U susret novoj tržišnoj logici

Poslednji je trenutak da Vlada Srbije, u ime države kao vlasnika, otvori i tu mogućnost da „Elektroprivreda Srbije”, njeno najvrednije infrastrukturno preduzeće krene u slobodnije privredne vode – kaže u razgovoru za list kWh profesor trgovine Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Zoran Bogetić.

Da li država u 21. veku otkriva „toplu vodu” ukidanjem uticaja države i partijskih struktura na rad javnih preduzeća?

EPS bi trebalo da bude firma čiji će osnovni zadatak biti proizvodnja struje i pravljenje profita. To se do sada, sa velikim socijalnim obavezama, a time i veoma niskom proizvodnom cenom struje, nije moglo. Šta učiniti?

Poznati beogradski aforističar VIB (Vlada Bulatović) rekao je svojevremeno da je „lako biti lav kada napraviš pustoš oko sebe”. Na tragu te istine nije teško oceniti da većinu javnih preduzeća, doskora ušuškanih u zaštitnički zagrljaj države, čekaju veoma izazovni dani. Tako je i sa EPS-om, preduzećem čije poslovanje je, istorijski i aktuelno gledano, od izuzetne važnosti za društveno-ekonomsku stabilnost i sveukupni razvoj našeg društva. Sa jedne strane, jasne su intencije u pravcu promene pozicije i uloge EPS-a na tržištu. Sa druge strane, ozbiljan je izazov reorganizovati tako složeno preduzeće, prvenstveno na planu nove logike tržišne konkurentnosti EPS-a i kapaciteta zaposlenih da se nose sa izazovnim zadacima koji su pred njima. Kuriozitet je implementirati marketinšku orijentaciju u složen poslovni sistem koji se danas suočava sa čitavim nizom kontradiktornih izazova. Pomenimo samo mogućnost da Vlada Srbije, kao vlasnik EPS-a, možda uskoro, poštujući pravila javnih nabavki, ne bude kupac usluga sopstvenog preduzeća, obezbeđujući električnu energiju za svoja ministarstva i organe od provajdera do sada nedovoljno afirmisanih u našem energetskom sistemu. Hrvatski HEP je tako, nedavno, doživeo poraz od slovenačkog preduzeća GEN-I, koje zahvaljujući boljoj ponudi snabdeva i Vladu Hrvatske.

Šta bi po Vama trebalo da bude korporativizacija? Koji su, prema vašem mišljenju,  prvi mogući potezi?

Korporativizacija znači dinamičnu akcionarsku vlasničku strukturu, uključujući primeren menadžment, definisanje ciljeva, strategija i dnevnog, proceduralnog rada, značajno orijentisanog ka tržištu i održivosti poslovanja. EPS kao akcionarsko društvo, izloženo tržišnim uslovima poslovanja, treba da dobije primerene organe upravljanja i poslovne procedure, respektujući interese brojnih aktera zainteresovanih za funkcionisanje i rezultate preduzeća. To znači važne promene u poslovnoj kulturi EPS-a, koja će dugoročno imati u fokusu kupce, njihove specifične zahteve i efikasno zadovoljenje potreba. Perspektivno će doći do dramatične promene autoriteta i prioriteta u organizaciji, u skladu sa zahtevima unapređenja konkurentnosti i poslovnih rezultata EPS-a. Korporacija EPS će svoje rezultate morati da pravda u poređenju sa najboljim praksama sličnih preduzeća iz referentnog okruženja. Ovo je svakako vizija promene, kojoj treba da prethodi razjašnjavanje nove uloge i prioriteta kompleksne organizacije.

Kako bi to trebalo izvesti? Da li onako kako bi to uradio neki privatni partner (otpustio polovinu radnika, povećao cene, ugasio nerentabilne elektrane i rudnike, ostavio pola potrošača bez struje jer ne plaćaju energiju...) ili bi država, ipak, morala i u tome da bude taktična i da ima neki dugoročniji plan?

Država na početku, svakako, mora imati u vidu istoriju EPS-a i važnost ovog preduzeća za Srbiju u celini, uključujući neophodan dobar plan organizacionih promena koje moraju da se dese. Kultura tradicionalnog javnog preduzeća, sa dominantnim socijalnim funkcijama i zanemarivanjem efikasnosti i ostvarenog profita, dijametralna je kulturi korporativnog preduzeća, jasno tržišno izloženog. Posebno na planu profila i vrednovanja zaposlenih. Ta svojevrsna tranzicija od javnog preduzeća do korporacije, da bi bila uspešno izvedena, podrazumeva jasan vremenski plan, sa preciziranim koracima i očekivanim pomacima. Drugi pristup korporativizaciji EPS-a bi značio devastaciju postignutog i problematičnu budućnost važne institucije u našem društvu.

Može li se u potpunosti isključiti socijala iz EPS-a. Nema struje ako se ne plati, kao benzin na pumpi, a država neka siromašnim građanima i svojim posustalim firmama plaća taj trošak iz budžeta. Koje Vam je rešenje bliskije i koje bi bilo delotvornije?

Trenutna situacija sa liberalizacijom tržišta električne energije je i kontroverzna. S jedne strane, Vlada diktira relativno nisku regulisanu cenu električne energije, a s druge, promoviše vrednosti slobodnog snabdevanja. Treba napomenuti da je na tako uređenom tržištu cena struje značajno niža nego u drugim zemljama Evropske unije. Vlada Srbije cenom struje i odnosom prema neplatišama značajno naglašava socijalnu komponentu uloge EPS-a u našem društvu. To je u izvesnoj koliziji sa ciljevima njegove korporativizacije i tržišne orijentacije ovog preduzeća. Treba očekivati perspektivno slabljenje tako izražene socijalne funkcije EPS-a, u skladu sa intenziviranjem procesa integracije našeg društva u Evropsku zajednicu.

U korak s tim je i otvaranje tržišta električne energije. Lane je bilo za visoki, od početka ove godine za srednji, a po svemu sudeći od 1. jula ove godine i za niski napon. EPS će, bez sumnje, ne samo zbog niske cene u odnosu na konkurenciju, ostati dominantan igrač na domaćem tržištu, ali šta prema Vašem stručnom mišljenju znači ta činjenica za preduzeće naviklo na državni monopol?

Upravo je to ključni izazov korporativizacije EPS-a. Konkurentnost na netržišnim osnovama nije dugoročno održiva, pa samim tim i opstanak preduzeća i radnih mesta zavisi od kapaciteta adaptibilnosti novim poslovnim uslovima. Sa usklađivanjem naše cene struje, sa na primer cenom u Bugarskoj i Rumuniji, istaći će se problem zadržavanja korisnika. Nadam se da će zaposleni u EPS-u naći svoju šansu i u dramatično izmenjenim uslovima slobodne konkurencije u snabdevanju strujom.

Koliko veće otvaranje tržišta može da doprinese uspešnosti EPS-a?

Za EPS je važno da Vlada uravnoteženo dozira socijalnu funkciju ovog preduzeća i očekivanja na planu korporativizacije vlasničke i upravljačke strukture. To svojevrsno balansiranje u značajnoj meri će omogućiti ili onemogućiti kvalitetnu transformaciju ovog važnog javnog preduzeća. Predozirana socijalna funkcija EPS-a perspektivno donosi čitav niz nedostataka na planu razvoja njegove konkurentnosti. Lično se nadam, zbog zaposlenih i šireg društvenog interesa, da će EPS-ov prelazak u korporativnu fazu poslovanja biti efikasan.

EPS sa sadašnjom cenom kilovat-sata više je nego konkurentan za izlazak sa svojom „robom” u Evropu. Otvara se predstavništvo u Sloveniji. Sa jednom švajcarskom firmom ugovorene su konsultantske usluge za prodaju struje napolju. A to otvara pitanje novih kapaciteta. Kako Vi vidite taj problem?

U novim poslovnim uslovima EPS očekuje i realnije sagledavanje cene proizvodnje, uključujući troškove poslovanja, odnosno prodajne cene električne energije. Tome će značajno doprineti proces korporativizacije EPS-a, odnosno ulaska sistema u tržišnu fazu poslovanja. Trenutna konkurentnost EPS-a ne znači i održivu konkurentnost, upravo zbog naglašene socijalne komponente u definisanju cene električne energije kod nas. Otuda takvu konkurentnost treba gledati kao privremenu kategoriju, a EPS sagledavati u širem kontekstu promena koje se očekuju.

Svuda, pa i u razvijenom svetu, poput Nemačke ili Francuske, elektroenergetske kompanije su državne firme u pravom smislu tih reči, ali one su profitabilne, tehnološki i razvojno jake. EPS godinama ima problema sa naplatom i gubicima.  Da li je to samo problem „gazde” i naše nespremnosti da se jednom okrenemo tržištu?

U susret evropskim integracijama i liberalizaciji tržišta električne energije, kao i  korporativizaciji EPS-a, veoma korisnim možemo smatrati sagledavanje najboljih poslovnih praksi državnih elektroenergetskih kompanija u Evropi, koje u dugom vremenskom periodu posluju na tržišnim osnovama. Na tom planu EPS može veoma puno da nauči o mogućim iskoracima u domenu poslovnih politika, ciljeva, strategija i konkretnih poslovnih rešenja. U pitanju su kompanije čija je društvena uloga značajno drugačije definisana u odnosu na dugogodišnju ulogu EPS-a, uključujući uljuljkanu monopolsku poziciju javnog preduzeća, sa „posebnim” zadacima i razumnom socijalizacijom gubitaka koje pravi.  U novim uslovima EPS iziskuje nova rešenja, što treba učiti od najboljih.

Da li država, zaista, treba da ostane većinski vlasnik EPS i zašto? Ili je, možda, ispravnije uraditi kao sa NIS-om? EPS nije rafinerija nafte ili obična fabrika, koju ćemo danas da prodamo, a sutra napraviti novu, već sistem od čijeg rada i održavanja žive stotine domaćih preduzeća i na desetine hiljada radnika. Kako se Vama sve to čini ne samo sa tržišne strane?

Imajući u vidu da je EPS u osnovi strategijski sistem našeg društva, od čije stabilnosti zavisi i opštedruštvena perspektiva, država svakako treba da ostane većinski vlasnik. U pitanju je nacionalni energetski suverenitet, koji pažljivo treba čuvati i negovati.