KOME TREBA NUKLEARKA U SRBIJI

Rukavica je bačena: ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin nastavlja taktiku svog prethodnika i imenjaka Aleksejeva, koji je svojevremeno (11. decembra 2007. godine) najavio međudržavni naftno – gasni sporazum Moskve i Beograda. Konuzinu se u ponedeljak najpre omakla (?) izjava da vlade iz Kremlja i Nemanjine pregovaraju o izgradnji nuklearke u Srbiji a potom je, možda i sam iznenađen reakcijom medija i javnosti, donekle revidirao zvaničnu izjavu pa rekao da Rusija nudi Srbiji takav jedan nuklearni projekat. Sve uz komentar da će to doprineti tome da Srbija postane izvoznik struje. Pomenuo je ambasador Konuzin i moratorijum, za koji je iz ministarstva rudarstva javnosti ukazano da važi do 2015. godine.

NE Krško na Savi

Da nije reč o diplomati, ambasadoru zemlje koja na Balkanu, pa samim tim i u Srbiji, učvršćuje svoj položaj parirajući zapadnim velikim igračima, moglo bi se reći da je reč o ishitrenoj izjavi. Ali, setimo se, isti ambasador srpskoj javnosti otkrio je i to da je srpski predsednik Boris Tadić od ruskog kolege Dmitrija Medvedeva tražio pozajmicu. O tih milijardu evra pregovori su u finišu. I, sinhronizovano sa tim stiže glas iz Moskve da nas osim u gasovodu Južni tok Rusi uključuju i u projekat izgradnje nuklearke.

Po ovoj inicijativi niko od srpskih političara nije se zvanično oglasio. Svi se prave nemušti i, sve neodoljivo podseća na kampanju koju su Rusi otvorili pre dve godine, kada se u vrlo kratkom vremenu od inicijative stiglo do memoranduma, protokola, stavljanja potpisa u Kremlju.... Sve u paketu sa izborima. Reklo bi se, sreća je da, za sada, zvanično, nema najave izbora i Srbiji.

Malo je čudno što u kampanju za igradnju nuklearke otvoreno još nije krenuo nuklearni lobi. A on je u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu vrlo jak. Protivnici energije iz atoma stidljivo dižu glas i priznaju da ne bi javno da se eksponiraju. Njihovo pravo, rećićemo.

Tako ispada da je u Srbiji malo onih koji su spremni da narodu, koji se još sa strahom seća Černobila, objasne otkud pominjanje ovakvog projekta kada Srbija nema ni nuklearnog goriva ni tehnologiju, kada nema kadrove, nema sredstva kao ni lokaciju gde bi gradila nuklearku. A, od proizvodnje i prodaje struje niko se nije obogatio.

Oni koji prate dešavanja u ovom sektoru elektroenergetike ističu da danas niko u Evropi, osim Finske ne gradi nuklearku. Kako kažu, već 25 godina se javnosti servira informacija da u svetu radi više od 400 nuklearki a da je još 200 u izgradnji. A u međuvremnu je u pogon pušteno tek dvadesetak nuklearnih elektrana – dakle, deset puta manje. I, one su, uglavnom u Kini, Indiji, Koreji... Nema novih nuklearki u SAD. A u Evropi, Finci su pre šest meseci zaustavili projekat, u sedmoj godini gradnje, jer je cena izgradnje u međuvremenu porasla 3,5 puta u odnosu na prvobitno ugovorenu. Taj projekat je još na nivou građevinskih radova.

I u Francuskoj su, takođe, odustali od izgradnje nuklearne elektrane koja je generacija “zamrznutog” finskog projekta. Ni u SAD, kao ni i Evropi ne grade nove nuklearke.

Postavlja se, dakle, pitanje, zašto Srbija da gradi nuklearnu elektranu? Uz to, jasno je da zemlja, koja intenzivno pregovara o kreditima i pozajmicama od Svetske banke, MMF-a i Rusije, nema sopstvenog kapitala i teško da može računati na to da će uspeti da finansira jedan tako skup investicioni projekat – kakav je nukearka.

Nije zanemarljivo ni to što Srbija nema odgovarajuću lokaciju za nuklearku. Jedina izvesna i moguća lokacija bila bi obala reke Dunav, negde u neposrednoj blizini Novog Sada i Beograda. Možda nije slučajno to što je Konuzin baš u Novom Sadu najavio gradnju nuklearke. Ali, ne treba zaboraviti da su to najgušće naseljeni delovi Srbije.

U ovoj Srbiji, pri tome, nema kadrova za izgradnju i servisiranje jedne nuklearne elektrane. Upućeni u ovaj sektor ističu da je 95 odsto nuklearno orijentisanih kadrova iz prethodnog veka sada već u penizji.

Moglo bi se reći da su za peniziju i postojeće tehnologije nuklearki koje se nude od međunarodnih firmi koje pokušavaju da prodaju opremu. Jer, reč je o tehnologiji iz perioda sedamdesetih godina prošlog veka. A tu je, da podsetimo, još nerešeno pitanje odlaganja radioaktivnog otpada. Pod uslovom, naravno, da ga ne koriste kao oružje ili skladište na neodgovarajući način.

Ne treba, takođe, smetnuti s uma da je Srbija u procesu priprema za gradnju dve termoelektrane na lignit u Kolubari i Obrenovcu ukupne snage od 1.500 megavata, kogeneratvne gasne toplane – elektrane u Novom Sadu od 400 megavata, hidrocentrala na Drini čiji je raspon instalisane snage između 150 i 450 megavata i da poseduje kapacitet od najmanje 500 megavata u obnovljivim izvorima energije.

U sadašnjim uslovima potrošnje električne energije u privredi i domaćinstvima Srbija će, sa ovim planiranim kapacitetima, siurno imati struje i za izvoz. A zbog velikih troškova gradnje nuklearki i skladištenja nuklearnog otpada jasno je da sa sadašnjim cenama struje, ne samo u Srbiji već i u Evropi, nema zarade od izvoza električne energije proizvedene u nuklearki. Sadašnja cena je, inače, oko 40 evra po megavatsatu.

Svi koji zagovaraju izgradnju nuklearki “zaboravljaju” činjenicu da su ranije elektrane koje struju proizvode cepanjem atoma građene kao državni projekti. U vreme sadašnje svetske ekonomske krize, teško da bi i bogatije države od Srbije mogle da finansiraju nuklearnu elektranu. Jer, izgradnja nuklearke kapaciteta 1.000 megavata košta od 2,1 do 2,5 milijardi evra.

Nije zgoreg podsetiti na to da je i u neposrednom komšiluku, Bugarska odustala od izgradnje nuklearke Belane. Reč je o projektu koji su planirali sa Rusima. Nameće se pitanje nije li ova ponuda Konuzima samo pokušaj da se u Srbiju prenese gotov ruski projekat za Belane?