Srbija pred novom energetskom tranzicijom

Tačno pre pola veka, 1968. godine, pod kapom SANU, održan je prvi od tri skupa energetičara koji su okrenuli točak elektroenergetske istorije Srbije, tada veoma uvozno zavisne Republike i usmerili je, dalekosežno, na intenzivno korišćenje lignita i hidroenergije. Nikako ne smemo zaboraviti da su te duboko promišljene i stručno argumentovane odluke i velike investicije u naredne dve decenije, do pred kraj osamdesetih, temelj i dominantni deo onoga što i danas čini Elektroprivredu Srbije.

Sve ih je manje ali, ipak, ima živih kreatora, organizatora i učesnika tih promena. Njihovoj posvećenosti tom poslu i entuzijazmu nisu bili potrebni nikakvi podsticaji. Njihov se kvalitet odluka i poštenje nisu morali štititi zakonima o javnim nabavkama. Možda bi ih povremeno trebalo pozvati i čuti.

I danas ti stari kapaciteti, revitalizacijama nešto uvećani, bez novih elektrana, povećani u rudnicima lignita, u celini pokrivaju potrebe Srbije za električnom energijom, a EPS sa njima posluje profitabilno.

Ne mislim da je preterano reći da u srpskoj privrednoj istoriji nije bilo uspešnijeg i trajnijeg projekta slične veličine i značaja. Bilo je, svakako, srećom nestarteških, grešaka, skretanja i kašnjenja. Ipak, nijedan srpski sistem nije tako dugo pokazivao toliki stepen hroničnog imuniteta na ekonomske pritiske, kroz dugotrajno nerealno nisku cenu električne energije (Ekonomski institut je izračunao da je gubitak prihoda, mereno u odnosu na prosečnu cenu u okruženju, iznosio blizu 500 miliona € godišnje), toliki imunitet na povremene prebrze i upitne organizacione promene i povremene kadrovske deficite, kao i sposobnost izuzetno stručne i brze regeneracije posle fizičkog razaranja i tehnološke sistemske destrukcije od strane NATO bombi.

Došlo je vreme za novo promišljanje, preispitivanje, u kome nove okolnosti i realnosti traže neke nove odluke, koje bi opet trebalo da pretrpe ispit novog višedecenijskog trajanja. SANU ponovo pokazuje spremnost da pomogne. Energetska tranzicija ka niskougljeničnim tehnologijama je nesporan globalni trend sa ubrzanim kretanjem. Njene posledice i efekte svaka zemlje mora sama duboko proučiti i tražiti adekvatne odgovore i prilagođavati brzinu promena, pa u skladu sa tim štititi u maksimalnoj meri sopstvene interese na svim međunarodnim nivoima.

Pri tome ne vredi čekati i baviti se preispitivanjem da li su klimatske promene realnost i da li su zaista antropogenog porekla ili su, i one i obnovljivi izvori energije, nečiji poslovni interes i neko novo sredstvo dominacije druge vrste. Globalno, godišnje investicije u elektrane na obnovljive izvore su više nego dvostruko veće nego u klasične, konvencionalne, dodatni kapaciteti novih elektrana u obnovljive su veći nego konvencionalnih (na fosilna goriva i nuklearne zajedno), 8,8 miliona ljudi radi u sektoru obnovljivih (bez velikih hidroelektrana). U svemu tome Kina preuzima, ili je već preuzela lidersku poziciju, pa i u istraživanjima tehnologija. Kina će u investicijama u energetsku efikasnost prevazići Evropsku uniju 2019. godine.

Dodatni problem je što je tekuća energetska tranzicija višeslojna, dinamička pojava, zavisna od brzine i pravaca tehnološkog razvoja i drugih faktora, pa se sistemska rešenja i odluke moraju kontinualno prilagođavati. Ovo znači da bi država morala imati stalno na raspolaganju sopstvene, nacionalne kvalifikovane naučne i stručne kapacitete, a da se samo za pojedina specifična pitanja može oslanjati na inostrane konsultante. Jednako je važno da se ove strateške aktivnosti finansiraju iz sopstvenih budžetskih ili kompanijskih izvora, ali i da naručioci imaju kapacitete za praćenje njihove realizacije.

U drugim zemljama imamo dovoljno primera koji pokazuju probleme sa kojima se suočavaju elektroprivredna preduzeća, koja se nisu blagovremeno prilagođavala promenama (među njima je čak i nemački RWE), ali i primera elektroprivreda koje uspešno prevazilaze tranziciju i koriste mogućnosti i povoljnosti koje im ona pruža.

Troškovi emisije CO2 su jedan od najrizičnijih faktora po poslovanje EPS-a u narednim decenijama. Po sadašnjem stanju stvari, EPS neće ući u trgovinu emisijama gasova sa efektom staklene bašte do ulaska Srbije u EU, a Srbija će kao zemlja sa nižim GDP-om po stanovniku imati određene pogodnosti. Međutim, trgovina emisijama se, kao model borbe protiv klimatskih promena, širi i van EU, ranije Australija i dr. a od ovog meseca postepeno i Kina. Sadašnja cena emitovane tone CO2 u EU je 16 €, a orijentaciona, često pominjana kao poželjna - da bi delovala podsticajno na smanjenje emisija, je 30 €. Takva cena za EPS bi značila da bi se trošak termoelektrana povećao za oko 3 c€/kWh, odnosno duplrao.

Za tržišno pozicioniranje EPS-a će u nekom trenutku biti nepovoljna činjenica da on ulazi u red elektroprivreda sa visokom prosečnom emisijom CO2 po ukupno proizvedenom kWh u svim elektranama.

Zbog toga je veoma važno da se budući trošak emisije CO2 što je moguće adekvatnije ceni kada se danas odlučuje o izgradnji novih termoelektrana na ugalj, imajući u vidu da je njihov vek ne manji od 30 godina.

Srbija mora pokazati izuzetno znanje, veštinu i upornost da u procesima vezanim za Pariski sporazum o klimi i za pristupanje Evropskoj uniji i određivanje klimatskih ciljeva za 2030. godinu, postigne što povoljnija rešenja. Zašto? Upravo zbog visokog udela uglja u proizvodnji električne energije i potrebe da se on smanjuje postepeno. Električna energija će se i 2050. proizvoditi iz uglja, ali svakako manje nego danas - i u Poljskoj, Grčkoj, Češkoj, Bugarskoj, pa će tako biti i u Srbiji, jer se drugačije ne može postići ekonomski i socijalno održivo rešenje. Za to smanjenje Poljska je već dobila velike kompenzacije od EU, ali i dalje traži povoljniju poziciju. Da pratimo, pamtimo i tražimo.

Druga krupna komponenta energetske tranzicije su promene u distributivnoj mreži. Vreme je već da se priprema i menja arhitektura, način funkcionisanja i odnos sa korisnicima i digitalizuje distributivni sistem, da bi se integrisala decentralizovana proizvodnja električne energije i omogućio plasman novih usluga kupcima, a kupcima omogućilo da i oni počnu da participiraju u funkcionisanju sistema. Da npr. povlače energiju iz sistema kada je najjeftinija, a da injektiraju akumuliranu energiju u sistem kada je najskuplja. Jedna od pojava iz tog domena je da sve veći broj elektroprivreda postavlja na atraktivnijim lokacijama na putnim mrežama brze punjače za elektroautomobile, iako ovih sada ima veoma malo.

Na kraju, energetska tranzicija ne sme da se završava u energetici, već mora biti sprovođena na način koji donosi što veće benefite u ostaloj privrednoj, naučnoj i socijalnoj sferi. Izgubljena radna mesta u Srbiji u jednom segmentu moraju biti nadoknađena, ili i više od toga, u drugom, razvojem u zemlji ili transferom novih tehnologija, koje prate niskougljeničnu proizvodnju i promene u energetskim mrežama, a posebno u sferi energetske efikasnosti. Međunarodna agencija za energiju procenjuje da će za 10 do 15 godina globalne investicije na strani potrošnje energije, pre svega u energetsku efikasnost, prevazići ukupne investicije na strani ponude svih energenata.

(Autor je specijalni savetnik u Ekonomskom institute u Beogradu, doskora predsednik Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije)