Poslovni ambijent i prioriteti, a onda - reindustrijalizacija

Iz Ministarstva finansija prošle nedelje stiglo je saopštenje da je industrijska proizvodnja u februaru povećana za čak 13 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine. Naravno, nigde nije spomenuto da je u februaru prošle godine privreda bila skoro zaustavljena na minus 20 i okovana snegom i ledom, pa zbog niske osnovice sada deluje kao da se radi o visokom rastu. Međutim, to nije zasmetalo da se pošalje optimistička poruka da će vlada merama ekonomske politike nastojati da se ovi trendovi u industriji nastave.

Takođe, poručeno je da je Ministarstvo finansija i privrede pri kraju izrade akcionog plana reindustrijalizacije Srbije kojim će detaljno biti razrađene konkretne mere za podsticanje privrede, izvoza i zapošljavanja.

Uspešno oslobađanje od industrije

Neki drugi podaci, međutim, ukazuju da je Srbija ipak daleko od industrijalizacije i rasta zaposlenosti budući da je samo u prva dva meseca ove godine bez posla ostalo više od 9.000 judi, a u toku prošle godine čak 170.000. Među otpuštenima, po pravilu, najviše ima radnika iz industrije, a u poslednjih 20 godina čak 700.000 ljudi manje zaposleno je u industriji. Zato ni ne čudi što je od 2000. do 2010. godine Srbija smanjila udeo industrijske proizvodnje BDP sa 22,3 odsto na samo 16 odsto.

Kako je primetio ekonomista Miroslav Zdravković, samo četiri zemlje su se bolje oslobodile zavisnosti od prerađivačke industrije, a to su Kirgistan, Jermenija, Malta i Irska. Za tih deset godina Srbija je pala sa 20. mesta po učešću industrije u bruto domaćem proizvodu na 51. mesto u 2010. godini. Srbija je, prema podacima Organizacije za industrijski razvoj UN (UNIDO), imala prosečan pad dodate vrednosti u prerađivačkoj industriji od 0,9 odsto godišnje do 2005. godine i rast od 2,2 odsto do 2010. godine.

Možda i veći problem od fizičkog smanjenja proizvodnje je što je sa onih 700.000 radnika iz industrije otišlo i - znanje. U proizvodnji, prema rečima stručnjaka, novac je od sekundarnog značaja, dok je najteže napraviti dobrog inženjera koji zna nešto da napravi.

Ideje o reindustrijalizaciji pojavile su se početkom svetske ekonomske krize, kada se videlo da dotadašnja ekonomija, zasnovana na finansijama, trgovini, nekretninama i uvozu, poznata i kao kazino ekonomija, vodi samo u propast.

Nova mitologija

Zanimljivo je da su najglasniji zagovornici ove ideje – o reindustrijalizaciji - upravo oni koji su vodili ekonomsku politiku deindustrijalizacije.

Kako primećuje Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu,

ideja o reindustrijalizaciji nije ništa novo. Još 2009. godine na skupu na Kopaoniku rečeno je da je potrebna reindustrijalizacija, da postoje šanse za to u energetici, poljoprivredi, građevinarstvu i infrastrukturi, ali problem je što nijedna od tih grana nije industrija.

Tri grupe ljudi se zalažu danas za reindustrijalizaciju. Na čelu parade je bivši ministar za privatizaciju, danas predsednik Saveza ekonomista Srbije, koji se za tri, četiri godine svog mandata zdušno zalagao da srpska industrija nestane. Druga grupa zagovornika reindustrijalizacije su srpski tajkuni koji su se obogatili na jakom dinaru, uvozu i trgovini, a ne na proizvodnji i izvozu. Treća grupa su savetnici i ekonomisti koji su deset godina ćutali i sada, 2013. godine se setili da nam treba i industrija, ističe Savić, dodajući da reindustrijalizacija preti da postane magična reč, kao što je privatizacija bila početkom 2000-ih.

Jak dinar protiv obnove industrije

Za pravi oporavak industrije, ipak, potrebno je mnogo više od optimizma i obećanja. Za početak, Savić napominje da treba promeniti eknomsku politiku. Umesto jakog dinara da se sprovodi umerena depresijacija i da se stvore uslovi da se oni koji se bave uvozom i trgovinom - okrenu proizvodnji i izvozu.

Ono što bi reindustrijalizacijom trebalo da se postigne jeste povećanje  proizvodnje, zaposlenosti i izvoza.

Savić ocenjuje da je važan instrument i razvojna banka, ali na malo drugačijim osnovama nego što to srpski privrednici zamišljaju.

Tu je jedan od važnih instrumenata razvojna banka, ali ne kako to misle tajkuni, da se daju krediti od jedan, dva odsto, sa grejs periodom, a da se za te pare uvozi roba iz Kine i prodaje uz maržu od 300 odsto. Prioriteti ne treba da budu granski, već na nivou proizvoda, da se vidi šta se može prodati u svetu. Ta pomoć treba da bude vremenski ograničena i da se ne dobija po imenu, već da je dobiju oni koji izvoze i zapošljavaju ljude, smatra ovaj profesor ekonomije.

Da vrate pare od neuspešnih subvencija

I fiskalna politika se može koristiti za podršku proizvodnji, kroz poreske olakšice za jasno definisane proizvode i delatnosti.

Vođenje industrijske politike subvencijama kako to radi ministar Dinkić je presipanje iz šupljeg u prazno. Subvencije imaju smisla samo ako se definiše koji proizvodi se subvencionišu i kada se izračunaju direktne i indirektne koristi.

Takođe, subvencije treba da traju, na primer, pet godina. Sada Fiat subevncionišemo već četiri godine, a ko zna dokle ćemo. Ako se ciljevi ne ostvare, firma treba da vrati pare u budžet, upozorava on.

Ono što se podrazumeva je da Srbija napravi opšte uslove poslovanja kao u razvijenim zemljama. Sve subvencije i oslobađanja od poreza ne vrede ako proizvođač ne može da naplati, ako mora pred šalterom da čeka u nedogled i gleda da li će ili neće dobiti neku dozvolu.

Kako Savić objašnjava, kada bi ovo sve uradili onda nam određivanje prioriteta ne bi ni trebalo, jer bi se ljudi sami okrenuli onome što je isplativo, a to bi bili izvoz i proizvodnja.

U sadašnjim uslovima dolaze investitori koji su zaštićeni kao beli medvedi, kao što je bio Ju es stil, ili Fiat, ili špekulanti koji dođu naprave profit i odu. Na žalost, nema onih koji bi došli sami zato što im se isplati raditi u Srbiji, zaključuje Savić.

Obnovitelji bez interesa za obnovu?

U okviru Saveta za nacionalni oporavak formirana je radna grupa za reindustrijalizaciju čiji je predsednik Branislav Grujić, bivši predsednik udruženja Privrednik i predsednik kompanije PSP Farman, poznate po gradnji nekretnina u Rusiji, Miloš Bugarin, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Draginja Đurić, predsednik IO Banke Inteze, Goran Perčević vlasnik Interkomerca, preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu, Toplica Spasojević, vlasnik ITM grupe koja se uglavnom bavi uvozom i distribucijom poznatih svetskih brendova i profesori Bojan Dimitrijević, dekan Fakulteta za uslužni biznis i Dragan Đuričin, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Iz sastava radne grupe koja bi trebalo da artikuliše industrijsku politiku, jasno se vidi da nema nijednog industrijalca, odnosno čak i da se može govoriti o konfliktu interesa budući da bi njihov uvozni biznis nastradao ako bi se u Srbiji proizvodila roba koju uvoze.

Mahmud Bušatlija, konsultant za strane investicije i član Nacionalnog saveta za privredni oporavak primećuje da su najglasniji zagovornici reindustrijalizacije oni koji u praksi nisu pokazali da žele da učestvuju u industrijalizaciji ili su čak učestvovali u deindustrijalizaciji kroz privatizaciju proizvodnih firmi koje su nakon toga iskoristili za građevinsko zemljište. S druge strane tu su bankari koji jasno pokazuju da ih privreda ne zanima preterano i posluju, pre svega, sa državom -  kupovinom trezorskih zapisa Ministarstva finansija ili blagajničkih zapisa NBS.

Ekipa privrednika sa Kopaonika, sa skupa koji je nazivom bio posvećen reindustrijalizaciji, u rukama drži najveći deo kapitala u Srbiji, ali je udeo industrije u njihovim poslovima beznačajan. Za proces reindustrijalizacije neophodno je da se definiše gde zemlja želi da bude za 20 godina. Ovo što se radi od danas do sutra nisu nikakve reforme, napominje Bušatlija.

Srbija u špekulativnoj zoni

Imamo ogroman rizik zemlje i svrstani smo među one koje nisu privlačne za investicije. To povlači negativan kreditni rejting i od 2001. godine, od kada se meri rejting za Srbiju, nalazimo se u špekulativnoj, a ne investicionoj zoni.

To je i potvrdila i privatizacija u kojoj je u zemlju dolazio uglavnom špekulativni kapital, kaže Bušatlija.

Osim toga, dok korporativni sporovi u EU traju dve godine, a izvršenje sudske presude 60 do 90 dana, kod nas sporovi traju i po 30 godina, a izvršenje presude ne mora da se desi nikad.

Ogromna prepreka privrednom rastu je javni dug koji je prešao 65 odsto. To je nivo duga koji je opasan i za razvijene zemlje, a posebno za Srbiju koja je zemlja u razvoju bez stabinosti.

Kako planirati industriju kad zbog tolikog javnog duga ne znamo kada će i za koliko biti povećani porezi. Investicija zahteva dugoročan i predvidiv ambijent, ističe ovaj konsultant i dodaje da ove godine treba da se zadužimo 5,5 milijardi evra, od čega su 4,5 milijarde da vratimo dugove i još milijardu za ovogodišnji budžet.

Političari – i ekomisti – za čuđenje

Nama treba još tri milijarde evra investicija godišnje i to da dve trećine budu grinfild, dakle otvaranje novih fabrika. U zbiru to bi iznosilo preko osam milijardi evra godišnjeg zaduživanja. To nikad nismo mogli, a posebno ne sad kada treba da reprogramiramo već postojeći dug. A onda pričaju o reindustrijalizaciji. Tu se ni ne čudim političarima, da nešto znaju o ekonomiji ne bi se bavili politikom, već ekonomistima koji su nekad zagovarali liberalizaciju, deregulaciju i privatizaciju, a sada napadaju liberalizam čiji su glasnogovornici bili do juče, ogorčen je Bušatlija.

Da je neophodno prvo urediti privredni ambijent, slaže se i Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika.

Po onome što sam video, shvatanje reindustrijalizacije je naivno i besmisleno, kao da se radi o nasadu voća, pa stari izvadimo, a novi posadimo. Prvo treba otkloniti uzroke deindustrijalizacije, a onda raditi na reindustrijalizaciji. I nove firme će patiti od istih bolesti zbog kojih je prošle ugašeno preko 165.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Potrebna nam je poreska reforma i racionalizacija javnog sektora. Takođe treba i maksimalna kontrola raspodele podsticajnih sredstava i sektorska distribucija podsticaja, a ne po babu i stričevima. Kada se uradi veliko spremanje poslovnog ambijenta onda se može ići u pravljenje novih preduzeća, smatra Knežević, koji je i vlasnik tekstilne firme Modus. On poručuje da bi ova grana industrije, koja sada izvozi 700 miliona dolara godišnje, mogla udvostručiti izvoz, ali je potrebno prvo rasteretiti namete na rad, a opteretiti šverc i uvoz.

Smatra, takođe, da onaj ko nas je inficirao ne može nas izlečiti.