BALKANSKA NUKLEARNA GROZNICA

Dok se u svetu promovišu nove generacije nuklearnih elektrana Ukrajinci, konačno, rešiše da „sahrane“ Černobilj a Rumuni da zatvore svoj rudnik uranijuma... Ali, to ne znači da će severoistočni nam sused odustati od energije dobijene cepanjem atoma. Uranijum će uvoziti a nuklearku njihov Nuclearelectric gradi kao džoint venčer posao sa italijanskim Enelom, nemačkim RWE-om, španskom kompanijom Iberdrola, belgijskim Electrabelom, češkim ČEZ-om i velikim svetskim proizvođačem čelika ArcelorMittalom.

Gradnju nuklearke planira i zapadni nam sused, Hrvatska, ali ne na svojoj teritiriji već u Albaniji. Premijeri dve zemlje, Ivo Sanader i Sali Beriša u partnerstvo su pozvali Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Hrvatska štampa izveštava da su se dva premijera dogovorila da se u projekt mogu uključiti i BiH i Crna Gora kroz koje će, dalekovodima, električna energija biti isporučivana Hrvatskoj. I dok Podgorica ćuti oglasio se Amer Jerlagić, generalni direktor Elektroprivrede BiH koji kategorično odbija nuklearni savez na Balkanu.

Maketa nuklearke Erdut

BiH neće nuklearne kilovate

„Bosni i Hercegovini ne treba nuklearna elektrana, jer imamo drugih neiskorištenih elektroenergetskih potencijala. Imamo 40 posto neiskorištenih hidrokapaciteta, ali i ugalj, što druge zemlje nemaju. Zašto bismo novac ulagali u Albaniju kada možemo u svoju državu”, kaže Jerlagić za Dnevni avaz, tvrdeći da Elektroprivreda BiH „definitivno nije zainteresirana za takvu vrstu projekata, niti se o eventualnoj izgradnji nuklearne elektrane u BiH ikada razgovaralo. Ne znam u kojem je kapacitetu predviđena ta nuklearka, obično ih grade dva puta po 1.000 megavata. Ako mi imamo u planu u Tuzli i Banovićima dva termobloka od 500 megavata, onda je jasno šta je isplativije“.

Jerlagić navodi da se na reci Bosni, od Rajlovca do Doboja, može izgraditi 25 hidroelektrana, ukupnog kapaciteta 350 megavata ulaganjem od oko milijardu konvertibilnih maraka. Komentarišući da male hidroelektrane neće narušiti prirodni ambijent Jerlagić ističe da bi njihovom gradnjom bile uposlene domaće cementare, građevinske firme, radnici i stručnjaci.

„Zašto razgovaramo o nuklearkama kada bi od pomenutih milijardu maraka većina novca, oko 600 miliona KM, ostala našim kompanijama. U Tuzli ćemo imati zaposlene naše ljude, naš ugalj i ne vidim zašto bismo tražili hljeba preko pogače. BiH ima sve potencijale da bude lider u proizvodnji energije u regiji,“ ističe Jerlagić.

Medijske nuklearne pečurke

Nisu na Balkanu, međutim, svi protiv nuklearki. Jer, Bugari hoće da aktiviraju reaktore u Kozloduju i, čini se, time se uklapaju u trend ostalih evropskih zemalja, koje preispituju svoje pređašnje odluke o tome da nuklearnu energiju zamene nekom od dostupnih alternativa. Poput pečurki posle kiše i u svetu, a ne samo u našem neposrednom okruženju, „niču“ nove i pale se ugašene nuklearnke. Na prvi pogled to je rezultat procena da je cena sirove nafte, čija eksploatacija je pri kraju, hirovita i da gas, kako Rusi poručiše potrošačima širom planete, nikada više neće biti jeftin. Zagovornici energije iz atoma ističu da su nuklearke rešenje za prevazilaženje energetske krize za 21. vek, dok njihovi protivnici tvrde da je reč o lobiranju koje finansiraju proizvođači postrojenja za nuklearne elektrane.

Kako god bilo, nuklearke su tu, svuda oko nas, a mnogi stratezi ih i bukvalno zagovaraju i u samoj Srbiji. Ovde je, doduše, na snazi moratorijum ali, nuklearni lobi se dosetio pa tvrdi da moramo školovati stručni i naučno potencijal, kako bi Srbija imala odgovarajuće kadrove za buduće nuklearke, kada, kako kažu, za to dođe vreme.

Više agilnosti, međutim, pokazuju „domaći“ lobisti iz inostranstva. Tako na primer Zoran Dičić, specijalista menadžer na projektima nuklearnih elektrana Ardsley iz Njujorka piše tekst (objavljen ovih dana u Politici) u kome kaže da bi „idealna lokacija elektrane (nuklearne) u odnosu na električnu mrežu Srbije bila između HE Đerdap i TE Kolubara“, kao i na Dunavu. Ovaj autor zagovara ideju da nuklearku u Srbiji gradi internacionalna privatna korporacija, koja bi bila vlasnik „a Srbija bi bila kupac struje. Ovakav model bi istovremeno rešio mnoga pitanja u vezi sa snabdevanjem goriva, pitanje uskladištenja utrošenog goriva i praćenje i primenu savremenih internacionalnih regulativa. Internacionalizacija vlasništva elektrana je danas normalna transakcija. Od nekoliko korporacija, koje su danas specijalizovane za nuklearne elektrane, najaktivnije su Areva u Francuskoj, i Ekselom i Enterdži u SAD.”

Hrvatski nuklearni feniks

Iz ovih nekoliko redova jasno je za koga lobira gospodin Dičić. No, njegov glas nije usamljen u Srbiji kao ni na Balkanu. Gradnju nuklearne elektrane u Hrvatskoj najavljuju već godinama. Ideja je još iz vremena bivše SFRJ a vaskrsla je, ponovo, i u medijima (novi Feral) početkom prošle godine. Lokacija Erdut, nadomak Osijeka, pominjana je kao idelana i za gradnju hrvatske nuklearke na Dunavu u vreme bivše države, krajem 70-ih godina prošlog veka. Tada su započeta geofizička, geomehanička, hidrološka, hidrogeološka i seizmička ispitivanja. I, lokacija u Erdutu proglašena je tada najboljom u Europi za nuklearke. Tada je planirano da nuklearka ima snagu od 4.000 megavata, što je kapacitet veći od ukupne instalisane snage Hrvatske elektroprivrede (HEP).

Zagovornici nuklearke u Hrvatskoj ističu da je takva elektrana neophodna zbog povećane potrebe za električnom energijom i smanjenja efekta staklene bašte. U samoj Slavoniji nisu baš bili oduševljeni time što će se naši u zagrljaju dve nuklearke. Naime, u blizini je i nuklearka s one stran granice (u Mađarskoj).

Izgradnja nuklearke u Erdutu je zabrinula i u Srbiji sve one koji se plaše nuklearnih reaktora jer, lokacija za ovu elektranu je na samo nekoliko stotina metara od granice dve zemlje.

Posle 11. februara i dogovora hrvatskog i albanskog premijera da je zajednički grade u Albaniji, protivnici nuklearki u Srbiji, pa i samoj Hrvatskoj mogu da odahnu.

“Projekt zajedničke nuklearke nije planiran u hrvatskoj energetskoj strategiji, nego je rezultat bilateralnog dogovora koji često znaju iznenaditi i iznjedriti nove ideje. Znamo samo da je tu ideju prvi iznio premijer Sanader, a odmah je prihvatio premijer Berisha. U Albaniji su već prije počele konkretne javne rasprave o gradnji nuklearne elektrane, i taj je proces sada u završnoj fazi. Oni su, dakle, vrlo blizu finalizacije te ideje, zbog čega su i pokazali spremnost na suradnju s Hrvatskom. Rano je još govoriti o investicijama te cijeni i količini električne energije koju bi Hrvatska dobivala”, komentariše za Jutarnji list Tomislav Mazal, glasnogovornik Ministarstva gospodarstva Hrvatske.

Preliminarni dogovor dva premijera treba da bude razrađen već u martu, kada će hrvatska delegacija otputovati u Tiranu. U Hrvatskoj već računaju s tim da će sa Albancima nuklearku graditi HEP. Pominje se da će elektrana biti kapaciteta od najmanje 1.600 megavata i da će to HEP-u biti “vjetar u jedra u prerastanju u velikog regionalnog energetskog igrača”.

Italija zagrejana za albansku nuklearku

Zbog toga što je je u Italiji, referendumom iz 1987. godine zabranjena upotreba nuklearne energije, sa Apeninskog poluostrva su aprila prošle godine stigle ozbiljne najave da ova zemlja planira da graditi nuklearne elektrane u susednim zemljama, koje imaju izlaz na Jadransko more. Konkretno su apostrofirane Albanija i Crna Gora.

“Na taj bi način Italija bi na srednji rok osigurala podmirivanje potražnje za energijom. Informacije koje cirkuliraju na međunarodnim skupovima pokazuju da su zemlje s druge strane Jadranskog mora otvorene za zajednička ulaganja u nuklearnu energiju. Meni se čini da su ispunjeni svi geopolitički preduslovi za uspeh takvog projekta,” rekao je tada italijanski političar Giulio Tremonti za italijanske medije. Ostaje da se vidi hoće li se Italija priključiti albansko – italijanskom nuklearnom dvojcu, iako, bar zvanično, nije pozvana.