Prodaja bez razumnog razloga

U senci donošenja Zakona o radu, protesta sindikata i skupštinskog prepucavanja, predstavljanja maketa Beograda na vodi i ostalih najava velikih investicija koje samo što ne stignu - javnost je pomalo zaboravila nameru ove vlasti da uskoro krene u privatizaciju velikih državnih i javnih preduzeća, pri čemu je Telekom Srbija prvi kandidat za prodaju. Nedavno se i Sindikat Telekoma javno suprotstavio privatizaciji ovog preduzeća koje je u prošloj godini ostvarilo neto dobit od 15,3 milijarde dinara i tako bio kompanija sa drugim najvećim profitom u Srbiji.

Iza namere da se prodaju državne kompanije sasvim sigurno, pre svega, stoji namera da se popuni, razvaljeni budžet Republike Srbije. Postavlja se pitanje koliko je opravdano prodati imovinu zarad pokrića tekućih troškova, gde je otplata kamata po ranijim dugovima jedna od najvećih stavki.

Zašto prodavati nešto što donosi profit?

Miroslav Joksimović, predsednik Sindikata Telekom Srbija ističe da ne vidi razlog za prodaju čitavog državnog kapitala u Telekomu, mada nije protiv mešanja privatnog kapitala ali uz uslov da država sačuva za sebe kontrolni paket od 25 do 30 odsto.

„Telekom je u prošloj godini ostvario dobit od 140 miliona evra i isplatio ove godine državi dividendu od 5,5 milijardi dinara, a do kraja godine će još jednom uplatiti deo dividende. Telekom je taj rezultat ostvario u uslovima konkurencije. Tu su Telenor, VIP, SBB, da ne spominjem i druge kompanije. Stalno nas prozivaju kao da smo javno preduzeće, a mi punimo budžet“, kaže Joksimović, dodajući da Telekom zapošljava 9.067 radnika, a još oko 100.000 ljudi, partnera, dobavljača, konsultanata iz IT industrije živi od poslova sa ovom kompanijom.

Ako Telekom kupi neka velika inostrana kompanija, jasno je da će raditi sa svojim dobavljačima i partnerima, pa se postavlja pitanje šta će biti sa tih 100.000 ljudi.

Cena telekomunikacionih kompanija u Evropi uopšte, niska je u ovom trenutku a konkurencija na ovom tržištu sve je jača u vidu internet komunikacije, društvenih mreža, ali i EU regulativa kojom se ukida roaming.

Kao jedan od glavnih razloga u korist prodaje Telekoma, vlasti navode da mi ne umemo da upravljamo kompanijama. Joksimović ističe da bi i sadašnji direktori odlično vodili kompaniju samo kada im se država ne bi mešala u posao.

„Bolje od prodaje bi bilo da je menadžment nezavisniji od države. Sada menadžment mora da se konsultuje sa vladom, mora da sprovodi politiku vlade, a to nas često košta gubljenja prihoda. Mogli bi i naši direktori da rade dobro kada bi se država povukla iz upravljanja. Osim toga, ovde vlada neka uravnilovka, niko ne sme da kaže da ima platu veću od 100.000 dinara, što je smešno. Zato nam i odlaze kadrovi u Telenor i VIP, i to ne samo visoko obrazovani, već i stručnjaci sa srednjom stručnom spremom. Ko će da vodi firmu i da odgovara, čak i krivično, za njeno poslovanje, a da prima platu od 100.000 dinara? Ako neko napravi profit od 140 miliona evra onda treba da dobije bonus, ali treba i zaposleni da dobiju nagrade“, smatra Joksimović.

Miroslav Joksimović

Ko primorava državu da se odrekne Telekoma?

Sa deficitom republičkog budžeta u prvih pet meseci ove godine od 114,6 milijardi dinara, odnosno nešto manje od milijardu evra (što je na godišnjem nivou skoro 2,5 milijarde evra) i javnim dugom od 20,65 milijardi evra na kraju maja ove godine, jasno je da vladi očajnički treba novac da se pokrije tolika razlika između prihoda i rashoda. Međutim, da li bi prodaja Telekom išta rešila osim što bi odložila probleme za koji mesec?

Prema procenama, vrednost celog Telekoma u ovom trenutku bila bi oko 1,4 milijarde evra. Ovo se bazira na prošlogodišnjoj EBITA, odnosno dobiti pre poreza i amortizacije koja je iznosila 280 miliona evra. Kako objašnjava Joksimović, u Evropi se najčešće pri proceni vrednosti ovaj pokazatelj množi koeficijentom uspešnosti koji iznosi pet što dovodi do pomenute cifre od 1,4 milijarde evra. Kada se od toga oduzme 400 miliona evra duga, za raspodelu akcionarima ostaje oko milijardu evra. Trenutno država poseduje 58,11 odsto akcija Telekoma, građani Srbije 14,95 odsto, zaposleni i bivši zaposleni u ovoj kompaniji 6,94 odsto i sam Telekom 20 odsto koje su otkupili od grčkog OTE-a.

Dakle, država bi mogla da računa na oko 600 miliona ili ako kupci budu darežljivi možda i 700 miliona evra od prodaje najbolje državne kompanije. To bi bilo dovoljno da se pokrije deficit u budžetu samo u prvom kvartalu ove godine. Pri tome, tu se ne računa socijalni program za otpuštanje koji bi verovatno država morala da preuzme na sebe. Na primer, u Hrvatskoj je, nakon što je Dojče telekom kupio Telekom Hrvatske, od 11.400 zaposlenih otpušteno 5.700 ljudi.

„Prodaja Telekoma bi državi donela pokriće deficita za tri-četiri meseca. To nema nikakve logike i jedini razlog za prodaju vidim ako država „mora“ da ga proda, ali to treba reći javno, pa da građani odluče o tome. Mi nismo protiv mešanja kapitala i to bi verovatno donelo olakšanje u poslovanju jer ne bi imali prepreke zbog državnog vlasništva“, kaže Joksimović.

Postavlja se pitanje i šta će biti sa 20 odsto akcija koje pripadaju kompaniji, a koje je Telekom otkupio od OTE-a pre 2,5 godine za 380 miliona evra. Prema rečima Joksimovića niko neće da plati te akcije jer će i onako doći u njihov posed kada kupe državni udeo od 58 odsto, tako da petina preduzeća kupcu dolazi „gratis“.

„Zato sam još pre dve godine predlagao da se ovih 20 odsto akcija poništi, pa bi se tako povećalo učešće sadašnjih akcionara u Telekomu. Državni udeo bi se povećao na 72,5 odsto, građana na 18,5 odsto, a radnika na 8,75 odsto, ali država nikako da se odluči na to“, ističe Joksimović.

Pre samo nekoliko dana, meksički tajkun i najbogatiji čovek na svetu Karlos Slim kupio je većinski udeo u Telekomu Austrije, inače vlasniku VIP-a i jednom od glavnih konkurenata za Telekom Srbija. Ipak, austrijska država je zadržala paket od 28 odsto akcija sa čime može da utiče na osnovne strateške odluke kompanije. I sindikalci u Telekomu se zalažu da, ako već mora da se proda, država ipak zadrži kontrolnih 25 do 30 odsto kako bi se osigurala prava zaposlenih, kvalitet usluge i nastavak investiranja u zemlji.

Protiv prodaje Telekoma su i stručnjaci i ekonomisti, ističući da će novac od prodaje neizostavno otići u potrošnju i vraćanje ranijih dugova, a država će ostati bez imovine, investicija i prihoda od državnog kapitala.

Mahmut Bušatlija

Štetno po javni interes

Konsultant za strane investicije Mahmud Bušatlija se protivi privatizaciji, ne samo Telekoma, na način kako je to do sada rađeno a kao i što se sada pokušava, jer je to štetno po javni interes.

„Telekom je i dalje monopolista u fiksnoj telefoniji i ne sme se prodavati državni monopol privatnom, dok nezavinse regulatorne agencije ne budu stvarno kontrolisale da svako pod istim uslovima može da pristupi mreži. U Nemačkoj veći deo fiksne mreže drži Dojče telekom ali država kontroliše da svi mogu da pristupe mreži. Ako bi mi prodali Telekom i mrežu, imali bi velikih problema u pregovorima sa EU zbog toga što nismo obezbedili ravnopravan pristup mreži, a privatnu stranu kompaniju nikada ne bi mogli da nateramo da se odrekne te pozicije. Posle bi država morala milijarde da ulaže u novu mrežu.

Drugi razlog zašto država ne treba da prodaje kompanije je to što država bez imovine nije država. Očigledno je da se budžet ne može finansirati samo od poreza i doprinosa i ne treba se odicati prihoda od kapitala. Jeste da bi oni mogli biti i veći kada bi se profesionalno upravljalo kapitalom“, smatra Bušatlija.

On napominje i da cena koja se postigne neće mnogo pomoći budžetu, a otićići će tamo gde mora - a toje razduživanje, a ne investicije.

„Ako prodate nešto što donosi pare, a ne investirate, to je gubitak za javni interes. Ako prodate telekomunikacionu kompaniju, nemate u šta da uložite što će donositi veći profit“, ističe on.

Pored toga, on smatra da Dojče telekom verovatno neće biti zainteresovan ako dođe do prodaje, jer zašto bi OTE, koja je u vlasništvu Dojče telekoma prodavala 20 odsto ako hoće celu kompaniju. Naravno, bio bi skandal ako bi kupili te iste akcije jeftinije nego što su ih prodali Telekomu dve, tri godine ranije. Takođe, za Dojče telekomom se vuku repovi u ovom regionu nakon što su pre nekoliko godina isplivale afere sa korupcijom u Crnoj Gori i Makedoniji a što su otkrili američki istražni organi.

Drugi veliki kandidat je Telekom Austrije koji je već pomenut i u koji će navodno Slim uložiti milijardu dolara za širenje na teritoriju jugoistočne Evrope, gde se ubraja i Srbija. Bušatlija ukazuje da je Telekom Austrije lošije firma od Telekoma Srbije, ima manje korisnika i prate je afere i interne istrage. Takva firma bi, prema njegovim rečima, samo gledala što pre da maksimizuje profit što znači otpuštanje ljudi, rezanje investicija i poskupljenje usluga, a to je šteta za sve građane.

Mlađen Kovačević

Protiv prodaje „zlatnih koka“ je, principijelno, i ekonomista Mlađen Kovačević. On napominje da je 99 odsto verovatnoća da bi novac od prodaje otišao u budžet gde bi ga pojeli, a za dve godine ne bi bilo više uplata u budžet po osnovu profita. On pocenjuje i da bi strani kupac ubrzo gledao da podigne cene, a to bi na tržištu sa svega tri igrača i konkurencija pratila.

On ističe i bezbedonosne razloge zbog kojih država ne bi smela da proda Telekom, a posebno ne strancima.

„Ne bi dobili ni dobru cenu jer svi znaju u kakvoj smo očajnoj finansijskoj situaciji i koliko nam trebaju pare. I pre nekoliko godina, kada je prethodna vlada pokušala da ga proda, nisu dobili ni blizu očekivane ponude. Iako to ne bi značilo mnogo za budžet, bojim se da je situacija „daj šta daš“, zaključuje Kovačević.