U POTRAZI ZA TRŽIŠTEM

Srbija je u prvih osam meseci ove godine izvezla roba u vrednosti od 5,19 milijardi dolara (32,6 odsto manje nego u istom periodu prošle godine), a uvezla za 9,76 milijardi dolara, i tako ostvarila trgovinski deficit u iznosu većem od 4,5 milijarde dolara. I to nije ništa novo, osim što su apsolutni iznosi (i novca i procenata), u odnosu na protekle godine, manji zbog svetske ekonomske krize. Ako se tome doda podatak da je u istom periodu srpski budžet ostao prazniji za nekoliko desetina miliona evra carinskih prihoda - zbog jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, jasno je da je jedina šansa za opstanak srpske privrede povećanje izvoza. Lako reći ali teško ostvariti. Vođena istim ciljem Vlada Srbije pripremila je Strategiju izvoza čija je suština u traženju novih tržišta za srpske robe jer se, verovatno, shvatilo da se na izbirljivom i veoma zahtevnom tržištu EU teško može očekivati mnogo bolja prodaja od one koju imamo sada. A, ona je, više nego skromna.

Kao strateško opredeljenje srpske privrede i njenih kompanija Vlada je definisala četiri grupe zemalja – razvijena svetska tržišta, pre svega EU; istok i jugoistok Evrope (Rusija, Belorusija, Ukrajina, Turska…) uključujući i zemlje potpisnice CEFTA sporazuma, zemlje Bliskog i Dalekog istoka i sever Afrike.

Zaokret u prioritetnosti izvoznih tržišta koje predstavnici Vlade poslednjih meseci intenzivno zagovaraju otvara mnoga pitanja. Naime, primetno je da se sve manje govori o “neophodnosti izvoza na tržište EU” a, da se sve češće može čuti da je “šansa” na tržištima Rusije, zemalja bivšeg SSSR-a, tržištima nesvrstanih zemalja… Sve češće se tvrdi i da bi naša roba na tim tržištima bila “izuzetno konkurentna”, da “kupci tamo već znaju za naše proizvode” iako se, svesno ili ne, zaboravlja da ih tamo nema već dvadesetak godina…

Poznavaoci prilika sumljičavo vrte glavom kada se postavi pitanje ekonomske opravdanosti ovakvog zaokreta, a predstavnici Vlade ne da ju nikakav čvrst argument u prilog svojoj tvrdnji, osim dobro poznate ocene da je to “velika perspektiva srpskog izvoza”. Maliciozni verovatno uvek postavljaju pitanje, da li ćemo i kada otići korak da lje od te perspektive.

Javnost nikako da dobije jasan odgovor i na pitanje o razlozima odustajanja od prioritetnosti izvoza na tržišta EU, tome koliko zaista i da li uopšte naše izvozno orijentisane kompanije poznaju tržišta za koja smatramo da “jedva čekaju da budu preplavljena robom iz Srbije”, šta zaista možemo da im ponudimo, da li smo u stanju da ispoštujemo rokove isporuke i ugovorene količine? Mnogo je privrednika koji tvrde da je zbog udaljenosti tih tržišta i znatno većih transportnih troškova naša roba tamo nekonkurentna. Konačno, javnost nikada nije upoznata sa postojanjem stvarne namere, ne samo deklarativnog zalaganja, i merama i resursima kojima država može da pomogne da srpske kompanije nastupe i pozicioniraju se na ovim novim perspektivnim tržištima.

Razlog što šansu za izvoz tražimo na već zaboravljenim tržištima i onima na čije smo se pominjanje poslednjih petnastak godina smejali, leži možda i u nedovoljnoj primeni sertifikacija GAP i HACCP u srpskim kompanijama. Malo je, naime, naših firmi koje te sertifikate imaju a roba koja se nudi je uglavnom u niskoj fazi prerade. A danas više niko ne traži (ili retko ko) robu u rinfuzi. Činjenica je i da ne postoji prepoznatljivost naših roba na tim tržištima ni po brendu ni po geografskom poreklu. Malo je, nažalost, naših kompanija koje prate trendove na svetskom tržištu gde se traži lepo upakovana i kvalitetna roba sa sertifikatima što sve košta.

Predstavnici resornih ministarstava u Vladi Srbije napominu da su “pomenuta tržišta dugoročno rastuća ali se ne može očekivati da se na njima nešto veoma brzo proda”. Kako stvari sada stoje, državi ali i kompanijama koje hoće da izvoze u ove zemlje ostaje da se usmere na “dugoročnije stvaranje dobre tržišne pozicije”.

Dragan Šutanovac, ministar odbrane najavljivao izvoz vojne opreme

Da li poznajemo tržišta?

Činjenica je da o nekim tržištima privrednici nemaju jasnu sliku ili raspolažu zastarelim informacijama. Tako, na primer, Belorusija danas proizvodi mnoge robe za koje i ne pretpostavljamo, a to je zemlja koja nema veliku razmenu sa svetom, u kojoj nema velikih stranih ulaganja, pa je dobro tamo se što pre i što bolje pozicionirati. U pogledu mogućnosti koje nudi sporazum o bescarisnkom izvozu u Rusiji, naše kompanije moraju da se više okrenu nekim drugim regionima, ne Moskvi i Sankt Petersburgu, jer su se tamo već “odomaćile” najveće svetske kompanije kojima teško možemo da budemo ravnopravna konkurencija. Na pomenuta dva tržišta država još igra veliku ulogu pa je deo poslovne kulture tamošnjih kompanija da ih država organizuje. Slično je u mnogim arapskim, afričkim i dalekoistočnim zemljama. Koliko to odgovorni ljudi u našim kompanijam znaju i koliko su u mogućnosti da takve kontakte uspostave ostaje da se vidi.

Hipermarket Magnit u ruskom gradu Tambov

Na takvim tržištima se podrazumeva da na neki privredni skup ili izložbu dođe resorni ministar, a veoma je važno i ko vas iz domaće administracije prima, način na koji ste primljeni, koliko su dobri politički odnosi dveju zemalja i da li su stabilni. Ekonomisti i mnogi privrednici smatraju da iako su naše robe i firme bili prisutni na tim tržištima teško je to koristiti kao razlog za povratak n velika vrata jer u poslovnom svetu odavno važi pravilo da je izgubljeno tržište teže vratiti nego osvojiti novo.

Iako se često može čuti da poslovni ljudi traže da država Srbija pomogne njihov ulazak i poslovanje na ovim tržištima mnogi se slažu da država nikada ne treba da se pojavljuje kao prodavac, jer je loša u tome.

Realno, Srbije za sada ne može mnogo da ponudi ovim tržištima ali svakako treba da se fokusira na ono što trenutno ima. To su svakako poljoprivredni i proizvodi farmaceutske industrije, obuća, odeća, nameštaj, građevinarstvo i indrustrija građevinskog materijala, delovi hemijske indsustrije, obojenih metala, autodelovi… Veoma je važno i da se razvijaju viši oblici saradnje kao što su zajednički projekti i proizvodnja kao i da na svim privrednim sajmovima i izložbama predstavljamo Srbiju kao investicionu destinaciju.

Povratak mnogo košta

Kompanije koje hoće da izvoze moraju, pre svega, da dobro poznaju tržišta ali i da pokušaju da iskoriste krizu jer se u takvim vremenima ljudi lakše opredeljuju za alternativne izvore snabdevanja. To svakako može biti šansa za srpski izvoz, jer zašto bi neko razmišljao o novom izvoru nabavke, na primer, osim ako ga cenovno ne “primorate” da o vama intenzivno razmišlja.

Privrednici, ipak, smatraju da treba biti oporezan kada se govori o izvoznim šansama ukupne srpske privrede na “rezervnim” tržištima. Naime, da bi se neka kompanija iz Srbije pojavila na bilo kom od ovih tržišta potrebno je da uradi dosta stvari koje puno i koštaju. Tako je, na primer, neophodno uraditi sertifikaciju proizvoda prema zakonima tih zemalja, a u mnogima je potrebna iresertifikacija. Srpskim izvoznicima se na ovim tržištima često traži i sertifikovanje proizvodnje (kada predstavnici nadležnih tela države u koju se izvozi šalju ljude koji kontrolišu proizvodnju). Takođe, pravilo je da se plaća ulistavanjne artikala u ponude velikih trgovinskih sistema (nalaženje prodavaca), a veoma često je neophodno uraditi i redizajn ambalaže. Naravno, neophodno je platiti i sve analize o ispravnosti i kvalitetu roba koje se izvoze.

Carinjenje

Poštovanje rokova isporuke i obezbeđivanje dovoljne količine roba kojom bi se podmirile potrebe tržišta na kojima se nastupa, se podrazumeva.

Tržišta Istoka i crne Afrike većini srpskih privrdnika nije atraktivna zbog udaljenosti, nesigurnih uslova poslovanja i visokih troškova prevoza (ima, naravno, i primera da roba koja se izvozi trpi visoke tansportne troškove).

Privrednici zato smatraju da je najvažnije opredeliti se za razvijanje viših faza prerade, modernizaciju tehnologije, sertifikovati i standardizovati procese proizvodnje i upravljanja i povećati kapacitete.

Zato se orijentacija srpskog državnog vrha na izvoz na alternativna tržišta može posmatrati samo kao deklerativna. Naime, čini se kao da mnogi u državnom aparatu ali i izvoznici žive u prošlosti od pre 20 godina jer su nam i tada partneri sa ovih tržišta vraćali robu kada ona nije zadovoljavala dogovorene parametre, pa je još neverovatnije danas očekivati da sve „što ne prodate zapadu, prodaćete istoku ili nesvrstanima“.