutno “made in China” bode oči svuda po svetu. Već su se u kampanji za američkog predsednika mogla čuti obećanja kako će se ponovo razmotriti trgovinski sporazumi sa Kinom i zaštiti domaća industrija.
Zato kineske kompanije žele da deo proizvodnje obavljaju na lokalnim tržištima u Evropi i SAD i tako zaista postanu globalni igrači.
Izvori:
http://rhg.com/interactive/china-investment-monitor
http://www.dw.com/en/berlin-approves-kuka-sale-to-midea/a-19479483
http://www.bakermckenzie.com/en/newsroom/2016/03/chinese-fdi-hits-usd40-billion/
https://global.handelsblatt.com/edition/390/ressort/opinion/article/explaining-chinas-buying-binge
http://www.wsj.com/articles/powerful-u-s-panel-clears-chinese-takeover-of-syngenta-1471914278
