ŠTO JE DOBRO ZA EPS, DOBRO JE I ZA SRBIJU

– Iz istorije je poznato da je, nekada, kada bi kakva pruga bila izgrađena u Americi, tu prugu jedno vreme čuvala čak i – američka konjica! Tek onda kada bi postalo jasno da od te pruge svi imaju koristi, konjica je mogla da se povuče....

Ovako nam je dr Aca Marković, novi predsednik Upravnog odbora JP EPS, odgovorio na jedno od najbolnijih pitanja koja muče Elektroprivredu Srbije i koje se, dabome, odnosi na (niske) cene struje. I u našem slučaju bi, naime, veli Marković, „pre no što se konjica povuče“ sve u državi valjalo ubediti da je dobro da ta cena poraste, i to ne samo zbog EPS-a, već i zbog svega drugog... Između ostalog i zbog toga što bi se u tom slučaju uspostavili pravi pariteti među energentima, pa bi, recimo, korišćenje gasa bilo stimulisano, a to bi svakako bilo pozitivno kad je reč o potrošnji struje.

Ipak, dokle mislite da će EPS da izigrava socijalnu ustanovu koja svoj proizvod mora da prodaje ispod cene koštanja da bi narod mirno živeo. Gde je ta granica izdržljivosti EPS-a? Vi ste po opredeljenju socijalista, pa o tom narodu, njegovoj platežnoj sposobnosti doista morate da vodite računa. Ali kako onda izaći iz ovog začaranog kruga u kome se vrtimo 15–20 godina?

Profit ne u budžet, već u razvoj

– Svako treba da radi svoj posao. EPS da se brine za proizvodnju električne energije i da je prodaje po ceni koja joj omogućava da pokrije troškove i da obezbedi sredstva za razvoj, a da se socijala izmesti iz EPS-a i stavi tamo gde joj je mesto, kod države i lokalnih organa, koji treba da utvrde ko su ti ljudi kojima treba pomoći. Pri tome, treba da se zna da niko tako dobro ne može da brine o zaposlenima, lokalnoj sredini, zdravstvu, ekologiji... kao što može preduzeće, pre svega ono javnog karaktera koje mnoge stvari može da reši mnogo bolje od države. Samo mu treba omogućiti da to čini, da ima profit i da deo profita vraća društvenoj zajednici u kojoj taj profit ostvaruje. Ali, ne uplatama u budžet, već ulaganjem u konkretne projekte koji daju bolji život.

Hrvatska država, recimo, daje subvencije za oko dva miliona potrošača i te pare se iz budžeta usmeravaju u HEP. Da li je kod nas moguć takav model?

– Nema razloga da dobre ideje ne koristimo. Suština je u tome što se struja neracionalno troši ako se prodaje jeftino. Osim toga, nema nikakvog razloga poklanjati struju, pogotovo zato što se ona lako prodaje i u inostranstvu. Ne bi, međutim, bilo na odmet napraviti analizu potrošnje prosečnog srpskog domaćinstva. Uveren sam da bi ona pokazala da domaćinstva u Srbiji danas ne troše manje za benzin ili telefonski impuls, nego ranije kada ta roba nije bila ovako skupa. Benzin i telefon, pre svega mobilni, veliki su troškovi u kućnim budžetima, ali ih redovno plaćaju, jer ako ne plate, te robe nema. A struju mnogi plaćaju samo kad hoće. To je ovde veliki problem: na struju se gleda kao na vazduh. Mora uvek da je ima, a ne mora da se plati...

Jedna od posledica niske cene su i gubici EPS-a. Uprkos tome, nijedan saziv Upravnog odbora do sada nije uspeo da ubedi vlasnika, državu, da promeni odnos prema svojoj najvrednijoj kompaniji. Šta ćete vi kao predsednik Upravnog odbora uraditi da ih ubedite u to. Da li je to uopšte moguće?

– Zasad smo, kada je u pitanju cena, i generalni direktor i ja od ministarstva tražili da vlada do kraja godine odredi svoj pristup prema ceni za 2010. godinu. Jer, ne može se ni plan poslovanja raditi bez toga... Pričamo, ubeđujemo vlasnika...

Nedopustivo visoki gubici

Niske cene nisu i jedini uzrok pomenutih gubitaka. EPS-u je potreban čitav niz mera kako bi se interna efikasnost digla na znatno viši nivo. Gde to u samom EPS-u može da se uštedi, da se posluje racionalnije?

– Mi smo preuzeli obavezu prema vlasniku da ćemo rešiti dva problema. Jedan je naplata potraživanja, drugi su gubici u distributivnoj mreži. Nedopustivo je, recimo, da gubici budu 15, 16 negde i 18, i čak 20 procenata (u poslednje vreme po tome prednjači Novi Pazar). A zašto naplata? Zato što je to isporučena energija i mi ne smemo dozvoliti da se neplaćeni dugovi preterano nagomilaju jer se onda oni lako pretvaraju u – vlasništvo EPS-a nad firmama koje ne mogu da plate. A i treba se zapitati zašto smo dozvolili da se ti dugovi toliko nagomilaju.

Šta činiti?

– Primenjivati pravnim aktima predviđene mere – isključiti dužnika. I odmah i što pre primenjivati savremene tehničke sisteme za merenja, upravljanja, isključivanja... Tako je, uostalom, i u najrazvijenijim zemljama: što više tehnike primene, naplata je sve bolja. Potrošač ne mora da se isključi, ali njegova potrošnja može da se svede na najmanju meru...

Ali i za to su potrebne pare?

– To je dežurni alibi u EPS-u. Nisu to neke baš velike pare. Nama mnogo više duguju nego što bismo morali da uložimo u nove tehnologije. EPS, nažalost, još nije ovladao mernim mestom. A tu nam nije kriva država. Zato je generalni direktor dao potrebne naloge poslovodstvu, pa izgleda da sada još preostaje da „podesimo mentalni model“, da priznamo da je to naš problem. Za mene je, recimo, neshvatljivo da mi ne možemo da kažemo koliki su realni tehnički gubici u distribuciji u jednom gradu. Ako je to sedam odsto, onda je sedam, ako je osam, osam... Svako je mesto problem za sebe, ali se smanjivanjem samo jednog procenta ovih gubitaka dobija 1,6 milijardi dinara, dok su naše ukupne investicije u distribucijama četiri milijarde dinare. Drugo je rešenje da elektrodistribucije počnu da kupuju svoje gubitke, pa da onda – zaboravimo na taj problem. U svakom slučaju, nema smisla da godinama rastu proizvodnja uglja i struje, a da istovremeno rastu i gubici.

EPS nije svemoguć

EPS se prošle zime proslavio rekordnom proizvodnjom zahvaljujući kojoj je izbegnut kolaps energetskog sistema u situaciji kada su presušile isporuke ruskog gasa. To je, čini se, neke uspavalo i uverilo da je EPS svemoguć i da svašta može da izdrži – i nisku cenu kilovat-sata i socijalni teret i opraštanja dugova firmama koje niko neće da kupi... Koliko je to opasno?

– Od EPS-a će to svi opet očekivati. Zato što je EPS izdržao i rat i sve ono posle rata... Kada je, međutim, 6. januara prestala isporuka gasa, opterećenje na mreži postalo je dramatično, posebno na konzumu Elektrovojvodine. Ali nije to bilo samo tada. Slično se desilo i u septembru prošle godine kada je dve nedelje EPS nosio teret grejanja cele Srbije, kada je uspeo da premosti početak grejne sezone u svim gradovima naše zemlje. Nije nimalo bezopasno misliti da je EPS svemoguć. Naprotiv.

Zna se, međutim, da su trenutno i toplane u dugovima za energente iz prošle zime, da nemaju novca da kupe neophodne energente. Ima li razloga da to zabrine EPS uoči sledeće zime?

– Elektroprivreda je na to ukazala ministarstvu i pare za nabavku energenata za toplane moraju da se nađu. Lokalna samouprava mora da se osposobi da plaća troškove grejanja. Pogotovo zato što nije sporno da će i mazuta i gasa biti. Samo, mi moramo da se naučimo da plaćamo. Nema besplatnog grejanja. Čim oni zakažu, optereti se EPS.

Mnogi se više bave velikim gubicima srpske elektroprivrede nego njenim uspesima, a uspeha ima. Sada su u toku ili se završavaju investicije koje se mere desetinama miliona evra. Ipak, gubici su tema koja je popularnija. Zašto?

– To je zanimljiva i dežurna tema kojom se mediji ne bave stručno, već dnevnopolitički. Finansijski gubici su pre svega rezultat neadekvatne cene. A kada se jave gubici, tada se smanjuju investicije, što svakako nije dobro ni za EPS ni za Srbiju, mada je tačno i to da su gubici EPS-a jednim delom nastali i kao proizvod računovodstvene promene vrednosti imovine. S druge strane, u štampi se o gubicima priča i s ciljem da se dokaže kako državna preduzeća, samo zato što su državna, ne mogu dobro da se vode, da su leglo korupcije, niza loših radnji... A zar novine nisu pune priča o privatnim preduzećima koja se loše vode. I jednima i drugima je, naime, potreban dobar menadžment. Nisam od onih koji oblikom svojine apriori određuju efikasnost kompanije.

Nisu li, međutim, prigovori koji se čuju u javnosti da su državna preduzeća neefikasna u funkciji ideje da sve te neuspešne firme stoga treba – prodati? Sve češće se čuje – hajde više da nas prodaju, pa da bude bolje. Otkud to?

– U jednom delu javnosti, i u političkoj i u medijskoj sferi, postoje takvi lobiji. Ali, ako se pogleda struktura preduzeća u sektoru elektroprivrede i gasa u Evropi videće se da su najveće i najuspešnije firme i tamo pretežno u državnom vlasništvu. Nije li i francuski EDF državna firma, baš kao i češki ČEZ, koji često ističemo kao primer uspešnog poslovanja i kao kompaniju koja može biti neka vrsta uzora i za nas. Samo što se u tim firmama vlasnik distancirao od menadžmenta, pa od njega traži jedino – rezultate. To je recept i za Srbiju, a ne apriori (ras)prodaja. Mislim da je stav našeg ministarstva rudarstva i energetike u tom pogledu ipak jasan. I stav menadžmenta EPS-a je istovetan sa stavom vlade da se Elektroprivreda Srbije neće uskoro privatizovati, odnosno da se država neće odreći većinskog vlasništva u EPS-u.

Podela akcija, početak privatizacije

Najavljuju se, međutim, besplatne akcije. Ako se one podele i puste na berzu, neće li to dovesti do istog rezultata, privatizacije? Ko dobije akcije, neće čekati povećanje vrednosti akcija EPS-a, prodaće ih odmah, a kupiće ih ko ima para. Evo i mediji pišu – ne žurite sa prodajom akcija.

– Moje je mišljenje da EPS može delimično i tako da se privatizuje, mada može i kroz nove investicije, posredstvom strateških partnera, s tim što je dokapitalizacija, po meni, ekonomski opravdanija. Ako se, naime, akcije podele građanima – od toga će koristi imati samo oni koji dobiju akcije, ne baš velike, i oni koji ih kupe. Oni će imati koristi tek jednog dana. Ali od takve privatizacije EPS-a korist neće imati EPS. Mi treba da afirmišemo pre svega sledeći stav: što je dobro za EPS dobro je i za Srbiju, kao što je nekada u SAD važila krilatica da je ono što je dobro za „Dženeral motors“ dobro i za Ameriku. Ili, kao što se u literaturi često navodi: „kada kit jede, mnoge ribe se nahrane“, što drugim rečima znači da će onda kada neki gigant radi posla biti i za mnoga mala i srednja preduzeća.

Da li verujete da bi država u nekim budućim pregovorima, zbog budžetskih neprilika, mogla da ponudi EPS, u delovima, ili čak u celini nekom stranom partneru? Ljudi od struke upozoravaju da se to sad, kad su kompanije izgubile na vrednosti, ne sme raditi, da EPS treba otvoriti samo u manjem procentu, ali ne odmah sad, već tek kad bude vredniji nego danas. Vaš stav je...

– Malo šale – slažem se sa pitanjem. I ja imam isti stav kao ti stručnjaci. Sada zbog ekonomske krize u svetu nije povoljan trenutak za prodaju najvrednijih kompanija. Ali, naglašavam – mešovito vlasništvo bi sigurno bilo korisno za EPS. Ne treba imati negativan stav prema ulasku privatnog kapitala. Bolje bi se i brže radilo, upravljalo, drugačije bi izgledao i menadžment. Promene su neminovnost, ali... čovek je i tvorac a i kočničar svih promena. Ljudi se, naime, plaše promena. Zbog sebe... Novi kapital donosi i novu poslovnu filozofiju, a to je potrebno EPS-u.

Jedna od tema koja interesuje zaposlene jeste restrukturisanje EPS-a. Neke analize pokazuju da u EPS-u, ako se poredimo sa drugim kompanijama u regionu (HEP, HSE ili ČEZ) oko 11.000 zaposlenih može da bude višak. Praksa pokazuje da se taj problem ne rešava bez novca. Gde EPS može da nađe desetine miliona evra za otpremnine, jer je više puta rečeno – „niko neće ići na ulicu“?

– Ponoviću – restrukturisanje je potrebno. Ali, u ovom trenutku, po mom mišljenju, uopšte ne treba govoriti o višku zaposlenih. Trenutno se, na primer, za plate izdvaja svega 20 odsto prihoda, a da je cena šest centi za kilovat-čas, onda bi to bilo još manje.

Centralizacija je prevaziđena

Da je cena struje veća, valjda bi i plate bile veće... Da li bi se smanjilo učešće za plate?

– Pa jeste, samo, zar mi nismo već smanjili broj zaposlenih, ali plate nisu porasle... Desilo se suprotno. U EPS-u postoji prirodan odliv, kreće se od dva do tri odsto godišnje, a to je već svake godine nekoliko hiljada zaposlenih manje. Zato smatram da je veći problem EPS-a u nekontrolisanom prilivu radne snage, iako je zabrana prijema bilo. Uz to, mi sada nemamo ni tačnu sliku ko je višak, koliko ga ima, pa i šta nam je od kadrova potrebno. „Snimanje“ svih radnih mesta biće urađeno i tek kada budemo imali pravu kadrovsku sliku EPS-a tom problemu treba prići poštujući ono – „niko ne sme na ulicu“. Tačno je da se taj problem ne može rešavati bez novca.

Promene su potrebne i one se pripremaju. Čini se da oni mentalni sklopovi i interne blokade ne treba potceniti. Kako ući u sve to?

– EPS je veliki sistem i on ne sme naglo da se menja. Veliki sistemi su kao veliki prekookeanski brodovi: ako se naglo zaokrenu, mogu i da se prevrnu. Sigurno je, pri tom, da EPS treba decentralizovati i da privredna društva moraju da raspolažu sa više sredstava, tako da bi EPS-u ostalo da se brine samo o ključnim stvarima – o strategiji razvoja, kadrovima i parama za te strateške stvari. Suština vođenja firme i jeste da se podigne odgovornost delova, da oni dobiju veća ovlašćenja i odgovornost, da se troškovima upravlja tamo gde oni nastaju. Da u okviru jednog distributivnog društva, recimo, sredstvima raspolažu ogranci. Centralizacija je prevaziđeni način upravljanja.

Posle dugo vremena u Srbiji će, najzad, valjda krenuti i izgradnja dve nove TE na ugalj i jedne nove TE-TO u Novom Sadu, na gas. Svetska kriza je sve poremetila. Hoće li ona poremetiti i planove JP EPS, kad je reč o tim projektima?

– EPS je to ozbiljno shvatio i ta stvar ne sme da ne uspe. Jer, pokazali bismo veliku nesposobnost. Srećna je okolnost što je generalni direktor to prepoznao i što ima pravu viziju, tako da ja samo želim ovde da podržim njegov stav i nastojanja da uspemo u tome. To je veliki ispit za sve nas u EPS-u.

Italijani i (velika) Buk Bijela

EPS, posle odustajanja iz čudne trke za kupovinu dela EPCG i dalje ima regionalne ambicije. U prvom planu je, čini se, saradnja sa EPRS, u vezi sa izgradnjom novih elektrana na Drini. Ima li tu nekih novosti?

– Mislim da je EPS dobro uradio što je odustao iz te čudne trke. Nije pogrešio. A što se tiče Drine, videćemo. Čini mi se da će, kada je u pitanju (velika) Buk Bijela, možda Italijani, novi suvlasnici u EPCG, moći da ubede Crnogorce u korisnost tog projekta... Ja, inače, mislim da to nije ekološko, već isključivo političko pitanje, tako da će ono, nadam se, uz nove vlasničke odnose biti postavljeno na drugačiji način, to jest da će otvoriti mogućnost za strateško partnerstvo Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Bila bi velika šteta da se ne izgradi velika Buk Bijela.

Neki pomenuše, doduše ne iz EPS-a, da je „Đerdap-3“, maltene izvestan kao veliko ulaganje sa strancima. Čini se da je to dobar projekat za razne kampanje.

– „Đerdap-3“ je sjajan kapacitet, koji je smišljen još u vreme SFRJ. Radi se o reverzibilnoj elektrani velike snage, ali o njoj ima smisla pričati samo kao o regionalnom projektu. Sam EPS to niti može niti hoće. On je bio od značaja za sistem SFRJ, a ne Srbije.

Energija vetra je ovde naprasno postala veoma popularna. Već su izdate mnoge energetske dozvole, iako se čekaju tarife za čiste kilovat-sate. Šta treba da se učini da u tom poslu EPS ne bude na gubitku, da na njegov teret ne padne razlika u ceni između tarifnih cena za EPS i cena za vlasnike čiste energije? Jer, u onom što smo čitali piše da taj podsticaj – neće biti iz budžeta.

– To može jedino da se plati iz budžeta ili iz cene kilovat-časa. Dosta energetskih dozvola za to je ovde izdato, vetar je svakako interesantan potencijal i vetroparkovi će se u budućnosti svakako graditi. No, kada su u pitanju dozvole, sve mi to pomalo liči na situaciju kao kada planinar osvoji neki vrh i pobode zastavicu. To ne znači da je on postao i vlasnik tog vrha. Ja sam pristalica postupnosti. Umesto 200 MW, neka bude pet. Smatram da EPS u tom pogledu treba da bude ofanzivniji i pošto mi često citiramo ČEZ, vredelo bi pomenuti i da je taj ČEZ uveliko ušao u izgradnju vetroparkova. Što se nas tiče, mislim da je za EPS interesantna pre svega Vlasina, kao lokacija koju ne bi trebalo prepustiti stranim investitorima i na kojoj se iz vetra može proizvoditi energija za potrebe EPS-a. Istovremeno, EPS mora da nauči da balansira ovu vrstu energije, jer je to složen posao koji dosta i košta.

Da li postoji opasnost da u tom projektu EPS bude gubitnik?

– EPS ne želi ni da razmišlja o tome. Nikome ne može da padne na pamet da mu to nametne.

Da bi Srbija 2015. godine imala dovoljno električne energije, ali i da bi imala čistu vodu, vazduh i zemlju, potrebno je više od devet milijardi evra! To se može obezbediti iz prihoda EPS-a, kredita, zajedničkih ulaganja sa stranim kompanijama... Hoćete li uspeti da ubedite nadležne u vladi da je razvoj EPS-a nacionalni interes?

– Država je podržala tri razvojna projekta EPS-a, izgradnju tri nove TE.

Ali, samo stvaranjem pravnih pretpostavki.

– Tačno, i to je dobro, bar za početak. Preostaje još da se reši ključni problem – cena.

Od pripravnika do predsednika

Odnedavno ste na čelu Upravnog odbora JP EPS. Iako ste zaista već dugo u elektroprivredi, da li ste, ipak, nečim bili posebno iznenađeni, po dolasku na novu funkciju?

– S obzirom na to da sam zaista dugo povezan sa poslovanjem Elektroprivrede Srbije, ne mogu reći da sam nečim iznenađen. I u Agenciji za energetiku bio sam zadužen za „struju“, tako da sam proizvodnju i rad EPS-a i EMS-a pratio svakodnevno. Ipak je nešto na mene ostavilo jak utisak: kada sam došao na čelo Upravnog odbora – shvatio sam da me je u ovoj istoj kancelariji, u decembru 1980. godine, kao pripravnika, primio tadašnji direktor, sada pokojni Mileta Ješić... Ovaj put od pripravnika do predsednika Upravnog odbora nešto je što me zaista obavezuje.

Zamke za preduzetnike

– Iako se državna preduzeća najčešće okrivljuju za loš menadžment, ja znam i pojedina privatna preduzeća koja i te kako kubure sa njim. Neka, štaviše, nisu uspela da pređu ni onu treću preduzetničku zamku Pitera Drakera koja objašnjava kako je neophodno da poslove prenesemo na svoje saradnike. Ima, međutim, jedno naše veliko preduzeće u oblasti energetike koje je stiglo i do četvrte preduzetničke zamke a u nju se upada tako što vlasnik uspe da poslove prenese na saradnike, samo što onda ne zna – šta će sa sobom...

„Šargarepa“ bolja od kazne

– Kada govorimo o viškovima zaposlenih i eventualnim otkazima, citirao bih Džeka Velša, koji je napravio proporciju 10, 70, 20, pri čemu onih deset odsto zarađuje maksimalno, 70 procenata zarađuje solidno (a priželjkuje da se priključi onoj prvoj grupi), dok preostalih 20 procenata može da razmišlja o otkazu, maštajući, naravno, o tome da se približi drugoj grupi...

Smatram zato da je nagrađivanje zaposlenih ili, ako hoćete, „šargarepa“ (sistem nagrađivanja u najrazvijenijim zemljama Skandinavije), bolji metod za stimulisanje ljudi nego pretnja kažnjavanjem ili otkazom. Danas se ljudi pridobijaju, a ne kažnjavaju, jer uvek postoji opasnost da se kompanija koja želi da smanji broj zaposlenih uz pomoć otpremnina na koncu „ratosilja“ i najboljih ljudi.

Cena ekologije

– EPS je napravio „Zelenu knjigu“, plan da u ekologiju uloži 1,2 milijarde evra. Da bi samo to uspeo da isfinansira morao bi već danas da podigne cenu za 0,4–0,5 centi po kilovat-satu. Samo za ekologiju. A te poslove u zaštiti životne sredine mi moramo da uradimo, jer nam prosto niko neće dati da naše „divne gasove“ rasejavamo po okolini – kaže Marković.

Problemi u glavama

– Kod nas su problemi često pre svega u našim glavama. Recimo, čujem ponegde da se ljudi žale na slab napon, ali i da to prihvataju kao usud, kao nešto što se ne da izbeći. Kao da tako mora. Naši inženjeri konstatuju, recimo, da napon pada kada se uključi neka mašina, pa onda ispada da je napon odličan, samo što potrošači, eto, ne smeju da se uključe...

Strašno je kada se ljudi mire sa takvim stanjem umesto da, jednostavno, sagrade novu trafo-stanicu. Problem je u našim glavama i zbog toga što mnogi misle da samo drugi treba da se menjaju...

Inženjer elektrotehnike, doktor ekonomije

Dr Aca Marković je završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu, ali je potom magistrirao na beogradskom Ekonomskom fakultetu, a nešto kasnije doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Subotici sa temom „Razvoj sistema menadžmenta javnog preduzeća na osnovama holističkog pristupa“. Na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva strukovnih studija u Beogradu je profesor na predmetu Menadžment u energetici i Osnovi elektroenergetike, a na Univerzitetu u Novom Sadu docent za užu naučnu oblast ekonomije.

U svom radnom veku obavljao je mnogobrojne funkcije: između ostalog bio je glavni dispečer Elektroprivrede Srbije, pomoćnik generalnog direktora JP EPS i direktor Direkcije EPS-a za upravljanje elektroenergetskim sistemom, direktor JP „Elektroistok“, Beograd, pomoćnik direktora za razvoj u Direkciji EPS-a za razvoj i član Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije.

Oženjen je i otac troje dece.

Objavio je knjige: „Holistički koncept menadžmenta javnog preduzeća“ i „Izvorišta majstorstva menadžera“.