ŠTA MUČI ORUŽARE U „ZASTAVI“?

Kragujevački oružari su zaoštrili štrajk. Na jedanaesti dan od kako su oružari „Zastava Oružja“ zalegli na mitraljeze u magacinima svoje fabrike, ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac je najavio sistematizaciju radnih mesta „barjaktara“ i analizu toga ko tamo radi, a ko ne. Oružari su onda zauzeli centralni magacin sa municijom i glavnim izvoznim proizvodima najstarije namenske fabrike u nas. Bio je to njihov odgovor, ne samo ministru odbrane, već celokupnoj političkoj eliti, vlasti naročito ali i trgovcima oružjem i vojnom opremom koji ih nisu udostojili prisustva na sastanku ove nedelje. Trebalo je da svih 105 registrovanih posrednika progovori o problemima u dobijanju izvoznih dozvola.


Zauzimanje magacina u fabrici oružja u Kragujevcu u ponedeljak 23. maja čime je
započet protest radnika

Dozvole za trgovinu oružjem

„Nemamo druge, upravo smo danas radikalizovali protest, pa ćemo videti hoće li vlast reagovati“, kaže za Balkanmagazin Dragan Ilić, prvi sindikalista ove fabrike. Tako, ono što je počelo sa, u najmanju ruku neobičnim zahtevom, da im se isplati aprilska plata i to u maju kad je i trebalo – ide dalje. Dobar povod da se razmisli ne samo šta je političko u ovom protestu, već i kakva nam je namenska, da li je sve baš onako kako nam se servira kad se najavi neki mogući budući izvozni posao, kakav je odnos između posrednika u trgovini oružjem i samih proizvođača, na domaćem terenu.

Da ništa nije crno belo niti jednostavno pokazuju ne toliko istupi ministra odbrane koliko tvrdnje kolega kragujevačkih oružara iz drugih fabrika, vojnih stručnjaka, da „Zastava“ ima, pre svega, dva problema: specifičan i konačan proizvod i višak radnika a manjak ulaganja u nove proizvodne tehnologije. Niko, međutim, ne poriče da „Zastava“ u svim ostalim problemima deli sudbinu svih naših namenskih farbika, opterećenih brojnim posledicama zbog niza godina neulaganja i nebavljenja rešenjima. Takođe, svi među oružarima (ko nezvanično a ko i javno) će se složiti da priča „Zastavinih“ oružara o problemu u dobijanju izvoznih dozvola i te kako ima smisla i da je to samo jedan od problema koji ih muče.

„Jedna od naših najvećih zamerki je sporost u dodeli izvoznih dozvola, zbog čega naši poslovi trpe“, objašnjava za Balkanmagazin Dragan Ilić prvi zahtev oružara. Naime, svima je jasno da je zvanični povod spavanju u magacinima – neisplaćena aprilska plata – samo paravan iza koga se kriju daleko ozbiljniji problemi i „Zastava oružja“, i cele naše namenske industrije.

„Sve fabrike namenske i izvoznici imaju taj problem“, kaže Ilić. „Procedure su spore. Često imamo kupce koji plate unapred, mi proizvedemo, a onda čekamo dozvolu. Dešava se da dozvola uopšte ne stigne. To je neozbiljno, uništava posao, ne samo za nas, već za celu zemlju. Nemamo uvid u sve dozvole, i ne možemo sa sigurnošću reći da li je SDPR Jugoimport favorizovan kao posrednik. Ali ta firma, u poslednjih nekoliko godina, nijedan ugovor nam nije obezbedila. Mi smo najviše izvozili američkim firmama. Ovo što sada imamo i čekamo je 26 miliona dolara vredan posao za jednu azijsku državu, i to kao direktan izvoznik.“


U sredu 25. maja oružari su potpuno prekinuli rad

Naizgled dobro, inače nije

U SDPR-u ističu, u razgovoru za Balkanmagazin, da nemaju predstavu zašto „Zastava oružje“ nisu zadovoljni njihovim uslugama.

„Tačno je da u poslednjih desetak godina imaju značajno manji promet, pa i preko nas“, kažu u SDPR-u. „Ali druge namenske fabrike nemaju zastoj u izvozu. Svejedno, to je pitanje za upravu „Zastava oružja“, ne za državu. Oni, uostalom, i direktno izvoze.“

Kako saznajemo u političkim krugovima, 'azijska država'o kojoj je reč u pomenutom izvoznom poslu od 26 miliona dolara je – Azerbejdžan. Vratićemo se na značaj i političku težinu konkretnog zahteva za izvoz. Prvo, dozvole.

Već nekoliko godina unazad, da bi se dobila izvozna dozvola za proizvode posebne namene, potrebne su saglasnosti tri ministarstva: odbrane, unutrašnjih poslova, i spoljnih. Jer, u svetu izdeljenom naročito za ovakvu vrstu robe, oružje pa i vojna oprema su danas visokopolitička stavka razgovora. Vremena hladnog rata, kada je bivša SFRJ imala mnoge puteve daleko otvorenije za svoje proizvode, prošla su. Danas, bez saglasnosti velikih sila a prevashodno SAD, ući negde bez tog tihog odobrenja, isto je što i načiniti spoljnopolitički salto mortale.

Inače, valja reći da čak 105 preduzeća u Srbiji ima pravo da izvozi ovu vrstu robe. Uistinu, poslednjih godina kriterijumi su nešto pooštreni, ali ova brojka i dalje važi. Razume se, većini ovih firmi trgovina namenskim proizvodima nije jedina delatnost, čak ni primarna.

Prema važećem zakonu, dozvole izdaje Ministarstvo ekonomije, dok je inače celokupna trgovina kao i razvoj namenske industrije, zapravo posao Ministarstva odbrane. E sad, što se tiče „Zastave“, Ministarstvo ekonomije (a to je jedino ministarstvo koje je pristalo da odgovori na pitanja Balkanmagazina!) za Balkanmagazin podseća najpre na suvo slovo zakona.

„Shodno odredbama Zakona o spoljnoj trgovini naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene, Ministarstvo ekonomije vodi registar lica ovlašćenih za obavljanje izvoza i uvoza ove vrste roba i izdaje pojedinačne dozvole za svaki konkretni izvozni ili uvozni posao, u roku od trideset dana od dana uredno podnetog zahteva, a nakon što dobije saglasnost ostalih nadležnih ministarstava“, kažu u Ministarstvu ekonomije. U ovom Ministarstvu podsećaju da na osnovu svojih nadležnosti, oni ne kasne u izdavanju dozvola nijednoj našoj namenskoj fabrici niti posredniku, pa tako ne mogu biti odgovorni za probleme u „Zastava oružju“. Prema njihovim podacima, od 1. januara 2010. godine, „Zastava oružju“ su odobrene 94 dozvole za izvoz, od ukupno 109 zahteva ovog preduzeća. „Osamdeset osam zahteva je podneto u 2010. godini, a odobreno 85, jer je jedan zahtev odbijen a dva su obustavljena“, kažu u Ministarstvu ekonomije. „A 2011. godine, izdato im je 9 dozvola, od ukupno 21 zahteva koliko su podneli. Preostalih 12 zahteva su još u procesu odlučivanja, shodno zakonu, odnosno, očekuju se neophodne saglasnosti ostalih nadležnih ministarstava.“

U saopštenju Ministarstva odbrane povodom štrajka oružara kažu da u poslednje tri godine nisu odbili nijedan zahtev „Zastave“.

Po podacima koje je Balkanmagazinu dostavilo Ministarstvo ekonomije, tokom 2010. godine ostale fabrike namenske industrije („Sloboda“ Čačak, „Krušik“ Valjevo, „Milan Blagojević“ Lučani, „Prvi partizan“ Užice, „Prva iskra“ Barič) podnele su ukupno 141 zahtev, i svi su odobreni. Od početka ove godine do danas, Ministarstvu ekonomije je podnet 61 zahtev, a odobreno je 43. Neki od neodobrenih zahteva zapravo još prolaze proceduru jer su podneti u aprilu, ili čak početkom maja ove godine.

Ako bi se gledala samo prosta statistička slika, ličilo bi da je sve u redu, i po slovu zakona. No konačni rezultati kažu da ima prostora za razmišljanje. Jer, govoreći o nedobijenim dozvolama, ostaje otvoreno pitanje gde u stvari one zapinju, tj. u kom ministarstvu?

Otud nikoga ne iznenađuju glasine među oružarima, i to ne samo „Zastavinim“ – da o dozvolama odlučuju više neki pojedinčani interesi. Na tapetu je, naravno, SDPR Jugoimport, najveća domaća posrednička firma koja se i pre dve godine našao u središtu tzv. „libijske afere“, tj. neodobravanja izvoza u Libiju vrednog 51 milion dolara.


U magacinu leži gotovih proizvoda vrednih 6-8 miliona evra

Podobnost za izvoz

Podsećamo, u to vreme su oružari tvrdili da je SDPR favorizovan u izvozničkim poslovima, a među krivcima za takvo stanje bezmalo su optužili i ministra odbrane i njegovog pomoćnika za materijalne resurse, Iliju Pilipovića, nekada zaposlenog u SDPR-u. Ondašnji direktor „Slobode“ iz Čačka, Radomir Ljujić, čovek koji je u najtežem vremenu upravljao „Slobodom“, sklopio mnoge izvozničke poslove diljem sveta, proširivši broj zemalja kojime izvoze i obavio izvesnu modernizaciju kapaciteta ove fabrike, bio je smenjen nakon što je pod imenom i prezimenom progovorio o problemima sa dozvolama.

A cela stvar je bila u tome da je glavni posrednik u ispunjenju tog ugovora bila firma „Melvale“, čiji je direktor (a kako se govori u oružarskim krugovima i vlasnik) Slobodan Tešić. On je nekoliko godina ranije obavio sporan izvoznički posao u Liberiju, zemlju koja je bila pod UN zabranom uvoza oružja. Kuriozitet je da je Tešić, pre sklapanja ugovora sa Gadafijem, već izvozio našu namensku robu, samo u daleko manjim količinama i za manje pare. Otud su oružari posumnjali da je izostanak dozvole imao veze pre sa činjenicom da je Tešić uzeo posao, nego sa njegovom stvarnom nepodobnošću za izvoz. Rezultat celog zamešateljstva je da je srpska namenska industrija izgubila veoma vredan posao, Srbija naljutila Gadafija a Slobodan Tešić je otišao u istočnu Evropu i tamo nabavio robu. I zaradio.

Ministarstvo odbrane je u međuvremenu, u nekoliko poseta, "peglalo gaf" kod Gadafija i uspelo da sklopi određene poslove. U taj kontigent lukrativnih ugovora, ušla je i „Zastava oružje“, sa nekih 15 miliona dolara. A onda je počeo rat u Libiji i srpski izvoz je stao.

Inače, oružari i dalje vide SDPR kao svoj izvozni džoker ali i muku. Radomir Ljujić, bivši direktor „Slobode“ iz Čačka, kaže da je problem i to što SDPR drži apsolutno poziciju prvog u dobijanju izvoznih dozvola ali i što formalno ima titulu sistem-integratora naše namenske:

„Nekada je ta firma dobijala 2,16 odsto od vrednosti posla i sve što bi bilo zarađeno preko, vraćalo se na kraju godine namenskoj industriji. Sada su provizije višestruko veće. Osim toga, danas SDPR ulaže u namensku, ali ne kroz povraćaj novca već tako što postaje, malo pomalo, njen vlasnik.“

Ove navode nije bilo moguće proveriti. Isto kao i navode brojnih izvora iz Vojske i odbrambene industrije da bez SDPR-a nije moguće dobiti dozvolu za veći izvoznički posao kao i da, učestvovala ili ne, ova firma svakako dobija proviziju, od 3 do 5 odsto! Laž ili istina, tek, ovakve optužbe ne iznose samo oružari već i vojni stručnjaci.


Posle zauzimanja magacina, radnici su potpuno obustavili proizvodnju

Ćutanje o protestu oružara

E sad, da li u ovom protestu ima, između ostalih razloga (koje ćemo kasnije navesti), napada na SDPR u korist nekih privatnih trgovaca oružjem, kao što nagovestiše Balkanmagazinu u bezbednosnim krugovima - nije bilo moguće proveriti. Ćutanje i ignorantski odnos prema protestu i od države (jedno saopštenje Ministarstva odbrane na početku protesta i izjave ministra odbrane prilikom otvaranja mosta u Svilajncu su celokupna reakcija države) i od trgovaca oružjem, veoma je neobično. Jedino što je SDPR jasno istupio i rekao: „Činimo sve da im pomognemo.“

Valja, takođe, pomenuti i prvo pitanje koje je građanima palo na pamet kada su čuli za štrajk, a direktno je povezano sa dozvolama – ima li ovde i neke druge politike, osim neprijateljstva između trgovaca oružjem, oružara i ostalih zainteresovanih u tom lancu? Predizborna je godina, mnogo apetita a i različitih viđenja državne politike. Kako se, naročito, ovo poslednje odražava na vojnu industriju, vidi se i po dva primera.

Krajem 2006. godine, jedan od događaja koji su najavili kraj Koštuničine vlade bio je opet protest „Zastavinih“ oružara, zbog onemogućavanja izvoza u Gurziju i Jermeniju. Kod obe države glavni razlog bila je podrška Rusije u borbi za teritorijalni integritet, a kod Jermenije i to što je ratovala sa Azerbejdžanom oko Nagorno Karabaha. Tih dana predsednik Srbije Boris Tadić a onda i potpredsednik DS Dragan Šutanovac, podržali su štrajkače, čak su i posedeli sa njima u istim halama u kojima se oružari i danas bune. Ta je podrška bila uslovljena i spoljnopolitičkom orijentacijom DS, ka evroatlantizmu. U međuvremenu, to što Jermeni nisu kupili od nas, uzeli su od Rusa.

Danas, deo vladajuće elite bi da da dozvolu za izvoz u Azerbejdžan (koji nema ništa bolje odnose sa Jermenijom no 2006.), ali drugi - ne. Kako saznajemo u krugovima bliskim DS, kamen spoticanja je sada ministar spoljnih poslova Jeremić koji, navodno, ne daje dozvolu zbog Rusa!

„Nema ovde toga, mi nemamo problema sa partijama već sa politikom prema samoj fabrici“, otpozdravlja Dragan Ilić. „Samo gola egzistencija. Pa mi imamo neprodate robe u vrednosti od 6 do 8 miliona dolara i hoćemo da rešimo pitanje izvoza jer je to istovremeno i glavni činilac našeg opstanka. Drugo nas ne zanima.“

Bilo politike ili ne, ili rata među trgovcima oružjem, sve to ne može zamagliti činjenicu da oružare muče neki sasvim opipljivi problemi.


Protest oružara u novembru prošle godine

Tragične posledice stihijnog otpuštanja

Vazda spremno na samohvalu postignutim, naročito kada je namenska u pitanju, Ministarstvo odbrane je ovoga puta moralo da prizna da ima još što-šta što nije u redu i da su greške pravljene… U saopštenju povodom početka štrajka oružara u „Zastavi“, zvanično i crno na belo, u proteklih nekoliko godina u tom preduzeću bilo je i ne baš dobrih ulaganja, recimo u nove pogone tj. prostor (80. 000 kvadrata) ali ne i u tehnologiju.

„A ta tehnologija je odista stara, tako se ne može na tržište sa gotovim proizvodom“, kaže Radomir Ljujić. On samo potvrdjuje ono što nezvanično govore mnogi: veliko je pitanje koliko je „Zastavin“ proizvod konkurentan na svetskom tržištu gde je na hiljade veoma efikasno organizovanih proizvođača sa veoma kvalitetnim proizvodima. Ako se za istu cenu može kupiti bolja puška, pametne države će to i uraditi.

Ali baš na ovu tvrdnju, i sindikat „Zastave“ i uprava imaju isti odgovor: ako naše oružje eksplodira u nečijim rukama, zašto nemamo reklamacije već stižu nove poslovne ponude?

„Zastava“ je iz prethodnih godina nasledila finansijske probleme, kaže u Ministarstvu odbrane. Pored ulaganja same fabrike u poslovni i proizvodni prostor i država je ponešto 'uložila' - u odlazak radnika. U poslednjih pet godina broj zaposlenih u fabrici smanjen za 1.444 radnika, i danas ih ima 2.145. Od toga, samo 58,9 zaposlenih radi u proizvodnji. To je tačka oko koje se slažu mnogi: „Zastavi“ fale promene kadrova i smanjenje broja zaposlenih. Zato mnogi naši sagovornici, zvanični i nezvanični, smatraju da je to jedan od glavnih razloga za protest.

„Neozbiljno je govoriti o višku radnika kao razlogu za štrajk“, odgovara Dragan Ilić. „Pa ovde su najveća vrednost ljudi! Fabrika je platila cenu tranzicije sa više hiljada zaposlenih, kroz poslednjih nekoliko godina. Ako se nastavi sa otpuštanjem, onda ode fabrika jer neće biti kvalitetnih kadrova koji će obučiti mlade radnike!“

To je već problem sa kojim se nose sve vojne fabrike – sa otpuštanjem radnika koje je trajalo godinama, otišli su najvredniji kadrovi, a neke fabrike, poput zemunskog „Teleoptika“ su čak zatvorene. Radomir Ljujić kaže da bez „Teleoptika“ nema ozbiljne rakete. Šta iskusan kadar znači, videlo se po nesrećama u „Prvom partizanu“ i „Slobodi“. A i po nekim remontnim zavodima su, nakon otpuštanja, pojedine radnike morali da vrate jer po dobijanju poslova - nisu mogli da rade. Ostaje onda za nadu da će sistematizacija radnih mesta koju je najavio ministar Šutanovac to zaista i biti, a ne samo prosto kresanje troškova.

Bez jasnog plana?


Početak protesta, 23. maj

Ali, da li najavljena sistematizacija predstavlja konačno nekakvu strategiju (dugo najavljivanu, inače) za dalji razvoj naše odbrambene industrije? Onaj razvoj koji će nadomestiti i ispraviti posledice godina nebrige ili nesreća u „Prvoj iskri“ koje su nas lišile, po brojnim vojnim stručnjacima, baze za proizvodnju eksploziva, dakle osnove za bilo kakvu vojnu industriju?

„Nema sistema“, kaže za Balkanmagazin jedan stručnjak koji je hteo da ostane anoniman. „Trenutni izvoz je posledica dogovora sa Amerikancima, nikako samo naših uspeha. I pri tome, mi smo zapravo njima prodali dug koji je Irak imao prema Srbiji, vredan 2 milijarde dolara, za oko 250 miliona dolara!“

A Radomir Ljujić podseća da je nekada postojala ideja da se namenska udruži, da SDPR bude servis, a Vojno tehnički institut postane osnovna razvojna komponenta tog konzorcijuma. Država je, međutim, ostala nema. Najavljivana je strategija ali do danas nema opipljivih rezultata. Dragan Ilić kaže da bez pravog plana pojedinačni trud bilo koga, pa i ministra Šutanovca, ostaje veoma kratkog daha:

„Obaveštavali smo o svojim problemima i premijera i predsednika države, pa ništa. Pa mi nemamo pravog titulara, samo smo formalno pod Ministarstvom odbrane. Prošle godine smo sa Ministarstvom ekonomije dogovorili socijalni program i prijavili 200 ljudi ali od tada ni makac.“ A kad mu pomenete privatizaciju namenske, kaže – nije čuo za tako nešto ali i to bi bio nekakav pomak. Drugi sagovornici nisu sigurni da bi to bilo pravo rešenje za našu vojnu industriju.
Ukratko, dok „barjaktari“ oružarske industrije provode dane "na puškama", pokušavajući da skrenu pažnju na svoje probleme, država sada mora da smisli kakav takav plan promena u ovoj fabrici. Ne bi valjalo ako bi to bio revanšistički plan kažnjavanja onih koji se iz bilo kog razloga bune u predizbornom periodu. Inače bi mogli da još više okasnimo sa ispunjenjem potpisanih ugovora. A to je bruka za zemlju a i način da budemo potpuno izbačeni sa veoma unosnog tržišta.