Sve veći trgovinski jaz

U srpskoj ekonomskoj stvarnosti dominira jedan termin, a to je deficit ili manjak. Gde god je moguće imamo deficite koji se stalno povećavaju. Prema saopštenju Republičkog Zavoda za statistiku, spoljnotrgovinski deficit u prvih šest meseci ove godine iznosio je preko tri milijarde evra što je za 13,6 odsto više nego u istom periodu 2011. godine. Izvoz u prvoj polovini godine gledano u evrima je povećan za skromnih 0,6 odsto i iznosio je 4,14 milijardi evra, dok je uvoz rastao znatno više, za 5,7 odsto i iznosio 7,2 milijarde evra. U dolarima mereno, srpski izvoz u prvoj polovini ove godine manji je od izvoza u istom periodu prošle godine za čak 7,1 odsto.

Pokrivenost uvoza izvozom iznosi 57,4 odsto što je pogoršanje u odnosu na prošlogodišnjih 60,5 odsto.

Nemoć onoga što je ostalo od izvoznog dela privrede pokazuje i to što izvoz nije povećan uprkos deprecijaciji dinara od 10,7 odsto u prvoj polovini godine što bi inače trebalo da pogoduje izvozu, a uvoz učini za toliko skupljim.

Najveći udarac izvozu zadao je odlazak Ju es stila iz Srbije i faktičko zaustavljanje proizvodnje u smederevskoj Železari, ali ono što čudi ekonomiste je kako je uvoz toliko rastao kada imamo smanjenje industrijske proizvodnje, ali i pad standarda i kupovne moći stanovništva.

Profesor Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka ističe da je na svetskom tržištu na koje bi mogli da izvozimo - teška situacija, a pre svega u Evrozoni koja je naše najveće izvozno tržište.

Osim toga što Železara ne radi, u prvoj polovini godine podbacila je i proizvodnja voća i povrća. Ono što me čudi je rast uvoza intermedijalnih proizvoda što su u stvari sirovine, iako imamo pad industrijske proizvodnje, kao i veliki rast uvoza robe za potrošnju. Prošle godine imali smo jačanje dinara prema evru od 5,5 odsto što se jako isplatilo uvoznicima. Verujem da su još prošle godine dogovorili uvoz koji se ostvario u prvim mesecima ove godine, verujući da će dinar i daje jačati, smatra Kovačević.

Slabljenje dinara bi trebalo da podstakne izvoz, ali u ovoj godini kurs je često išao gore-dole što nikako nije dobro za privrednike. Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu dodaje da izvoz nije značajnije porastao i zato što mi i nemamo šta da izvezemo.

Nije moguće povećati izvoz, ako nemate gotove proizvode. Da bi se proizvelo, treba da prođu meseci, pa čak i godine. Ipak loši rezultati u spoljnoj trgovini nisu iznenađenje. Evropska unija je u velikim problemima, a to je naše najveće tržište. Naravno, trebalo bi očekivati i da se uvoz smanjuje, a mi ipak imamo deficit koji raste. Sada snosimo posledice kratkovide ekonomske politike koja se vodila u protekloj deceniji. Katastrofalnom privatizacijom ugašena su preduzeća, brzopleto otvorili granice za uvoznu robu i ono što je najjači udarac zadalo našoj privredi je politika jakog dinara koja se vodila. Prema mojim analizama, samo od 2001. do 2009. godine dinar je realno apresirao preko 60 odsto u odnosu na evro, odnosno cene u Srbiji su porasle za 130 odsto više nego u Evrozoni, a evro je poskupeo samo 70 odsto. Uvoz je bio isplativiji, a izvozom se bavio samo ko je morao i to je deformisalo privredu, opominje Savić.

Skoro identičan zaključak ima i Mlađen Kovačević, samo što je prema njegovoj računici od kraja 2001. godine do septembra 2008. dinar bio realno jači u odnosu na evro čak 110 odsto.

Od 2001. do 2008. u Srbiju je ušlo u neto iznosu oko 80 milijardi dolara koji su većinom otišli u potrošnju i jačanje dinara i te su pare ušle ne zbog znanja i sposobnosti već od donacija, kredita i prodaje imovine. Sada guverner NBS Šoškić piše kako je najveća greška ekonomske politike bila aprecijacija dinara u 2002. i 2003. godini. To je direktno usmereno ka Mlađanu Dinkiću koji je tada bio guverner i koji je govorio da ekonometrijske analize ukazuju na to da kurs ne utiče na uvoz i izvoz i još je tvrdio kako će pokazati da je moguće imati jaku, stabilnu valutu u slaboj privredi. Kada sam govorio kako će jak dinar uništiti domaću privredu, njegov odgovor je bio - i treba da propadnu kada nisu konkurentni. Vodili smo politiku jakog dinara i dobili sprženu industriju, ističe Kovačević.

Sa učešćem izvoza od 14,97 odsto u BDP-u, Srbija je poslednja od svih zemalja bivše Jugoslavije. Ispred nas su BiH, Makedonija, pa čak i Hrvatska kojoj najveći deo deviza dolazi od izvoza usluga, odnosno turizma. Osim toga, imamo i najunazađeniju strukturu izvoza u kom dominiraju proizvodi niske faze prerade kao što su čelik, gvožđe, limovi i hrana u osnovnom obliku, poput kukuruza, pšenice ili malina. Naš izvoz se zasniva uglavnom na sirovinama i poluproizvodima za koje treba dosta rada i sirovina, a malo znanja i tehnologije. Prema rečima Ljubodraga Savića struktura izvoza je katastrofalna, a učešće industrije od samo 14 odsto u BDP-u nema nijedna ozbiljna država u Evropi.

I to može da se reši i ne treba mnogo pameti, samo dobra državna politika u dugom roku. Kratkoročno ne može se mnogo promeniti. Kina pre 20 godina je bila mnogo dalje od Zapada nego što smo mi danas, pa sada izvoze veliku količinu industrijskih proizvoda na taj Zapad. Za svaku zemlju postoji prostor na svetskom tržištu. Za našu zemlju mislim da je to agrar, odnosno proizvodnja hrane, ali ne kao do sada. Danska i Holandija su među najvećim proizvođačima hrane na svetu, ali sa visokim stepenom prerade, a ne kao mi - oberemo kukuruz i prodamo. Mislim da se prihodi od proizvodnje hrane mogu udesetostručiti, ali država mora biti mnogo ozbiljnija. Seljak mora da ima izvesnost, da zna da u narednih 10 godina neće biti u gubitku, a ne kao sada kada jedini rizik preuzima upravo seljak. Zato je potreban sistem robnih rezervi da pegla tržišne prilike koje ne zavise od proizvođača, već od prirode. Potreban je odgovorniji odnos države prema novcu i uveren sam da bi se tako i povećao izvoz i smanjila nezaposlenost i ljudi zadržali na selu, ističe Savić.

Kada se radi o industriji on napominje i da ne moramo da proizvodimo najbolje proizvode da bi izvozili.

Utva Pančevo prodaje avione Iraku. Nisu to najbolji putnički avioni na svetu, ali donose novac. Mi čak ni ne znamo koliko će delova u Fiatovim automobilima biti iz Srbije i koliko će zaista Srbija imati koristi od proizvodnje i izvoza tog automobila kada do toga dođe, upozorava on.

Na kraju, sa industrijom pred gašenjem i sve većim deficitima, mogu se čuti pozivi na carinsku zaštitu domaće industrije.

Postoji ideja da se apeluje na EU da se ne primenjuje trgovinski sporazum, mada je sada već kasno jer su carine smanjene. Mi takođe pretendujemo da uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju, ali čak i članice mogu da koriste zaštitu u slučaju platnobilansnih problema i da uvode carinske i posebno vancarinske barijere što visokorazvijene zemlje često rade. Ali opet, trebalo je o tome voditi računa 2001. godine kada su naglo smanjene carine sa oko 15 odsto u proseku na realno svega pet odsto, što je tada bilo manje od mnogo razvijenijih zemalja. Sada, kada treba obezbediti tri do 3,5 milijarde evra u ovoj godini i kada smo u prošloj potrošili preko četiri milijarde evra na servisiranje spoljnog duga, javljaju se vapaji za carinskom zaštitom. Ipak, čim zavisite od MMF-a morate da radite po njihovim sugestijama, zaključuje Kovačević.

S druge strane, Savić napominje da bi carinska zaštita mogla imati smisla samo ukoliko bi bila praćena podsticajima industriji i pre svega politikom slabog dinara.

Kriza je pokazala da dosadašnje doktrine ne važe. SAD kao najtržišnija privreda je stotine miliona dolara dala automobilskoj industriji, a Nemačka je subvencionisala kupovinu domaćih automobila. Ipak sa protekcionističkim carinskim merama možemo samo da navučemo probleme na vrat. Mi idemo ka EU i STO koje imaju svoja pravila. Ali uvoditi carine, a ne razvijati svoju industriju je besmisleno. Možda to ima smisla u paketu ozbiljnog oporavka industrije, a bilo bi dovoljno samo da usporimo smanjenje carina zbog SST-a. Bez paralelne politike slabog dinara to ne bi mnogo vredelo, jer bi jak dinar poništio efekte carina. Bez reindustrijalizacije mislim da nemamo nikavu šansu, poručio je Savić.