Industrija na kolenima, giganti u stečaju

Poslednje tri godine, od nastupanja svetske ekonomske krize, pojam industrija se polako vraća u Srbiju nakon dvadesetogodišnjeg izgnanstva. Ipak, uprkos raznim modelima i strategijama, aktuelna ekonomska politika i dalje radi na održanju precenjenog kursa dinara, velikog uvoza, budžetskog i platnobilansnog deficita, otvaranju tržnih centara i banaka koje plivaju u parama kroz sve veće zaduživanje  i nesmanjenu potrošnju.

Najveća žrtva ovakve politike u prethodnoj deceniji je industrija koja se nalazi na nivou od svega 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine. Nakon sankcija i bombardovanja, umesto oporavka, proizvodne fabrike su naišle na proces privatizacije u kome nije bilo toliko važno šta će biti posle prodaje, koliko je bilo važno da se uzmu pare. Umesto brzog restrukturiranja nekadašnjih industrijskih giganata, oči ekonomskih vlasti bile su okrenute ka sektoru usluga, zaboravljajući da je ovaj sektor upravo i nastao da bi servisirao industriju.

Posledica je da industrija danas učestvuje u stvaranju BDP-a sa svega 15 odsto, za razliku od svetskog proseka od 32 odsto.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Pola veka unazad

Sa oko milion zaposlenih u industriji 1989. godine (procene variraju od 920.000 do nešto preko milion), broj zaposlenih u ovom sektoru pao je na oko 370.000. Skoro dva od tri radna mesta su nestala u prethodnih 20 godina. Broj zaposlenih u industriji 2011. godine može da se meri tek sa davnom 1961. godinom.

Od 2001. do 2009. godine (prema podacima iz strategije razvoja industrije od 2011. do 2020. Godine), industrijska proizvodnja u Srbiji rasla je, ili bolje reći stagnirala, po stopi od 0,3 odsto godišnje, dok je prerađivačka industrija koja je njen najvažniji segment i koja čini oko 75 odsto ukupne industrije ostala na nivou od pre jedne decenije. U isto vreme nivo industrijske proizvodnje u Hrvatskoj je rastao po stopi od 2,9 odsto, Bugarskoj 4,3 odsto, Rumuniji 3,3 odsto, a Slovačkoj i Mađarskoj 3,8 odsto godišnje.

Jedna od ekonomskih zabluda na kojoj se i danas insistira je da privreda može rasti i napredovati na osnovu malih i srednjih preduzeća. Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu ističe da je pogrešno shvatanje da je moguć razvoj malih preduzeća bez velikih sistema, što ceo svet potvrđuje.

“Japanska Tojota, na primer, 90 odsto delova i komponenti dobija od malih preduzeća, ali okosnica tog razvoja je ova velika kompanija u kojoj je centralizovano upravljanje, marketing, prodaja i istraživanje i razvoj. Teško se može očekivati da će neki naši proizvođači malina ili pršute ikada postati veliki izvoznici, a bez podrške velikih spoljnotrgovinskih preduzeća kakva su nekada kod nas bili Geneks ili Ineks. Tada su proizvođači malina imali i višu cenu i stabilniji plasman, a samo su imali da razmišljaju o proizvodnji”, objašnjava Savić.

Propadanje kroz privatizaciju

Nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine napravljena je i lista preduzeća od posebnog značaja koja je trebalo restrukturirati, pa onda privatizovati. Kriterijumi za ulazak na tu listu bili su značaj preduzeća za lokalnu zajednicu, da li je nosilac razvoja i sa kolikim problemima se suočava, tehnološka zaostalost ili veličina dugova. Tako su najbolje kompanije, poput zdravih pivara, cementara i duvanske industrije prodati odmah, dok su drugi socijalistički giganti ostali da se krčkaju u restrukturiranju ili dalje propadaju kroz propale privatizacije.

“Ta lista je menjana tokom vremena, a ta preduzeća su uglavnom prodavana na tenderima. Na žalost, najveći broj preduzeća u restrukturiranju je i do danas, nakon jedne decenije, ostao u tom statusu, a neka su se ponovo vratila u državno vlasništvo. Tako je sudbina većine preduzeća koja su bila nosioci industrijskog i privrednog razvoja neizvesna, odnosno može se očekivati da će ona završiti u stečaju. Jedan broj će naći kupca i to su ona u koje država ulaže ozbiljne pare, uglavnom u namenskoj industriji, gde je država videla šansu da se poveća proizvodnja i izvoz, poput Slobode Čačak, Krušika iz Valjeva, Niteksa, Jumka.

Na primer, Zastava je bila skoro 15 godina u restrukturiranju i na to je potrošeno više desetina miliona evra, uglavnom na plate zaposlenih. Taj proces se pokazao neuspešnim, ali sada je država našla strateškog partnera sa kojim je osnovano novo preduzeće, Fijat automobili Srbija. Auto industrija je jedna od najznačajnijih industrija u svetu sa velikim multiplikacionim efektom. Ipak, i to novo preduzeće je osnovano na čudnim odnosima. Država u kapitalu učestvuje sa dve trećine, a u upravljanju sa jednom trećinom. Osim toga može se lako oceniti i da će se veći deo komponenti za tu fabriku proizvoditi u inostranstvu, a manji kod nas”, napominje  Savić, profesor Ekonomike industrije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

S druge strane stoji primer Češke u privatizaciji Škode devedesetih godina. Oni su 1993. godine predali Škodu nemačkom Folksvagenu na upravljanje uz obavezu da najmanje 60 odsto delova bude proizvedeno u Češkoj. Nemci su u Škodu uložili devet milijardi dolara dok nisu postali jedini vlasnici, a rezulat je da je izvoz Škode danas veći od ukupnog izvoza Srbije.

Dosta je primera kako je u Srbiji umesto razvoja došlo do propadanja, dok je u nekad daleko nerazvijenijim zemljama istočnog bloka industrija išla napred. Tako, Savić podseća da je Elektronska industrija Niš proizvodila katodne cevi za “Filips” televizore, što je (bio) i osnovni deo televizora.

“To je bio pravi gigant sa visoko kvalitenom radnom snagom. Sada tamo ima 200 zaposlenih. Takva situacija je bila sa većinom preduzeća. Ovaj problem se nije rešavao zato što smo primenjivali model razvoja u kome za industriju nije bilo mesta. Zahvaljujući prilivu deviza iz sveta, donacijama, kreditima, doznakama razvijan je sektor usluga, jer je Srbija bila gladna robe. Tako je zaduživanjem finansiran rast plata, zaposlenosti i privrede. To je virtuelni razvoj privrede na osnovu visokog uvoza od čega je deo ljudi dobro živeo, a išlo je i državi u korist zbog lake nalate carina, PDV-a i akciza. A sve to omogućio je precenjen dinar, pa je proizvodio samo ko je morao. Na primer, u 2008. godini na uvoz je potrošeno 23 milijarde dolara, a izvezeno za svega 11 milijardi dolara.

Sada se okreću industrijalizaciji, mada nisam siguran koliko vlasti stvarno o tome razmišljaju. Sada i da hoće teško je to ostvariti nakon što je država deset godina prespavala, jer nema ni inženjerskog kadra ni tehnologije”, ističe Savić.

U propasti industrije, a pre svega velikih industrijskih sistema završni udarac zadala je privatizacija sa velikim zloupotrebama o kojima svedoči i zahtev EU da se provere 24 privatizacije, mada ih je za proveru mnogo više. O uspešnosti privatizacije govori i podatak da je svaka treća raskinuta.

Bogaćenje pojedinaca od zajedničke imovine

“Privatizacija je crna rupa srpske tranzicije. Ako bi sada pogledali unazad ispada da je privatizacija bila instrument bogaćenja pojedinaca na račun zajedničke imovine. Retko gde se vodilo računa o interesima društva, a veliki broj preduzeća je likvidiran ili prodat za sitne pare. Neverovatan primer su veliki proizvođači poljoprivrednih mašina IMT i Zmaj. Niko pametan se ne može zalagati da se ove fabrike ostave na lokacijama na kojima se sada nalaze. Umesto da su prodali te placeve za velike pare, a njih izmestili van grada i sagradili im moderne, nove fabrike koje bi mogle prodavati mašine čak i razvijenim zemljama. U mnogim zemljama Afrike i Azije postoji interesovanje za manje traktore kakve su oni proizvodili koji nisu skupi. Poznati slovenački profesor Jože Mencinger uvek je govorio, bolje oporaviti preduzeće koje već postoji nego praviti novo. Sada umesto toga imamo bolesnika u agoniji koja traje preko 10 godina. Privatizacionim vlastima uopšte nije bilo bitno šta će biti sa preduzećem”, rezignirano govori Savić.

Prema njegovim rečima, ispostavilo se da je privatizacija bila sama sebi cilj, iako je dobitnica Nobelove nagrade od pre dve godine dokazala da nije bitan oblik svojine već kako se preduzećem upravlja. Ipak, izgleda da je recept srpske privatizacije bio kako preliti društveni kapital u ruke malog broja ljudi.

U nastavku se nalazi spisak velikih preduzeća koja su u restrukturiranju, koja su prodata na tenderu ali je ugovor raskinut i koja se nalaze u stečaju (Izvor: Agencija za privatizaciju). To je ukupno 99 firmi koje su obeležile privrednu istoriju Srbije, barem u drugoj polovini prošlog veka a neke i od ranije.

U restrukturiranju:

1. IMR, Beograd
2. Industrija stakla Pančevo, Pančevo
3. FAP, Priboj
4. Industrija obuće Beograd, Beograd
5. MB hemija, Lučani
6. Energetika, Kragujevac
7. PIK Zemun, Beograd
8. Boreli, Sombor
9. Šamot holding, Aranđelovac
10. Generaleksport, Beograd
11. Ineks hoteli, Beograd
12. Lola sistem, Beograd
13. Raška holding, Novi Pazar
14. Jumko, Vranje
15. Progres, Beograd
16. PIM, Beograd
17. 24. septembar, Užice
18. PKB korporacija
19. EI korporacija, Niš
20. Goša holding korporacija, Smederevska Palanka
21. IPM, Majdanpek
22. Utva A.I., Pančevo
23. HIP Petrohemija, Pančevo
24. Sloboda aparati, Čačak
25. Fabrika reznog alata, Čačak
26. Majevica holding, Bačka Palanka
27. 14. oktobar, Kruševac
28. Prva petoletka, Trstenik
29. Industrija kablova, Jagodina
30. Jagodinska pivara, Jagodina
31. Voćar, Merošina
32. Janko Lisjak, Beograd
33. Mostogradnja, Beograd
34. Lola preduzetništvo, Beograd
35. PKB voćarske plantaže, Boleč
36. Petar Drapšin holding, Mladenovac
37. Grupa Zastava vozila, Kragujevac
38. Prva iskra Barič holding, Barič
39. Zastava livnica, Topola
40. 21. oktobar, Kragujevac
41. 21. maj, fabrika turbomotora i transmisija, Beograd
42. Kompanija Internacional CG, Beograd

U restrukturiranju, raskinuta privatizacija:

1. Nevena, Leskovac
2. Južna Morava, Niš
3. MIN inženjering, Niš
4. Rafinerija nafte, Beograd
5. Ikarbus, Beograd
6. Fabrika ulja, Plima M, Kruševac
7. Beograd PZP, Beograd
8. Vojvodina Bačka put, Novi Sad
9. Partizanski put PGP, Beograd
10. FAM, Kruševac
11. IHP Prahovo, Prahovo
12. Želvoz, Smederevo
13. ZGOP, Novi Sad
14. Zavarivač, Vranje
15. IP Prosveta, Beograd
16. Građevinar, Niš
17. RTB Bor, Bor
18. BIP, Beograd
19. Prvi maj, Pirot
20. IMT, Beograd
21. ŠIK Kopaonik, Kuršumlija
22. Javor, Ivanjica
23. HI Župa, Kruševac
24. Fabrika vagona, Kraljevo
25. Vršački vinogradi, Vršac
26. Rudnik, Gornji Milanovac
27. HIPOL, Odžaci
28. Niteks, Niš
29. Magnohrom, Kraljevo

Tenderi, raskinute privatizacije:

1. Jugoslovensko rečno brodarstvo, Beograd
2. Fadip holding, Bečej
3. Autotransport, Kraljevo
4. Mitrosrem, Sremska Mitrovica
5. TK Ljubiša Miodragović, Prijepolje
6. Mitrovačka industrija ventila, Sremska Mitrovica
7. Putnik, Beograd
8. Srbijaturs, Beogard
9. PKS Lateks, Čačak

U stečaju:

1. Industrija mesa i konzervi 29. novembar, Subotica
2. Godomin, Smederevo
3. MIP, Požarevac
4. PIK, Kikinda
5. Srbijanka, Valjevo
6. Šećerana Dimitrije Tucović, Beograd
7. Šećerana, Zrenjanin
8. Novosadska industrija tekstila, Novi Sad
9. Viskoza holding, Loznica
10. Industrija tepiha, Ivanjica
11. Kluz, Beograd
12. Koštana, Vranje
13. ŠIK Kučevo, Kučevo
14. Krušik-fabrika mašina i opreme, Valjevo
15. Ukras, Bela Palanka
16. GP Rad, Beograd
17. Ineks Intereksport, Beograd
18. Robne kuće Beograd
19. Rekord holding, Beograd