Iran, pištolj koji se dimi?
Iranski nuklearni program u martu će biti tema, sasvim sigurno, žustre rasprave u Agenciji za atomsku energiju. Pre nekoliko godina El Baradej, šef Agencije tvrdio je da „u Iranu nije pronađen pištolj koji se dimi“. Iz Agencije danas tvrde drugačije. Ukoliko Izrael odluči da napadne iranska postrojenja, moraće to da uradi bez podrške SAD, smatraju analitičari.
Kada 5. marta u Beču počne sastanak Odbora guvernera kao upravnog tela Agencije za atomsku energiju, diplomatske delegacije bi trebalo da se pojave sa jasnim uputstvima šta da se radi, a šta da se ne radi kad je u pitanju Iran.
Ta se procedura ponavlja od 2003. godine, kada su zapadne diplomatske misije u Beču ušle u rat nerava s Teheranom, optužujući ga da, pored jednog legalnog i prijavljenog nuklearnog programa, sprovodi još jedan - tajni.
Jedino što je ovih dana drugačije u odnosu na 2003. godine jeste oštar ton izveštaja koji šef Međunarodne agencije za atomsku energiju Jukio Amano nudi Odboru guvernera na usvajanje. Očito su prošla vremena kada je Amanov prethodnik, Egipćanin El Baradej, držao zaštitničku ruku iznad Teherana. Koliko god ga pritiskali na pres-konferencijama, El Baradej nikada nije izrekao nijednu jasnu rečenicu koju bi bilo moguće razumeti na nedvosmisleni način. Tako je pitanje - da li Iran ima ili nema tajni vojni nuklearni program, uvek ostalo neodgovoreno. Odnosno, na njega su, prema vlastitom nahođenju, odgovarale diplomatske misije, tajne službe i novinarski izveštaji, ali nikada Atomska agencija Ujedinjenih nacija kao najkompetentnija institucija koja bi o tome imala svoje mišljenje.
Od vremena kada je El Baradej ponavljao da „u Iranu nije pronađen pištolj koji se dimi“, do najnovije izjave njegovog naslednika Amana da ga „veoma brine moguća vojna dimenzija iranskog nuklearnog programa“ prošlo je četiri godine.
Da li je Iran u to vreme ušao u „zonu imuniteta“, kako problem formuliše izraelski ministar odbrane Ehud Barak, odnosno da li je postigao stratešku nedodirljivost?
O tome će se u martu svađati 35 članova Upravnog odbora Atomske agencije, ne prvi put, i ne samo u odnosu na Iran.
IAEA pre „Si-En-Ena“
Još od 2003. godine, kada je Severna Koreja išetala iz Ugovora o neproizvodnji nuklearnog oružja, a iranski program, čije su temelje, usput rečeno, postavili Amerikanci sedamdesetih godina prošlog veka, izazvao veliko zanimanje nuklearne zajednice, Agencija je polako postala lakmus-telo za povlačenje linije mogućih novih ratova.
Potencijalne rute napada
Ako bude nekog novog rata, „Si-En-En“ više neće biti prvi koji to zna, već Međunarodna agencija za atomsku energiju.
Prema do sada poznatom, Iran je savladao veštinu, utrostručio kapacitete i u posedu je tehnologije za obogaćivanje urana do 20 odsto - daleko ispod onoga neophodnog za bombu, ali tu je potrebno napomenuti da inspektori Agencije po pravilu postaju ekstremno nervozni već kada pronađu neprijavljene tragove na 10 ili 15 odsto obogaćenog izotopa U-235.
To je još tek pola problema, druga polovina je karakter bliže i dalje okoline u kojoj Iran usavršava svoj nuklearni program. Izrael nije potpisnik Ugovora o neproizvodnji nuklearnog oružja i sebe je jednostrano izuzeo iz te obaveze.
Njegov vojni nuklearni potencijal je „neproziran“ kako se može čuti u Agenciji, neformalne procene se penju čak do 400 nuklearnih punjenja, što je malo verovatno. Pre godinu i po dana, arapske zemlje su pokušale da kroz Skupštinu Agencije - telo u kojem je zastupljeno svih 152 članica te organizacije - proguraju osudu ugovorno i vojno „neprozirnog“ Izraela.
Pokušaj se slomio na otporu uglavnom zapadnih zemalja. Osim Izraela, u regionu se nalazi i Sirija, koja možda ima nuklearno naoružanje, a i inače gori u, za sada samo građanskom ratu.
Problem je i sa takozvanim „dodatnim protokolom“ o čuvanju i kontroli nuklearnog materijala: Izrael ga nikad nije potpisao, a Iran jeste, ali ga ne poštuje.
Ni Izrael ni Iran ne žele kontrolu
Dodatni protokol je ključan element u sistemu kontrole, zato što bez njega inspektori Agencije nemaju slobodu kretanja, odnosno imaju pristupa samo onim postrojenjima u koje ih zemlja-članica pusti. Što se Sirije tiče, to se pitanje više ni ne postavlja, budući da tamo trenutno niko ne uživa slobodu kretanja.
Da li bi se u takvim uslovima Izrael usudio na samostalnu akciju, čiji bi cilj bilo uništenje iranskih nuklearnih postrojenja, i to pre nego što se Teheran nađe u strateškoj „zoni imuniteta“?
Ratni scenario za Izrael - Iran
Diplomatski izvori u Beču kažu da izraelski napad nije izvestan. Bez američke podrške teško da bi se čak i ratnički raspoložen izraelski premijer Benjamin Netanjahu usudio da krene u tu avanturu.
Osim toga, kako izjavljuje jedan ovdašnji diplomata pod uslovim da ostane anoniman, Amerikanci su trenutno raspoloženi samo za napad na slabe ciljeve. A Iran, koji se do te mere oseća snažnim, da na zasedanjima Upravnog odbora agencije u Beču Izrael naziva „cionističkim režimom“, odbijajući da čak i za trenutak prizna njegov državni karakter, sigurno ne spada u takve.
Čak iako se u Beču ništa ne bude rešilo, što je realna opcija budući da su stajališta nekih članica Upravnog odbora dijametralno suprotna, moći će da se prati linija novog sukoba u regionu.
